Vidim ja da nam je On spremio iznenađenja. Sve projekte projektovao u pravcu kompjuterskog opismenjavanja. Ima svi da moraju da imaju računar i da umeju da ga koriste. I da se digitalno opismene. No šta. Ne samo ono tehnički: Upalimo, udarimo iks kada nešto zabrljamo, pa izgasimo. Nego da svi umemo da surfujemo, analiziramo sve tamo što nađemo na tom internetu, pametno zaključujemo i šta ti ja znam šta sve. Široke ruke rešio da bude baš. Bogato i kvalitetno. I korisno.
Nema to veze sa nekakvim glupavim izborima i navlačenjem birača. Jer zna on da nema odakle više da ih navuče. I mrtvi progovorili i bune se. Oće da ih ostavimo na miru bar cele dve godine.
No, načuo On da je bio nekakav popis u ovoj Srbiji 2011. i da je polovina nas Srba nepismeno kompjuterski. Ono u fazonu: Niti čuo, niti video, niti umem, niti imam od čega! Načuo i da nekih bednih dva ipo miliona Srbendi nema ta sokoćala – kompjutere, lap-topove i ostala čudesa, a video u vestima da se neprestano priča o nekakvoj digitalizacijili, elektronskim uplatama, onlajn popunjavanju koječega i odlučio da građanima izađe u susret. Jer ako ne On, ko?
Ta čudna, tužna reč „siromaštvo“
Danima je razmišljao o svemu što se događa i pogađa ovaj narod. Gledao one zavode za statistiku, izveštaje nekih tamo tela koja se bave kojekavim analizima i bio u šoku kada je saznao da je u Srbiji četvrtina populacije u nekakvoj stopi rizika od siromaštva, a da čak 12% (630.000 ljudi) živi ispod linije siromaštva – u prevodu otprilike da “četvoročlana porodica preživljava sa manje od 24 000 dinara” – javlja Tanjug! Odatle i saznao da svako deseto dete živi u siromaštvu, a da je šest procenata dece u Srbiji zaostalo u razvoju zbog neuhranjenosti.
Počeo je da plače od muke i zbog toga što nije znao da takvi podaci postoje, a mogli su da posluže u kojekavim projektima, a naročito se rasplakao kada se udubio u analizu i još pročitao da od toliko siromašne dece, trećina ne pohađa škole. Zavrtelo mu se u glavi od te čudne reči “siromaštvo”!
Odmah je upalio svoje sokoćalo, ne bi li našao prevod ove strane reči, koja strašno zvuči: “Siromašni su svi oni čiji je način života, komfor i dostojanstvo ispod standard koji se smatraju normalnim u društvu u kome živimo”. No, isurfova negde da siromaštvo može biti i nematerijalno, iliti duhovno. Ono, pišu tamo po internetima, da može biti uslovljeno genetikom, ali može da bude i posledica delovanja socijalne sredine (obrazovanja, pismenosti, kulture….). Znači skonta u trenutku da oni dobro bogati mogu da budu siromašni, kao i da siromašni mogu da budu bogati. “Odlično kontanje”, pomisli.
“Taman lepo, da sve one siromašne, ubedim da su jako bogati! Nije to teško u Srbiji! Jer se masa pali kao hepo kockica. Na nevreme. Na saobraćajke. Na porodično nasilje. Na ubistva. Na silovanja. Na zaraze domaćih životinja. Na afere pevaljki. Na ostavljene starlete. Ma na sve moguće horore. Čak i na Frankeštajna. Hm, Sava Savanović je interesantan, a neiskorišćen dovoljno”, pomislio je u trenutku zanesenosti!
Svi da kupe sokoćalo
No, pored Save Savanovića, koji sinu kao dobra ideja za sve one koji se još nisu uplašili, poče da razmišlja o sveopštoj digitalizaciji. Znači, preslišava se On: “…Kada uvedemo sve online, od obrazovanja (upitnici raznorazni za roditelje pismene-nepismene, dnevnici, izostanci, napomene, elektronske odeljenjske starešine…), zdravstva (nove lepe knjižice, zakazivanje pregleda, pregled zadravstvenih kartona…), kazni (plaćenih, u naplati, neplaćenih….), domaćih životinja (broj ovnova, vrsta, oblik šara i dužina rogova…), kućnih ljubimaca (ima li džemper ili ne, posete pedikiru, manikiru, frizeru i stomatologu…), penzijskog (povećanje penzije, poslednja isplata, ukupno isplata, posebni dodaci i odbici….), uplata struje, telefona, kablovske… Ma, svi oni koji nemaju sokoćala, moraće da kupe ista. Znači, dva miliona i malo jače naroda, puta hiljada koliko, hm….lepo, lepo… Ih, imaće onih koji će da se češu na tudjim sokoćalima, ali takvo češanje treba zabraniti. Ma bolje uplašiti nekakvim virusima, kradjama identiteta i tako to. Šta zna nepismen narod kako to funkcioniše?!”, onako za sebe prozbori.
“Sve je dobro dok misle da se nešto mora, a već ću se potruditi da tako pomisle. Koliko sutra, ovi moji svi ima da počnu da pričaju o svim mogućim i nemogućim online obaveznim popunjavanjima. Naravno, praveći se da nemaju pojma da je pola stanovnika apsolutno kompjuterski nepismeno. Ima da pričaju tako da ta nesrećna polovina pomisli da će se iz sve muke izbaviti kada se opreme sokoćalima, internetima i ostalim pratećim programima. Toliko moraju da budu ubedljivi, da narod pomisli da je to jedini način uplata-isplata i da drugačije ne može. I naravno, da se prave ludi, da ko zna koliki broj ljudi nema na koji način da čuje za ove sjajne inovacije”, napravi onu simpatičnu piramidu prstima.
“I konačno, kada se svi opreme sokoćalima, onda organizovati svenarodne obuke za rad na istima. Ne mora se baš mnogo naplaćivati od ogoljenog naroda, jer su nacionalni interesi u pitanju…. Samo da nauče da znaju gde treba da uđu, uplate i izađu. Par hiljada po glavi, nije baš tako strašno! A kada sve to savladaju, onda podhitno uvesti najnovije, ludilo servere, koji zahtevaju savremenija sokoćala i dodatne obuke naroda….” ,zadovoljno namesti naočare.
Tako zanesen je zaspao dva minuta, koliko mu je dovoljno da se restartuje i počne da razmišlja o velikim investicijama i još većim donatorima. Za dva minuta je sanjao divan san: da su svi u Srbiji kompjuterski opismenjeni. Da svi samo online popunjavaju sve što je moguće i nemoguće. Sanjao je i te koji leba nemaju da jedu, kako sede za sokoćalima i uplaćaju harače; traže gde ima nepojedene hrane na “narodnim kazanima”; gde je ispred kontejnera ostavljena zimska jakna i čizme za decu; gde je neko pobacao bajate lekove, a odlično će doći…
A u Srbiji…
Podaci Crvenog krsta kažu da je 35 000 korisnika narodne kuhinje.
Da se u odnosu na pre pet godina spisak ljudi kojima je jedini siguran obrok u narodnoj kuhinji povećao za 15 000.
Da od ukupnog broja korisnika narodne kuhinje trećinu (12 000) čine deca mlađa od 18 godina.
Da je oko 1,3 miliona ljudi u Srbiji potpuno ili delimično nepismeno. Među njima oko 250 000 onih koji uopšte ne znaju da pišu.
Da je u Srbiji kompjuterski nepismeno više od polovine stanovništva.
I tako… Iz krajnosti u krajnost.
Živela digitalizovana Srbija gde god. U palatama. U kontejnerima. U narodnim kuhinjama. U školskim poljskim veceima. U hladnim i neosvetljenim šupama koje su nečiji dom. U raznim vukojebinama. Živela, jer mi druge probleme i nemamo.
Rada Karanac
WWW.kolumnista.com
