Nema boljeg načina za jačanje opozicije nego da se formira „vlada u senci” iz redova opozicionih narodnih poslanika. Evo nekih predloga ko bi mogli biti njeni članovi
Čak i najautoritarniji režimi u ovoj epohi znaju da nije dobro kada nemaju jaku opoziciju. Za njih je opasnije kada nemaju skoro nikakvu opoziciju, nego kada imaju snažnu parlamentarnu opoziciju. Da ne govorimo koliko je dobro za jednu državu kada ima optimalnu ravnotežu između vlasti i opozicije, koja se legalno i legitimno oslikava u skupštinskom zdanju. Ako nema opozicije u parlamentu, ili je ona tamo predstavljena samo u tragovima, onda i sama vlast počinje da se nepovratno urušava i da truli, kroz unutrašnje sukobe, spletke i politikanstvo. Možda zvuči paradoksalno, ali samoj vlasti iz patriotskih i demokratskih razloga treba pomoći tako što ćete podržati opoziciju, da bi ova ojačala do prihvatljivog nivoa. Otuda i ovaj tekst.
Ima li boljeg načina za jačanje opozicije nego kada se u Narodnoj skupštini formira Vlada „u senci“ iz redova narodnih poslanika? Dakle, kada se ministri sa jedne i druge strane nađu direktno suprotstavljeni „jedan na jedan“! Tada je najlakša mogućnost izbora, jer su ispred glasača živi ljudi u areni koji se bore imenom i prezimenom, suprotno od dosadašnje prakse skrivanja iza autoriteta lidera. Pa onda da krenemo, čemu gubljenje vremena?
Selja iz senke
Premijerki Ani Brnabić bi trebalo suprotstaviti Vladana Glišića (Gliša) kao premijera „u senci“. Bez obzira što je u odnosu na aktuelnu premijerku hendikepiran time što nije homoseksualac, kao i time što nije čitavu radnu karijeru, poput Ane Brnabić, proveo kao službenik u američkim nevladinim organizacijama, Vladan Glišić ipak ima solidnih šansi da joj parira na mnogim poljima. Ovaj šumadijski hajduk možda nije svoja najveća dostignuća pružio u digitalizaciji (iako je među prvima u Aranđelovcu imao digitron i satelitsku antenu koja je prenosila digitalni signal), ali je mnogo bliži običnom čoveku iz srpskog naroda od dedinjske premijerke čije poreklo seže do dalmatinskih ostrva.
Prvom potpredsedniku Vlade iz redova SPS Branku Ružiću, koji je ujedno i ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, najbolje bi bilo suprotstaviti Vladana Glišića – Glišu. Iako će Gliša teško parirati akademskoj karijeri ministra Ružića u kojoj dominiraju još nenapisani naučni radovi (upućeni ali nedobronamerni tvrde da se pišu na privatnom fakultetu njegovog stranačkog kolege!), činjenica je da šta god da je Vladan Glišić radio tokom života – sigurno je da po svim logičkim zakonima mora imati više veze sa prosvetom i naukom nego ministar Ružić! U najgorem slučaju isto: dakle ništa.
Potpredsednici Zorani Mihajlović, koja je ujedno i ministar za energetiku i rudarstvo, najbolje bi bilo da „na crtu“ stane narodni poslanik Vladan Gliša Glišić. Zakoni verovatnoće kazuju da će on teško biti gori ministar od g-đe Mihajlović. Ovo ministarstvo je veoma bitno i za Rusku Federaciju, a od Zorane Mihajlović teško da postoji osoba u Srbiji koja je tokom karijere bila veći neprijatelj ruskim interesima u svakom pogledu. Zato je potrebno da se Gliša nigde ne pojavljuje, da ništa ne preduzima i ništa da ne potpisuje, da bi bio bolji od aktuelne ministarke.
