Vlast sama otkriva pravi cilj referenduma

0
232

Osnovno pitanje je: ako je svrha ustavnog referenduma reforma pravosuđa, zašto je donet novi Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi? U ustavnim odredbama o promeni Ustava (čl. 203, stav 9) određeni su referendum kao postupak potvrđivanja akta o izmeni Ustava i potrebna većina. Pošto je ustav viši pravni akt od zakona, dovoljno je da se Skupština pozove na te odredbe Ustava i da njen predsednik raspiše referendum bez donošenja novog zakona.

Foto: N1

Nesporno je, dakle, da je vlast Srbije pristupila težem umesto lakšem postupku. Umesto proste primene Ustava, uvodi se složeniji potupak, donošenje novog zakona. Štaviše, Skupština donosi novi zakon (16. decembar 2021) i njen predsednik raspisuje referendum (za 16. januar 2022) u vreme kada je su već najavljeni trostruki izbori (za 3. april 2022) i kada je vladajuća garnitura uveliko u izbornoj kampanji.

Nije potreban nikakav odgovor na naše pitanje da bi se pretpostavilo da je reč o još jednoj smutnji u kojoj vlast savršeno pliva. Javnost se podigla protiv ove najnovije političke ujdurme, što koincidira sa opštom pobunom protiv davanja na veresiju dobrog dela zapadne Srbije korporaciji poznatoj po tome što seje otrov planetom.

U svakom slučaju, nastala je loša atmosfera generalno, a posebno po predmet referenduma, usvajanje ustavne izmene u delu o pravosuđu. Ta tema izgubila se u iskrslom pitanju – zašto zakon o referendumu i zašto referendum sada? Zanimljivo je da pravna struka, zadovoljna navodnim poboljšanjima sistemskog položaja sudija i tužilaca, uglavnom ćuti na otvoreno pitanje o ispravnosti postupka koji bi trebalo da zadovolji interese struke. Objektivno gledano, nije svejedno kako će se doći do željenih izmena Ustava. Ako vlast manipuliše preko novog, suštinski nepotrebnog zakona, i to čini posredstvom Skupštine kojoj nedostaje legitimnost (i stoga je pred raspuštanjem), moglo bi se očekivati da najviše primedbi i kritika na postupak krene od pravne struke. To, međutim, nije slučaj, ali navodi na pomisao da je ona većinski okrenuta svojim cehovskim pitanjima a ne položaju pravosuđa u režimu kakav jeste. Oni su radije izabrali temu: položaj pravosuđa u ustavnom sistemu Srbije, iako taj položaj više određuje priroda vlasti nego ustavno rešenje. (O tome vid. ovde).

Da Vas podsetimo:  Srbi, glavu gore

Ali, ni tekuća javna rasprava ne pogađa glavno pitanje, o kojem će kasnije biti reči. Nju vode brojni oponenti referenduma. Među njima nema razlike u stavu da je referendum generalno štetan, jer je sredstvo za druge ciljeve, već je razlika u načinu njegovom suprotstvaljanju. Jedan je stav, da treba izaći i zaokružiti „ne“, drugi da treba bojkovati raferendum. Prvo stanovište kaže da treba izaći i brojem negativnih odgovora pokazati nezadovoljstvo građana, a možda i osvojiti većinu i time oboriti nameru vlasti. Drugo stanovište brani mišljenje da bi se time referendumu pružila naknadna legitimnost, što bi u slučaju neuspeha opozicije išlo na vodenicu vlasti. Teško je presuditi u ovom sporu, ali ono što nedostaje obama pristupima jeste zapostavljena organizacija kontrole referenduma. Jer, kao što su pokazali izbori od 2014. do danas, oblici i intenzitet manipulacija kod vlasti su takvi da bez kontrole referenduma kakva je postignuta na izborima 24. septembra 2000. godine, nije moguće doći do pravih rezultata. Koliko vidim, stanovišta protiv referenduma iznose se bez tih preduslova podjednako kod zagovornika za učešće i kod zagovornika za bojkot.

Imajući opisanu atmosferu u vidu, jedino je Pokret za odbranu Kosova i Metohije izneo najvažniji razlog za suprotstavljanje ovom referendumu (vid. ovde). Osnovni razlog je u njegovoj neustavnosti, tj. protivustavnosti. Referendum se ne raspisuje za celu zemlju, nego za njen deo. Konkretnije, vlasti Srbije nisu učinile ništa da se referendum sprovede i na prostoru Kosova i Metohije, makar na način kako se u pokrajini obavljaju parlamentarni i predsednički izbori Srbije. Sada, nedelju dana pre referenduma, to je svršena stvar, jer pripreme za ovaj deo zemlje nisu ni planirane. Znači, odluka da se Kosovo i Metohija isključe iz referendumskog glasanja unapred je smišljena, najkasnije onda kada je rešeno da se ustavne izmene ne sprovedu na osnovu odgovarajućih ustavnih odredaba nego preko (novog) zakona.

