Četiri tabloida na čijim je naslovnim stranicama Raskrikavanje u prošloj godini ulovilo nešto manje od 950 lažnih vesti, u istoj godini su preko brojnih državnih tendera dobila više od 600 hiljada evra. Ovo je još jedan način državnog finansiranja ovih medija, pored novca koje dobijaju na konkursima lokalnih samouprava.
Za dve godine, Srpski telegraf je prema analizi Raskrikavanja objavio najmanje 450 lažnih vesti i to samo na naslovnim stranicama.
Istovremeno, Medijska mreža, firma koja je vlasnik Srpskog telegrafa, dosta prihoduje od usluga koje pruža brojnim državnim institucijama. Ta firma je u prošloj godini pobedila na najmanje 16 tenderai potpisala milionske ugovore, pokazuju podaci registra javnih nabavki.
Tako su preko javnih nabavki za usluge oglašavanja i marketinga brojnih državnih institucija i lokalnih samouprava, poreski obveznici samo u 2019, Medijskoj mreži dali oko 28 miliona dinara (oko 240 hiljada evra).
Najveće ugovore Srpski telegraf je potpisao sa Ministarstvom privrede, šest miliona dinara, zatim sa Elektroprivredom Srbije (EPS) 3,6 miliona dinara, i po tri miliona dinara vredne ugovore imaju sa Upravom carina, Novim Sadom i Republičkom direkcijom za imovinu (iznosi su sa porezom).
Izdavač tabloida Alo, Alo media system, takođe je dobro sarađivao sa državom. U 2019. godini imali su najmanje 15 ugovora vrednih nešto više od 28 miliona dinara (blizu 240 hiljada evra).
Gradovi Novi Sad i Niš, kao i Pošta Srbije, bili su najveći partneri ovom tabloidu.
Novi Sad je potpisao ugovor za oglašavanje i marketing sa ovim tabloidom vredan skoro 5 miliona dinara sa porezom. Sličan ugovor su potpisali i sa Nišom, a iznos je nešto manji – skoro 3 i po miliona dinara.
Alo je bio jedan od tabloida koji je u prošloj godini preko javne nabavke dobio novac i od Pošte Srbije, tačnije 3,7 miliona dinara. To javno preduzeće raspisalo je tender za oglašavanje, a jedan od ugovora potpisan je i sa tabloidom Alo. Zanimljivo je da je uslov bio da dnevna novina koja može da pobedi na tom delu tendera mora da ima sportski dodatak koji izlazi baš četvrtkom. Od svih dnevnih novina koje se izdaju u Srbiji, upravo Alo jedini objavljuje četvrtkom taj dodatak.
Informer i Kurir su takođe imali poslove sa državom, ali ipak ne ovoliko unosne.
Naime, Kurir je inkasirao nešto manje od 13 miliona dinara (oko 110 hiljada evra), najviše preko ugovora sa Elektroprivredom Srbije i RTS-om.
Insajder tim doo, Informerov izdavač, potpisao je oko 7 miliona dinara (oko 60 hiljada evra) vredne ugovore i to sa EPS-om, Kikindom, Državnom lutrijom Srbije i Turističkom organizacijom Srbije.
To što su ovi tablodii, prema analizi Raskrikavanja objavili najmanje 945 lažnih vesti na naslovnicama za Dragana Dobrašinovića iz Topličkog cenra za demokratiju i ljudska prava nije čudno. Kaže za Raskrikavanje: „Nema dileme, ovi mediji su plaćeni da lažu“.
„Njihov jedini posao je da lažu i da obezbede dodatnu podršku za vladajuću stranku“, dodaje Dobrašinović, a na pitanje kako je moguće da država ovako otvoreno podržava loše standarde u novinarstvu odgovora da njima „etički momenat nikada nije bio u fokusu“.
I dok bi pojedine državne institucije mogle da se pravdaju da nisu imali izbora pri odabiru medija jer se ovi distribuiraju na republičkom nivou, Dobrašinović smatra da je to lako reći, ali da je suština svega biznis.
„Oni znaju da tu nema prave ljubavi između vlasti i medija. Ona je zasnovana isključivo na novcu i na interesu i tu nema naivnih i nevinih. To je vrsta uslovljavanja, ako ponestane novca, ponestaće i vesti koji njima ide u prilog“, zaključuje on.
Birn: Oglašavanje kao politički uticaj
Birn je nedavno analizirao nešto više od 30 javnih institucija i lokalnih samouprava koji su raspisivali javne nabavke za različite vrste oglašavanja i marketinga.
Glavni zaključak, kako su naveli u svom istraživanju, je da ove institucije mešaju redovne aktivnosti medija (redovno izveštavanje), komercijalno oglašavanje i „medijsko praćenje organa javne vlasti“ koje nazivaju problematičnim.
„Svi ovi vidovi „kupovanja“ usluga od medija ne mogu da se podvode pod istu kategoriju, a posebno što za neke od njih može da se ospori zakonitost“, navodi Birn i dodaje da medijsko praćenje organa javne vlasti predstavlja vid propagande koji ima za cilj da u pozitivnom svetlu predstavi rezultate rada tog organa, te da to odudara od prirode medija, pa i od njihove zakonske obaveze da građane “istinito, potpuno i blagovremeno” obaveštavaju o pitanjima od javnog značaja.
„Plaćanje mediju za njegove redovne aktivnosti predstavlja neprimeren uticaj na uređivačku politiku, i stvara sumnju da se pod tom navodnom “kupovinom usluge”, zapravo kupuje uticaj u određenom mediju“, piše u analizi.
Iz uzorka institucija i opština koji je Birn analizirao vidi se i da dosta sredstava odlazi na emitovanje prazničnih čestitki, pa se postavlja pitanje da li nešto što suštinski predstavlja poslovnu reprezentaciju mora da bude emitovano na lokalnom radiju ili televiziji.
„Načelno, iz aspekta legalnosti mogao osporiti ovakav vid prezentacije, ali se postavlja pitanje opravdanosti trošenja javnog novca na ovakav način. Dodatno, i ova reprezentacija budi sumnju u potencijalnu kupovinu uticaja“, navodi se u analizi.