Slična logika bi se mogla primeniti i na sledećeg potpredsednika Nebojšu Stefanovića, koji je ujedno i ministar odbrane. On nema nikakve veze sa vojskom (verovatno nije služio vojni rok) i nije po volji ruskim vojnim interesima: teško da se Šojgu obradovao njegovom postavljenju. Zato bi za parlamentarnu opoziciju bilo najsvrsishodnije da mu se suprotstavi poslanik Glišić iz Aranđelovca. I on kao i novoizabrani ministar nema nikakve veze sa vojskom, ali ima jednu očiglednu prednost. Kao mali, često se igrao „četnika i Nemaca“ po šumarcima Bukulje, kada je po mnogim autentičnim svedočenjima uvek hrabro jurišao na okupatora: već ova činjenica, sama po sebi, daje prednost opozicionom ministru. Da pojasnimo: u krajevima odakle potiče Nebojša Stefanović – kao uostalom i kod skoro svih njegovih kolega i koleginica poput Ivice Dačića, Branka Ružića, Irene Vujović, Gordane Čomić, Zorane Mihajlović, Ratka Dmitrovića, Aleksandra Vulina i sl. – ova igra se zove „partizani i Nemci“.
Stižemo do sledeće potpredsednice Maje Gojković, koja je ujedno i ministar kulture. Ona je nesumnjivo kulturna osoba finih manira, ali zbog mnogih obaveza preuzetih u ineteresu srpskog naroda, još uvek nije stigla da publikuje obimne radove iz kulturne tematike i nije stigla da stvori nesumnjivo vredna umetnička dela. Sa druge strane, opoziciona Vlada „u senci“ nema baš mnogo izbora kada je reč o protivkandidatu za mesto ministra kulture. Zato bi bilo najbolje da isturi Glišić Vladana, bez obzira što ovaj violentni Šumadinac ima nezgodnu narav i nema baš gospodske manire. Ali je odrastao pod lipom Danka Popovića u komšiluku, gde se naslušao najbolje srpske usmene literature, za razliku od novosadske Maje koja je u svom prirodnom okruženju mogla da sluša samo kardiovaslularne zakletve Đorđa Balaševića, koji je „za zakletvu Titu spevao stih“.
Sledeći potpredsednik je Branislav Nedimović, ujedno i ministar poljoprivrede. Iako se na prvi pogled čini da se među opozicionim poslanicima mogu pronaći mnogi protivkandidati, knjiga spadne jedva na jedno slovo kada dođemo do konkretnih imena. Ovoga puta izbor je pao na poslanika Vladana Glišića – Selju (iako ga pojedina istoriografija krsti nadimkom Gliša), koji je značajan deo svoga života proveo u selu Garaš na Bukulji, gde se od malih nogu susreo sa teškim bremenom seljačkih poslova i gde je u znoju i muci osetio šta je poljoprivreda. Ovde bi bilo uputno da napravimo malu digresiju da ne bi došlo do zabune: narodni poslanik Vladan Glišić – Selja nije nikakav rod Slobodanu Principu – Selji, narodnom revolucionaru i učesniku NOB-a. Pored velike brige za poljoprivredu još nešto vezuje aktuelnog ministra Nedimovića i njegovu senku Glišića: obojica su imali istu člansku kartu DSS-a iz perioda kada je još postojala politika u Srbiji.
Advokat iz senke
Ministarstvo spoljnih poslova pripalo je pravniku Nikoli Selakoviću koji je takođe u prošlosti nosio u džepu člansku kartu DSS-a. Zato je najlogičnije da se i u redovima parlamentarne opozicije pronađe neko ko je bio član ove stranke. Najbolje rešenje je diplomirani pravnik Vladan Glišić, koji je doduše svoje međunarodno iskustvo stekao kao član treće stranke (Dveri), ali pretežno u „hipi“ periodu dverjana, kada su umesto motornih testera nosili krstove.
Ministarstvo unutrašnjih poslova pripalo je Aleksandru Vulinu i pred opozicijom u Narodnoj skupštini nalazi se nimalo lak zadatak da u sopstvenim redovima pronađe poslanika koji ima približno isto iskustvo u policijskim poslovima kao što ima aktuelni ministar. To bi mogao biti Vladan Glišić – Gliša, koji doduše poput ministra Vulina nema ni jedan minut u životu proveden u policiji, ali je zato strastveni zaljubljenik u glavni lik policijskog inspektora iz serijala „Prljavi Hari“, što mu daje izvesnu prednost u odnosu na oficijelnog ministra koji još uvek uživa u gledanju „Užičke republike“ i „Partizanske eskadrile“. Poslanik Glišić se takođe kao mali često igrao „lopova i žandara“, što mu je bitno izoštrilo instinkte i učinilo ga konkurentnijim prema aktuelnom ministru (da ne bude zabune: ova igra se isto zove kod sve dece širom bivše Jugoslavije).
Vreme je da sada obrnemo redosled i da za Ministarstvo zaštite životne sredine Vlade „u senci“ predložimo jedno sasvim novo ime, koje će sigurno mnoge iznenaditi: Glišić Vladana! Kada se malo povratite od šoka nastalog zbog ovog rešenja, ako se slučajno upitate kakve veze ima narečeni Glišić sa zaštitom životne sredine, sledi munjevit odgovor: isto kao i Irena Vujović. Nikakve. Znači, nerešeno.
Gordana Čomić će voditi Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, a kako stvari stoje teško da i ona sama zna o čemu je reč. Izvesno je da niko u državi ne razume čime će se baviti ovo ministarstvo, pa bi bilo neophodno da angažujemo prevodioca iz EU koji bi nam objasnio o čemu se radi, pošto je ovo ministarstvo oformljeno na njihovu naredbu. Ali ministarka Čomić u sličnim konfuznim situacijama ima veliku prednost u odnosu na opozicionog ministra „u senci“, ko god on bio.
Ministarka Čomić je u mladosti pohađala specijalnu školu u Kumrovcu za perspektivne komunističke kadrove, kao i Milo Đukanović ili Nenad Bogdanović. I na tom mestu inicijacije, gde se rodio najveći sin naših naroda i narodnosti, oni su stekli ogromna znanja i upoznali zavetne predmete, poput korita u kome se sankao mali Joža. Pošto mnogi za ministra „u senci“ ovog ministarstva predlažu nedozrelog Vladana Glišića, moramo da ih upitamo da li su svesni njegovog životnog hendikepa koji se ogleda u činjenici da se nije školovao u Kumrovcu? Sa druge strane, oni kao argument navode da je na prethodnim republičkim izborima Glišić imao više glasova u centru Aranđelovca nego koalicija Gordane Čomić u čitavoj državi! To jeste samo naizgled tačno, ali izgleda da oni ipak nisu svesni da se na izborima Gordana Čomić takmičila u inverznoj disciplini: što manje glasova, to sigurnija ministarska stolica! I tu je njeno kumrovačko iskustvo došlo do izražaja.
Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju pripalo je Ratku Dmitroviću. Mnogi zlonamernici su odmah graknuli kakve veze ima novinar i publicista sa brigom o porodici, sem što je prirodno zabrinut? Opet su trčali pred rudu, jer nije reč o tom Ratku Dmitroviću, koji je autor dve dobre knjige, već o osobi koja ima isto ime i prezime kao on, i koja na ovog vrsnog novinara i karijernog urednika veoma podseća fizički. Naime, reč je o fenomenu svojstvenom ovom području gde je od sredine pedesetih počela državna krađa beba u porodilištima, kada je mahom „nestajao“ jedan od blizanaca.
Tako se na našim prostorima pojavio zavidan broj fizički identičnih osoba, koje se čak isto zovu iz razloga što je promena imena i prezimena bila veoma komplikovana zbog tadašnjih birokratskih pravila. Zato se nadamo da će ovaj saziv Narodne skupštine po uzoru na evropske zakone značajno uprostiti proceduru za promenu identiteta „nestalim“ bebama, da u budućnosti ne bi dolazilo do ovakvih zabuna. No, da ne dužimo: za ministra „u senci“ predlažemo Glišić Vladana – Glišu, čoveka koji se u Dverima toliko bavio ovom temetikom da nije stigao ni da primeti kada su ga izbacili.
Koga suprotstaviti Dariji Kisić-Tepavčević, ministarki za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja? Možda Vladana Glišića-Glišića? Kandidata je puno, ali samo Glišić-Glišić ima veliko štabsko iskustvo kojim može parirati doktorki Kisić Tepavčević: dok je ona sedela u Kriznom štabu, on je carovao u Gorskom štabu. Njeno medijsko prisustvo, kome bi pozavideli Kim Džong Un i Fidel Kastro zajedno, biće nesumnjivo velika prednost u odnosu na protivkandidata „u senci“, ali i Glišić-Glišić ima određene adute. Kad god bi nastupio u medijima, ili bi smenili urednika koji ga je pozvao, ili bi izbacili Glišića-Glišića iz organizacije u čije ime je nastupao. Doktorka Darija je teška srca prihvatila ministarsku fotelju, ostavljajući srpski narod na udaru pandemije. Ali je to uradila u ime viših ciljeva, opet u ime tog istog naroda prihvatila je ministarsku žrtvu. Ona je bila najsrećnija u hladu biblioteke, okružena stručnim knjigama, daleko od političke arene.
Ministarstvo za brigu o selu preuzeo je jedan iz dinastije Krkobabić, pa je zato logično rešenje da mu se suprotstavi Vladan Glišić – Selja, ali Selja mlađi, ne onaj Glišić Selja (stariji) što je kandidat za ministra „u senci“ za poljoprivredu. Što bi rekao naš narod – „i mi konja za trku imamo“, na njihovu dinastiju odgovaramo – našom! I ovde da napomenemo: ni ovaj Selja mlađi nije nikakav rod Slobodanu Principu – Selji, revolucionaru i učesniku NOB-a. Na vreme da kažemo da Selja mlađi nije nikakav rod ni Đorđeviću Mlađi, da ne bi bilo nezasluženih optužbi od strane vlasti.
Da ne bi previše dužili navešćemo samo redom ostale ministre i njihove suparnike bez dodatnih pojašnjenja, pošto je valjda svima jasno kakav će biti koncept Vlade „u senci“ na osnovu ličnih osobenosti njenih članova. Za samu Vladu Srbije to se ne bi moglo reći, ali nam je sve strahove odagnala premijerka Brnabić kada je rekla da će se boriti „za bolji život građana“, kao i da je prioritet „digitalizacija“.
Dakle: evrointegracije Jadranka Joksimović, a „u senci“ Vladan Glišić; zdravlje dr Lončar, a „u senci“ dr Glišić (nadimak „doktor Život“); omladina i sport Vanja Udovičić, a „u senci“ Vlajko Glišić (pravo ime nije u upotrebi); trgovina, turizam i telekomunikacije Tatjana Matić, a „u senci“ Vladan Glišić (a može i niko); finansije Siniša Mali, a „u senci“ Gliša Veliki; privreda Anđelka Atanacković, a „u senci“ Glišić Vladan; građevina i saobraćaj Tomislav Momirović MONA, a „u senci“ Vlada Balensijaga Glišić; državna uprava i lokalna samouprava Marija Obradović, a „u senci“ bilo ko od opozicionih poslanika, bivših opštinskih funkcionera ili odbornika, i naravno Džej… pardon, Gliša; ostaje još pravda Maja Popović, a „u senci“ ko drugi nego – advokat Vladan Glišić?!