Da Vas podsetimo:  Znate li vi za koga radite

Sada moramo da se vratimo na početno pitanje. Poznato je da se, između ostalih kritika, čula i strepnja da je ovde reč o uvežbavanju stanovništva za istovetni postupak promene ustavnih odredaba o Kosovu i Metohiji (preambule i člana 182). Ovu, videće se ispravnu slutnju, zvanični branitelji referenduma, među njima i pravni stručnjaci koji su učestvovali u izradi teksta amandmana, lako su odbacivali. U tu svrhu oni su ukazivali na predmet amandmana – pravosuđe, i postupak njihovog usvajanja – zakon zasnovan na Ustavu. Nas, međutim, zanima odgovor na pitanje: zašto se Kosovo i Metohija isključuje iz referendumskog glasanja? Da li se od nekog pametnjakovića čula bar pomisao ako ne i odgovor na ovo pitanje? Nije, niti će.

Najpre, dovoljno je ukazati na očiglednu protivustavnost referenduma koji se raspisuje za deo zemlje, pa da svako kome je do pravnog reda u državi ustane protiv toga. Ali, i više od toga, treba ustati protiv ovog početka navikavanja domaćih birača na referendumski način dolaženja do važnih državnih odluka. Za očekivati je da ćemo se nadalje suočavati sa praksom da se referendumom donose ključne državne odluke po diktatu vladajuće garniture ili nekog inostranog kolonizatora. Referendum je odlično sredstvo za prebacivanje odgovornisti na narod. Kako vidimo, pored Kosova i Metohije, Srbija ima još toga na veresiju – danas zapadna Srbija sutra neka druga oblast, ali generalno: na veresiju se izlažu narod i njegova država.

Opšti problem je u tome što sve u ovoj državi – i javno i privatno – spada u red političkih sredstava za očuvanje i učvršćenje vlasti domaćih varvara. Ustavne odredbe o promeni ustava, uključujući i onu o „većini izašlih birača“ na ustavnom referendumu, danas se koriste da se završi zadatak koji je dala EU, ali na način i u vreme koji odgovaraju domaćim vlastodršcima. (Koliko vidim, u EU nemaju problem sa time). Skupština, koja se nije ni konstituisala kada je saznala da će onako jednoumna biti privremena, može da posluži za dvotrećinski odluku o promeni Ustava. (Štaviše, kao u pesmi Nele Karajlića – „niko nije rekao ne“). Sledi referendum, koji ne poznaje cenzus izlaska – idealan da potvrdi odluku jednoumne skupštine. Ko kaže da sve ovo nije legalno. Eto pravnicima lakog posla za njihov „neutralan“, stručan, doprinos. A svi znaju da problem leži u nečemu drugom. Nema pravnog propisa, ni načela, ni „vrednosti“, koji se ne mogu politički zloupotrebiti. Za ovaj Ustav ne tako davno glasale su tri najveće političke formacije u Skupštini, koje su imale mnoge tekuće političke sporove, pa i sukobe. Takođe, glasalo je tri miliona i četristo hiljada građana, čime je bio prekoračen tada postojeći ustavni cenzus uveden da bi onemogućio svaki pokušaj ustavne promene. Sada će Ustav da izmeni jednoumna skupština i minimalan broj birača. To je formula političke budućnosti Srbije kojom će vlast ostati a ona nestati.

Da Vas podsetimo:  Pisma podrske Novaku Djokovicu - Foruma srpskih advokata iz Australije

Sve u svemu, bilo bi dovoljno da zbog velikog ustavnog prekršaja, kojem smo svi svedoci, ljudi postupe po svojoj savesti i elementarnoj lojalnosti državi, a to znači da masovno iskažu svoje neslaganje sa tiranskim postupanjem prema istoj toj državi. To bi bilo mnogo bolje i ubojitije nego post festum tražiti pravdu kod Ustavnog suda koji se već prilikom odlučivanja o Briselskom sporazumu deklarisao kao saveznik vlasti. Ovaj referendum je ipak uvod u legalno odricanje od Kosova i Metohije, i posledično od same države.

autor:SLOBODAN SAMARDžIĆ

https://srbijasvet.wordpress.com/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime