Za razliku od skoro pomenutog kao tragikomičnog, samo je komično nastojanje vlasti i njenih „stručnjaka“ da minuli protest protiv nasilja prikaže nasilnim. Jer to za svakog, osim ko je gledao očima Pinka, nije bio! Komično je, i za dlaku inteligentnije, da je bio „ignorisanje tragedija koje su se desile“. Zbog tu i tamo vidljivog smeha, međusobne srdačnosti učesnika… Nema spora da je i toga bilo, niko ga od učesnika i simpatizera, kao i stvarnih izveštača, ne poriče. Uz dodavanje sitnice, nešto veće od konjskog nokta, da ovo nije bila pogrebna povorka ili komemoracija, ni tihovanje na mestu tragedije.
Toga je bilo ranije, baš od strane organizatora i učesnika protesta. Ne od pomenutih! Ovo je bio protest protiv nasilja, i onih koji su ga činjenjem i nečinjenjem, makar i nevoljno, pripremali i omogućavali. I stvar je učesnika način na koji će protestovati…
Izabrali su poželjan po sebe i ono što su hteli! Upravo to i smeta vlastima i „kriznom štabu“ na Pinku. Nije bio nasilje jer ono „državi“ apsolutno odgovara, za njega je uvek spremna i od nasilnika bolje opremljena. Logično računajući i na razumevanje „mirnih građana“ koji su u većini. Pogotovu uz uredno i glasno podsećanje da bi nasilje išlo istovremeno (i verovatno „koordinirano“), sa onim koje trpe naši sunarodnici na Kosmetu…
Sećaju se i kako su američki studenti, protestujući protiv rata u Vijetnamu (sto postotnog nasilja!), izluđivali oklopljene policajce, spremne da na nasilje odgovore moćnijim nasiljem. Karanfilima, a tek povicima mladih i lepih studentkinja: „Vodimo ljubav, a ne rat!“. Da su videli da to nije ono što oni misle, bukvalno, ne bi ni bili policajci… Sećaju se i super efikasnih demonstracija (razume se da bi ih kod nas takođe videli kao „nasilje“), sedenjem na raskrsnici ili ulazu u nadleštvo. Uz gitare, pesme, smeh… I znaju da su protiv smeha i životne radosti (onog čega u ovakvoj državi nemaju mada „sve imaju“), nemoćni pendreci i vodeni topovi! Ni kvalifikacije kakve slušamo: „hijene“, „lešinari“, „narkomani“. Baš kao što su ne tako davno, bile nemoćne: „Sile mraka, i bezumlja!“.
Smeh i srdačnost su i ispoljavanje „pozitivnog programa“ protesta, onog za šta je, a ne samo protiv čega je! Možda će u petak zaista biti najveći „protest“ koji pamti naša istorija, ali na licima učesnika i govornika sigurno neće biti smeha. Ni normalne međuljudske prisnosti i srdačnosti! Kao što ih nema, ni pre i posle…
autor:Radovan Marjanović