Vladimir Umeljić: HAŠKI TRIBUNAL (ICTY) I „ZABORAVLjENA“ KRIVIČNA PRIJAVA PROTIV ALIJE IZETBEGOVIĆA ZBOG MASAKRA NA MARKALAMA

0
163

Prvi masakar na Markalama se odigrao 05. februara 1994, pri kome je poginulo 68 a ranjeno 144 civila. Haški tribunal (ICTY) je odlučio da je za to bila odgovorna jedna merzerska granata od 120 mm, ispaljena sa položaja vojske Republike Srpske. „NATO-demokratije“ su posledično uvele strogi embargo protiv Srba, koji je pored ostalog rezultirao i tragičnom smrću 12 banjalučkih beba. ICTY je potom 2003. za to osudio srpskog generala Stanislava Galića prvo na 20 godina a potom na doživotni zatvor.

Drugi masakar se odigrao 28. avgusta 1995, tada je poginulo 37 a bilo ranjeno 90 civila. Haški tribunal (ICTY) je ponovo odlučio da je za to bila odgovorna jedna merzerska granata od 120 mm, ispaljena sa položaja vojske Republike Srpske. „NATO-demokratije“ su to uzele kao povod da masivno vojno napadnu Republiku Srpsku a ICTY je potom 2007. za to osudio srpskog generala Dragomira Miloševića na 33 godine zatvora.

Pri tome je konsekventno ignorisana kvalifikovana krivična prijava protiv Alije Izetbegovića i njegovih saučesnika zbog vršenja ovih ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, koja je između 26.02. 1996. i maja 1998. uvek iznova bila dopunjena i obrazložena a čiji je prijem ICTY potvrdio i podvukao da se ista „odmah prosleđuje nadležnima za ovu vrstu zločina“.

Inicijalnu prijavu protiv Alije Izetbegovića i saučesnika sam poslao ICTY 26.02. 1996, potom je sledilo formiranje jednog nemačko-srpskog stručnog tima, koji je vodila Angelina Marković, pravnik iz Beograda. Članovi su bili Dr. jur. habil. Dr. Dr. Ferenc Majoroš, profesor međunarodnog prava na univerzitetu Vircburg u Nemačkoj, dr Vera Bojić, Slobodan Jarčević, Predrag R. Dragić Kijuk i ja.

Zaključna krivična prijava je izneta na oko 600 str. zaključno sa obimnim dokaznim materijalom, ekspertizama i nalazima. Budući da je nemoguće nju ovde iole obuhvatno predstaviti, to želim da navedem nekoliko kratkih izvoda, osnovnih elemenata iz inicijalne prijave, na kojoj se bazirala ona posledična, definitivna:

„Osumnjičeni Alija Izetbegović se prijavljuje radi sumnje da je počinio sledeće zločine.

  • Genocid (§ 4, Abs. 2, Alinea a. and b.)
  • Zločin protiv čovečnosti (§ 5)
  • Teške povrede Ženevske konvencije (§ 2. Abs. 2, Al. a. and b.)
  • Povrede ratnog prava i ratnih običaja (§ 3, Abs. 2, Al. a, b. and c.),
Da Vas podsetimo:  Pregovori o Kosovu: nikad ne reci nikad

koji su kažnjivi prema odrednicama Statuta ICTY (UN Security Council, S/25704. 03. Mai 1993).

Prvi eksperti i svedoci, na koje se ICTY upućuje, su lord Dejvid Oven (The Rt. Hon. Lord David Owen, 20 Queen Anne’s Gate, Westminster, London, FW1 H9AA, House of Lords), američki ekspert za borbu protiv terorizma (Yossef Bodansky, Director of the Congressional Task Force on Terrorism and Unconventional Defense & Foreign Affairs, Congress of USA, Group of Publications, Washington DC, USA), američki general Čarls Bojd (Charles Boyd, zamenik komandanta NATO za Evropu od novembra 1992. do jula 1995.), Laura Adler, savetnica počivšeg francuskog predsednika Miterana i ruski ekspert, pukovnik Andrej Demurenko, šef Štaba UNPROFOR-a u „Sektoru Sarajevo“ 1995.

U odnosu na Džozefa Bodanskog, upućuje se na njegov eksplicitni iskaz u knjizi „Ofanziva na Balkanu“ (International Media Corporation LTD, London, 1995). Svedočanstvo generala Čarlsa Bojda se nalazi u objavljenom prilogu „Ponovno uspostavljanje mira putem krivice“ (Magazin Foreign Affairs. September/October 1995) a nedvosmislena tačka gledišta Laure Adler u knjizi „Godina odlaska“ (Pariz, 1996.).

Svi oni označavaju bosansko-muslimansku stranu nesumnjivo odgovornom za ove zločine.

Britanski lord Oven pak svedoči (Balkan Odyssey, Chapter „The Contact group“, s. 260-261, ISBN 0575062517) sledeće:

„General Rouz nikada nije skrivao da je na sastanku sa bosansko-muslimanskim liderima istima rekao u lice da je dobio tehničku informaciju, da smrtonosni projektil nije došao sa srpski kontrolisane, već sa od strane bosanskih muslimana kontrolisane teritorije („technical information which pointed to the mortal bomb having come not from Serb/controlled areas but from Muslim/controlled area“) (…) ja znam da je on poslao i pismeni izveštaj u tom smislu (…) balistički eksperti UN u Zagrebu su izračunali trajektoriju (putanju) projekta i ugao pod kojim je projektil pogodio krov pijace Markale govori za to, da je ispaljen sa daljine od 1.100 – 2.000 metara a ne sa daljine od 2.000 –3.000 metara a to znači da je stigao sa pozicija bosanske armije (…)“

Pukovnik Andrej Demurenko kaže u jednom intervjuu (Itar-TASS, Zagreb, 01.09.1995, objavljeno u „Telegraf“, 06.09. 1995, str. 5):

Da Vas podsetimo:  Zemljane kuće su ekološke i jeftine možete sazidati 35 kvadrata za 500$

„Nažalost ne mogu da Vam kažem ništa više od onoga, što sam već obznanio javnosti o rezultatima svog istraživanja. Dobio sam, naime, izričito naređenje svojih pretpostavljenih, da ne dajem više izjave u javnosti po tom pitanju (…) Srbi su lažno optuženi kao agresori i odmah je odlučeno da se bombarduju njihovi položaji (…) Ja posedujem dokaze o srpskoj nevinosti u odnosu na taj masakar, ali još uvek ne smem da ih objavim (…)“

Dodatno se preporučuje ICTY, da se hitno obrati Generalnom sekretaru UN, gospodinu Butrosu Galiju i zhateva dostavljanje svih tajnih izveštaja od strane UN-posmatrača sa lica mesta. Dalje, da se obrati nadležnima u Ujedinjenim nacijama (United Nations Security) i zahteva sve tajne izveštaje UNPROFOR-a, oficira, vojnika i eksperata za oružje u službi UN sa lica mesta.“

Prvi odgovor (na nemačkom) na inicijalnu krivičnu prijavu mi je stigao 22. marta 1996. i to od tadašnjeg Glavnog tužioca ICTY Ričarda Goldstona:

„Poštovani gospodine dr Umeljiću, sa zahvalnošću potvrđujem da sam primio Vaše pismo i pridodati materijal. To će biti upućeno onom delu istražnih organa, koji se bave ovom vrstom zločina („… an die Ermittlungsgruppe, die sich mit Verbrechen dieser Art auseinandersetzt…“). Naši istražitelji će proceniti Vaše informacije i obratiće Vam se u slučaju da imaju dodatna pitanja. Zahvaljujem Vam još jednom na Vašem trudu. Ričard Goldston (Richard Goldstone)“.

Druga reakcija ICTY na moje uvek iznova ponavljane upite, da li se nešto radi po ovom pitanju, stigla je (na engleskom) 18. jula 1996:

„Dragi gospodine, ovim potvrđujem prijem Vašeg pisma od 02. jula 1996. Zadovoljstvo mi je da Vam saopštim, da je isto prosleđeno Šefu istražnih organa Međunarodnog tribunala („… that your letter has been transmitted to the Chief of investigations of the International Tribunal…“). Iskreno Vaša, Dominik Maro, zamenica registratora (Dominique Marro, Deputy Registrar)“.

Posle toga je, uprkos brojnim upitima, ICTY prekinuo svaku komunikaciju sa nama.

To, doduše, u svetlu svih poznatih činjenica nije čudno, mnogo čudnije je da su stigla i ova dva zvanična odgovora, na papiru sa zaglavljem ICTY i svojeručnim potpisima jednog Glavnog tužioca i jednog registratora, arhivara ICTY.

Da Vas podsetimo:  DNS: da li je ovo dodikova osveta Modriči?

Jer to su nepobitni, istorijski dokumenti i validni dokazi političkog karaktera Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju, koji je sve činio da naknadno legitimiše protivzakonitu NATO-agresiju i ekspanziju pri rušenju druge Jugoslavije, da stoga sve ne-Srbe proglasi srpskim žrtvama, pa čak da i njihove evidentne zločine, šta više i nad pripadnicima sopstvenog naroda „pravno“ pripiše Srbima.

Biće da su odgovorni u ICTY i sami to shvatili i , mada sa zakašnjenjem, prekinuli svaki dalji kontakt. To je međutim već bilo prekasno, jer ovde navedeni dokumenti, krivična prijava i odgovori ICTY, ostali su u arhivima Tribunala (i u našem arhivu), da svedoče o svom vremenu.

Što se pak Alije Izetbegovića tiče, on je istu ovu fatalnu šaradu ponovio u mnogostrukoj meri pri tragičnim događanjima u Srebrenici 1995, kako s gorčinom konstatuju njegovi bosansko-muslimanski zemljaci i saborci. Jer već pri početnim „projektima“ na Markalama, to se očigledno pokazalo isplativim, korisnim za njegov životni san o osnivanju jedne islamističke Džamahirije u Bosni Hercegovini, kako je već mnogo ranije najavio u svojoj „Islamskoj deklaraciji.

Za podsećanje:

„Nepobitna je činjenica da mi je Alija Izetbegović u septembru 1993. godine, prilikom našeg sastanka u hotelu „Holidej in“ u Sarajevu, otvoreno rekao da mu je Bil Klinton predložio da dopusti Srbima da uđu u Srebrenicu, ubiju 5.000 Bošnjaka te da bi onda Amerikanci i NATO počeli da bombarduju srpske položaje u BiH. Ne verujem da bi Alija iz svoje glave nešto takvo izmislio, a zanimljivo je da ni Klinton, niti bilo ko drugi iz njegovog okruženja nikad nisu pokušali da demantuju ove navode“, kaže Hakija Meholjić, ratni šef bošnjačke policije u Srebrenici i predsednik Opštinskog odbora SDP BiH u tom gradu. Za Ibrana Mustafića pak, jednog od osnivača SDA u Podrinju i ratnog predsednika Izvršnog odbora SO Srebrenica, ne postoji dilema da je bivši američki predsednik, kako kaže, ratni zločinac „par ekselans“: „Takve ljude jedino mogu da pljunem, ali tek nakon što im kažem sve što mi je na duši. Pored Alije Izetbegovića, zločinca koji se nikad nije pojavio u Potočarima, Klinton je počinio najveći zločin prema Srebrenici.“

IZVOR: Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime