Već više od jednog veka, evropski zlobnici nedaju mira napaćenoj duši Gavrilovoj da počiva, uporno mu izmišljajući pogrdna imena za patriotsko delo njegovo.
Ni sitnijeg izvršioca, ni zvučnijeg prezimena, ni težih posledica dela, istorija do danas zabeležila nije!
Dajući mu ime Gavrilo, kao da su roditelji navestili da će on sam svetu evropskom promene navestiti, od kojih će propasti tada moćne carevine, ali i nastati zajednička država u kojoj žive svi Srbi, rođena na moru srpske krvi, a donese željenu slobodu i potlačenim Slovencima i Hrvatima, da i oni najzad postanu slobodni narod.
U društvu legendarnih četnika iz Stare i Južne Srbije, ovenčanih balkanskim pobedama, taj mršavi, uvek polugladni gimnazijalac što je kaldrmisao ulice da za školarinu zaradi, ali se uporno samostalno prometao kroz život posvećen ideji borbe protiv okupatora svoje uže Otadžbine, koja tada stenje pod katoličkim jarmom „preteče EU“, u kojoj su umesto škola zidali zatvore za neposlušne domaćine, dok bečki planeri sprovode kolonizaciju, bio je gotovo neprimetan, uvek sa knjigom u ruci!
Iz te okupirane zemlje, radosno je Gavrilo iskoračio u Srbiju, slobodnu za sve koji je poštuju i vole, bez obzira na kom jeziku i kom Bogu se mole!
Njegova duša gladna znanja, mogla je tu da se nahrani a telo je i tako već sviklo da trpi, pa se mladi gimnazijalac nije ni osvrtao na trajnu poluglad.
Njegovi tužioci u kasarni sarajevskoj, uporno su u spisima pisali „srpski seljačić“, da mu tako umanje značaj samostalnog odlučivanja o njegovom činu, ali su tako samo sebe u pravom svetlu prikazali, a poredak okupatorski kom su služili najtačnije opisali! Njegove reči odbrane u izjavi na suđenju, jasno pokazuju svu zrelost kojom taj mladi idealista govori o žrtvovanju za Slobodu, svesno sebe prinoseći na žrtvenik, želeći pritom da zaštiti sve koji su mu pomogli, a nisu ni slutili za njegovu nameru i cilj puta u Sarajevo!
Moćna evropska velesila, uporno je zapela da njeni tužioci pitanjima i lažnim tvrdnjama dokažu „krivicu“ Srbijice koja je postala južnoslovenski Pijemont, plašeći tako starog dobrog vladara u Beču (kako ga opisuje Karel Čapek), koji se ipak nije pobunio da mu za njegovu 60-to godišnjicu krunisanja 1908.godine, silom anektiraju dve srpske pokrajine, koje su prethodno okupirali, uz evropsku odluku da tako i „civiliziju“ taj divlji narod tamo, na brdovitom Balkanu, u otomanskoj carevini, takođe okupatorskoj!
Tada su evropski usrećitelji za sebe nadmeno kazivali da su „kulturtregeri“ (nosioci kulture), ali su samo još veću netrpeljivost doneli, naročito naspram pravoslavnih Srba, koje su uporno nagovarali na Uniju po već uspešnom modelu iz daleke Bukovine, sa kojom su sada u istoj carevini bili.
Tokom procesa, ti su „kulturtregeri“ bez zazora prisiljavali protu Bilbiju da knjigu rođenih falsifikuje, kako bi Gavrilo postao „punoletan“ i omastio konopac u kasarni sarajevskoj, ali je čestiti pravoslavni sveštenik sebe svesno na žrtvu prineo, ali svoga Boga nije izlagao, ni službenu knjigu falsifikovao!
Danas, dok brojni saradnici raznih proeuropskih NVO kao strani plaćenici pišu referate, doktorate i ine lagarije o „zločinu“ Gavrilovom, niko da obradi taj zločin nasilja nazovi pravne države nad hrišćanskom crkvom, a oni tobož iskreno poštuju Svevišnjeg!
Borcu protiv tiranije, u vremenu kada je individualni čin imao društveno priznanje, danas pokušavaju da daju kvalifikaciju zločinca, koji vrši kolektivni zločin u ime religijske netrpeljivosti, koju su upravo naslednici tih „kulturtregera“ zacarili među vernike Islama.
Uporno prevrću mrtvog vojvodu Voju, zarad pištolja datog sa iskazanom nevericom u samo delo, a živog su se toliko plašili, da su mu i grob raskopali kao okupatori! Potomci im i danas „kulturtregeri“ izvikani, iako nikada nikako nisu taj zločin (čak i zadokumentovan slikom!) osudili.
Uporno istražuju otkud taj evropski pištolj na brdovitom Balkanu, a fabrika tada bila u nemačkom vlasništvu, iako je u Belgiji, a papiri uredno vođeni, ali i danas zabranjen uvid radoznalim istoričarima i još više novinarima, tek ako su iz Rusije ili Srbije, naročito.
Tužitelji sarajevski, uporno su pitali mlade atentatore, jesu li čitali onu strašnu knjigu „Načertanije“ od koje kako to „kulturtregeri “ tvrde i počinju sva zla ovovremenska za Evropu, ali nikako da upitaju suštinu, kako to da su upravo evropljani Adam Čartoriski i František Zah, po svom upoznavanju sa srpskim pitanjem napisali „Savete“ i „Plan“, kao svoje viđenje mesta i uloge države Srbije za sve južne Slovene, a pismeni Garašanin potom ih samo pretočio u to svoje strašno „Načertanije“, koje će razni planeri nedobronamernog preuređenja Balkana od Benjamina Kalaja do Zbignjeva Bžežinskog uporno sahranjivati, a ono svako malo vaskrsne!
Upravo ga ponovo sahranjuju (već vidljivo bezuspešno!) u haaškoj sudnici, razapinjući na krst polumrtvog Ratka, još jednu srpsku oficirsku legendu nastalu za života svoga, što u krvavom građanskom ratu, posle titovke ponosno ustaknu šapku vojvode Mišića, inspirisan delom malog gimnazijalca koji će svoje neumrlo ime dati najcenjenijem vojničkom odličju vojske R Srpske, da se potomci gordo podiče pretcima svojim, kad se generacije smene!
Već vek ceo, ti evropski „kulturtregeri“ uporno sude jednoj knjizi, jednom gimnazijalcu, i jednom narodu, koji su samo jasno iskazali svoje pravo da žive kao slobodni ljudi u svojoj zemlji, a mali gimnazijalac to i pokazao suženom zenicom oka, dok gleda mrsku personifikaciju okupatora, ali ne u carskom Beču, već u Sarajevu, i to baš na Vidovdan! Gavrilova sena, još luta carskim odajama „preteče EU“ plašeći i danas razne usrećitelje što premeravaju i crtaju granice Srbijice, pritom ni ne pitajući Srbe, pa im merač sve nešto okrača kako se primakne Vidovdan, koji uporno nastoje da pounijate ili protestantizuju, ali oćeš jes, odnekud uvek iskoči taj neumrli Gavrilo sa knjigom u ruci, na njoj naslov „Načertanije“, a na poleđini još grđi „Memorandum“, pa tu sada ni dobri otac Francisko vatikanski više ne pomaže!
Zato se danas „kulturtregeri “ i uzdaju u „prirodnu“ NATO izmišljotinu u srpskoj državnoj kolevci, ali im ni to neće pomoći, sve je više mladih Srba sa knjigom u ruci, a unutra zapisi starostavni gde jasno piše, šta je čije i ko je na zemlji svojoj vlastan, šta je Kneževa večera, a šta li nuđena Federikina …. , dok zavetne sveće kneginje Milice čekaju!
Vladimir Frolov
www.fsksrb.ru
