Viktorija Nuland, Milani Marinkovići i nezaštićeni “ego”

Nekako se podudarilo da je u vreme posete Viktorije Nuland Beogradu, u srpskim medijima uvećan broj publikacija o daljim putevima Srbije. To je i shvatljivo. Jer je pomoćnica državnog sekretara SAD i doputovala baš zbog tog pitanja.

Istina, ona ovaj put nije iskoristila svoje ukrajinsko iskustvo po pitanju stimulisanja integracionih raspoloženja. Sećate se kako je Nuland delila keks svima koji žele da svrgnu režim Janukoviča u Kijevu. Danas se još nije stiglo do takvog položaja u Beogradu i Viktorija se pojavila bez svoje tradicionalne kese.

Treba reći da je, za razliku od kijevske epopeje, ponašanje diplomatske dame izgledalo kao oprezno i čak pažljivo. Prilikom susreta sa Aleksandrom Vučićem ona je otpevala nekoliko kantata na adresu uzvišene politike Srbije u odnosu prema Rusiji. To nije moglo da ne obraduje srce premijerovo, jer upravo u takvom “koridoru” on sebi zamišlja sopstvenu politiku. Međutim, nije se dugo radovao. Amerikanka je iz prostranog dekoltea trgnula kamen i stisnula blage namere Vučića na sto. Doslovno je rekla sedeće:

“Mi shvatamo da Srbija ima tradicionalno dobre odnose sa Rusijom, koje imaju čvrste veze, ne vidim nikakvih problema u vezi s tim. Mi nikada nismo tražili da izaberete jednu od strana. I SAD imaju dobar i živ dijalog sa Rusijom. Važno je za sve da ti odnosi budu dobri. Pored toga, mi ćemo nastaviti saradnju sa Rusijom, ukoliko ona bude uvažavala obaveze i vladavinu prava”.

Kao prvo, o “dobrom, živom dijalogu sa Rusijom”, Viktorija je slagala, po navici. Danas je dijalog sveden do granice minimuma. Ako Srbija bude sledila takav primer, tada će i od rusko-srpskih odnosa malo šta ostati. No, to nije najvažnije. Glavno je sadržano u primedbi o “obavezama i vladavini prava”.

U svojstvenom joj maniru uprošćavanja stvari do krajnjih granica, Viktorija je stavila do znanja sledeće: kada SAD odluči da je Rusija prestala da uvažava “vladavinu prava”, oni će prekinuti saradnju sa njom.

U toj samoj tačci bilo bi dobro shvatiti šta oni u tom slučaju traže od Beograda. Jer je dobro poznato da pojam “prava” kod anglosaksonaca ne ulazi izvan granica sopstvenih interesa i može se transformisati u bilo kom pravcu. Na primer, sa njihove tačke gledišta bombardovanje Jugoslavije je bilo u skladu sa međunarodnim pravom, a pomoć Rusije svojoj krvnoj braći u Ukrajini ne odgovara tom pravu. Štaviše, oružani prevrat hunte Porošenka bio je izvršen u skladu sa međunarodnim pravom. Uzgred, isto kao i proglašenje nezavisnosti Kosova od strane marionetskih vlasti. Takvo je kod njih “pravo”, šta da radiš.

Ova prolazna fraza daje Aeksandru Vučiću tačan orjentir – kada mi kažemo da se protiv Rusije treba započeti borba, vi ćete je započeti.

Sudeći po publikacijama u srpskim medijima, spremnost na takav razvoj događaja postoji kod nekih (ili mnogih?) srpskih građana. Eto, na primer, veoma tipična je publikacija nekog Milana Marinkovića. Ima u Srbiji mnogo Marinkovića, ne znam ko je od njih autor. No, njegova osnovna misao je dostojna citiranja:

“Zato što, čak i ako bi se EU u svojstvu međunarodnog političkog bloka zaista raspala ili u negativnom ključu deformisala do svoje neprepoznatljivosti, to neće učiniti Rusiju odgovarajućom alternativom. Sa ili bez EU, postoji i postojaće nešto što se naziva “političkim (ako je ugodnije, civilizovanim) Zapadom”; kao i ranije će postojati SAD, najverovatnije i NATO, kao vojno-politički savez (makar i skraćeni), a takođe i pojedine države razvijene (Zapadne) Evrope, na koje u svakom slučaju treba obratiti pažnju pre nego na Rusiju (ili Kinu, bez obzira na “ekonomsko čudo”)”.

To jest, kod autora se ne pojavljuju nikakve sumnje o civilizovanom prevashodstvu Zapada u bilo kakvom njegovom stanju i samim tim i neizbežnost priklanjanja Srbije u tom pravcu.

U zaključku svoje publikacije on piše:

“A vama, rusofilima, ni tada niko neće moći zabraniti da budete slepo zaljubljeni u vašu “matušku”. To nije strašno, čovek se navikava da živi i sa “bolestima” koje su mnogo teže”.

Treba reći da i u slučaju Nuland i u slučaju sa Marinkovićem postoji jedan te isti sindrom: ako u svetu i postoje pacijenti sa iluzornim predstavama, to nismo mi.

Mi smo realisti, uvereni u neporočnost i prevashodstvo zapadne ideje. To nam daje za pravo da smatramo da ostatak sveta treba da se koprca pod našim nogama.

Pritom, ovaj sindrom izgleda da je neizlečiv. Jer se zapadna ideja raspada pred našim očima. Poslednji primer je – krvavi teroristički akt u Nici. To je očigledan dokaz toga, da oni iz kojih je Zapad isisao životnu energiju, počinju da mu se zbog toga svete. A Zapad, sa njegovom civilizacijskom idejom, nije sposoban da bilo šta protiv toga preduzme. Zato što je on već “atomiziran”. On se sastoji od milion posebnih “ega” i nije sposoban za konsolidaciju, što znači da je nezaštićen. On nije sposoban da osmisli uzroke ovoga što se događa i da preduzme neophodne mere. Jer osmisliti – znači prihvatiti sopstvenu krivicu. To se na Zapadu nikad ne može desiti.

U Rusiji, naprotiv, dolazi do konsolidacije društva. U Moskvi shvataju korene terorizma i aktivno rade nad njihovim uklanjanjem. Najbolji primer za to je – ranije metežna Čečenija.

Postoji nada da Rusija može zaustaviti kugu terorizma na svojim granicama.

Nećemo rasuđivati o tome da li je potrebno Viktoriji Nuland i njenim gazdama slično stanje u Evropi. To je veliko, posebno pitanje.

No, možemo zadati pitanje Marinkovićima – a zašto Vi pretvarate Srbe u milione “ega”, otuđenih jednih od drugih, i zbog toga nezaštićenih?

Dmitrij Sedov

FSK