„Momci iz Šumadije“
Za ministre bez portfelja ne bi trebalo birati kolege „u senci“ iz kolegijalnih razloga, jer ni ovako ne znaju šta treba da rade, a zamislite da im još na tu njihovu konfuziju postavite kontraigru. Ali bi zato opozicija u Narodnoj skupštini trebalo da u svojoj Vladi „u senci“ oformi bar jedno drugačije ministarstvo, koje ne postoji u zvaničnoj Vladi. Najbolje bi bilo da to bude Ministarstvo vera iz dva razloga. Prvi je što opozicija ima istinski verujućeg kandidata Vladana Glišića (u narodu poznat kao prota Gliša) koji ima u svom iskustvu više liturgija nego što svi članovi Vlade Srbije imaju knjiga u svojim kućnim bibliotekama. A drugi, što u ovoj Vladi Srbije nema verujućeg čoveka, jer je ovo posle vremena Koče Popovića vlada sa najvećim brojem partizana.
Postoji opasnost da bi kod nekih građana ovakav sastav Vlade „u senci“ izazvao utisak ponavljanja, odnosno utisak da nije bilo previše kadrovskih osveženja. Tome je kriv efekat krađe blizanaca (o čemu je već bilo reči), ali i iluzija kojom su izloženi ti građani. U čemu je razlika između nečeg što izgleda različito a u biti je isto, od nečeg što izgleda i jeste isto? Jer ako Vladan Glišić „ovde ostane sam biće strašno malobrojan“. Zato je bitno da građani znaju i to sebi utuve u glavu da nije reč o jednom te istom kandidatu, već je reč o ogromnoj koincidenciji. Priznajemo da je reč o nekoj šumadijskoj verziji filma „Momci iz Brazila“, gde se jedan lik i isto ime vrte unedogled, a reč je o potpuno različitim osobama.
Da se ovakav fenomen ne događa samo kod opozicionih poslanika u Narodnoj skupštini, već i kod njihovih kolega iz vlasti, može nam poslužiti primer poslanika Dragana Šormaza (SNS), velikog NATO lobiste, koji je šef delegacije u Parlamentarnoj skupštini NATO. Ne samo da likom, poput „nestalog blizanca“ neverovatno podseća na nekadašnjeg poslanika DSS-a, već ima i isto ime i prezime kao on. A „komedijant slučaj“ je uredio da je taj Dragan Šormaz iz DSS-a bio najljući neprijatelj NATO alijanse i najtvrđi protivnik saradnje sa njom! Šta sve može da zadesi poštenog čoveka?!
Najveći hendikep ovakve Vlade „u senci“ je činjenica da u svojim redovima nema jednu trećinu deklarisanih homoseksualaca, niti ima propisan broj žena. Zato bi mogla da naiđe na veliku osudu kod „naših evropskih prijatelja“, koji bi teško prešli preko ovakve suspenzije demokratske prakse. Ali i za to postoji rešenje: svako treće (ili čak svako drugo!) zasedanje Narodne skupštine Vladan Glišić bi se oblačio u žensku garderobu, napadno našminkan i sa perikom plavuše na glavi. Valjda je svima konačno jasno da tih dana ne bi morao da brije gustu ravnogorsku bradu (ili da zbog političke korektnosti kažemo: bradu suvoborskih meštana?), jer bi se obučen u ženu dlakavog lica još više približio evropskom estetskom idealu oličenom u Končiti Vurst! Kakav bi to samo bio iskorak prema demokratiji, otvorili bi nam barem još pet poglavlja!
Na samom kraju da kažemo da ovakav kadrovski sastav Vlade „u senci“ krije jednu fabričku grešku u sebi, o kojoj moramo na vreme razmišljati. Šta ako Vladan Glišić odluči da ode u manastir, ili ako – ne daj Bože – odluči da bojkotuje sledeće izbore? Da li to znači da bi onda vanparlamentarna opozicija najzad morala da krene da pravi odbore po Srbiji umesto što sedi po kafićima „kruga dvojke“? Da li bi onda Vladan Glišić bio svestan koliko bi takav proces ugrozio ugostiteljstvo u centru prestonice, ionako već urušeno kovidom? Koliko bi samo ljudi ostalo bez posla? Zato se molimo Gospodu da Vladan Glišić i svi njegovi blizanci izdrže čitav mandat!
*Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“ (Catena mundi, 2020). Ekskluzivno za Novi Standard.
Igor Ivanović
Izvor: Novi Standard
