Vojevanje izgubljene bitke

3
46

Kada moćna zemlja poput Izraela može da doživi poraz u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, sigurno je da to može i Srbija, ali da li strah od poraza treba da nas obeshrabri u borbi za svoje mesto u istoriji?

Sredinom maja 1943. dvadesetak hiljada partizana – među kojima je bio veliki broj borbeno nesposobnih ranjenika i tifusara – našlo se u obruču oko 130.000 nacističkih vojnika podržanih tenkovima i avijacijom. Predstojeća bitka na Sutjesci delovala je unapred izgubljeno.

Posle oko mesec dana borbi, međutim, partizani uspevaju da probiju obruč i najveći deo svojih snaga spasu smrti i zarobljavanja. „Proboj partizanskih snaga sa Sutjeske odgovara čudu”, istakao je svojevremeno odgovorni urednik nedeljnika Vreme Filip Švarm za Bi-Bi-Si na srpskom, dodajući da je „činjenica da Vrhovni štab nije na vreme shvatio opasnost opkoljavanja” i da je „činjenica i da su se suočili sa mnogo nadmoćnijim neprijateljem, koji je raspolagao i ljudstvom, teškom artiljerijom i motornim prevozom, o čemu partizani nisu mogli ni da sanjaju”.

Pavle Jakšić bio je u to vreme komandant 7. banijske udarne divizije NOVJ i odigrao je – prema rečima njegovog sina, novinara Boška Jakšića – ključnu ulogu u izvlačenju partizana iz obruča, što je u datim okolnostima predstavljalo pobedu. „Otac mi je više puta rekao da je to bila najteža noć u njegovom životu”, rekao je Boško Jakšić govoreći o 8. junu kada je počeo proboj. „Ostalo je istorija, u kojoj nije bilo mesta za Pavla Jakšića”, navodi Bi-Bi-Si na srpskom.

Diplomatski fijasko?

Izgleda da za Pavla Jakšića toliko nije bilo mesta u istoriji da i njegov sin zanemaruje podvig svog oca kada danas, kada je činjenica da se Srbija, da metaforički iskoristimo Švarmov citat, „suočava sa mnogo nadmoćnijim neprijateljem, koji raspolaže i ljudstvom, teškom artiljerijom i motornim prevozom”. Sada, kada se Srbija bori protiv usvajanja rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici i prijema tzv. Kosova u Savet Evrope, Jakšić u autorskom tekstu za luksemburški list Nova (5. maj 2024) pita: „Zašto predsednik tako srčano ulazi u diplomatske bitke za koje se unapred zna da će biti izgubljene, što je slučaj i sa rezolucijom Generalne skupštine o genocidu u Srebrenici?”

Da Vas podsetimo:  OSTAJTE TAMO!

Doživeli smo, piše Jakšić, „dva diplomatska fijaska u veoma kratkom periodu”. Prvi je glasanje u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, kada su Kosovu otvorena vrata punopravnom članstvu u toj organizaciji, a „drugi debakl uslediće tokom maja u UN kada se očekuje da većina od 193 članice podrži rezoluciju koja će 11. jul proglasiti za međunarodni Dan sećanja na genocid koji su snage bosanskih Srba počinile 1995. u Srebrenici, kada je ubijeno 8.000 nenaoružanih bošnjačkih muškaraca i mladića” koji su, dodao bih, tako „goloruki” prethodnih godina masakrirali Srbe u Podrinju.

Parastos ubijenim Srbima koje su bošnjačke snage iz Srebrenice, pod komandom Nasera Orića, masakrirale na Petrovdan (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)

Važnije od isterivanja istine o dešavanjima u Srebrenici sada je, međutim, sagledavanje situacije na Ist Riveru i u Strazburu. Boško Jakšić je samo jedan u moru analitičara koji na luksemburškim medijima likuje o „neizbežnom porazu” Srbije u UN i Savetu Evrope, zagovaraju predaju i ukazuju na „nesposobnost”, „neuglednost” i „nemoć” naše sadašnje vlasti u međunarodnoj zajednici (na Kolektivnom zapadu).

U ovom kontekstu važno je, pre razmatranja aktuelne situacije, uzeti u obzir činjenicu da je jedna od nesumnjivo najmoćnijih država na svetu, čiji uticaj na Zapadu ide toliko daleko da se zbog njenih interesa prave skandali čak i na manifestacijama poput „Evrovizije” – Izrael – „poražena” u Generalnoj skupštini UN izglasavanjem rezolucije o članstvu Palestine u svetskoj organizaciji sa 143 glasa „za”, devet „protiv” i 25 uzdržanih.

Iako rezolucija o „genocidu” u Srebrenici i dalje ima velike šanse da bude usvojena, već sada je jasno da nema teorijske šanse da odnos glasova bude i približno sličan. I to pod uslovom da ta rezolucija ikada bude stavljena na glasanje, za šta, kako vreme odmiče, ima sve manje šansi. Činjenica da se to glasanje odlaže dovoljno govori o uspehu srpske diplomatije u toj „unapred izgubljenoj bici” i demantuje stav luksemburških analitičara o „diplomatskom fijasku”.

Da Vas podsetimo:  Kristofer

Završen pos’o?

Slična stvar se dešava i sa prijemom tzv. Kosova u Savet Evrope. Prijem otcepljene južne srpske pokrajine nije se našao na dnevnom redu sastanka Komiteta ministara zakazanog za 16. i 17. maj, ali to ne znači da ova tačka u narednih 10 dana neće biti uvrštena u agendu.

Već i samo odlaganje onoga što je bio „završen pos’o” je dovoljno indikativno, ali tu su još i glasovi koji se pojavljuju poslednjih dana o tome kako velike evropske sile odustaju od ideje prijema „Kosova” u Savet Evrope. Među tim glasovima su sile poput Francuske, Nemačke, Italije. Čak se i dosadašnji izaslanik SAD za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar „brine” da Priština neće imati dovoljno glasova za članstvo u Savetu Evrope.

Gabrijel Eskobar, američki izaslanik za Zapadni Balkan (Foto: xk.usembassy.gov)

Da smo ćutali, da nismo vodili „unapred izgubljene bitke” nikada u svojoj istoriji ne bismo izvojevali nijednu pobedu, pa makar pobeda bilo i samo „izvlačenje iz obruča”. Kako smo došli do toga da potomci onih koji su odbijali svaku ideju predaje i očajnički tražili izlaz iz bezizlazne situacije sada zagovaraju defetizam?

Ako je jalov posao boriti se za svoje interese protiv volje najvećih svetskih sila i ako je ugled Srbije toliko srozan u međunarodnoj zajednici, kako je, onda, moguće da naum o žigosanju Srba kao genocidnih i proglašavanju „Kosova” za „državu” koja je „oaza” ljudskih prava i međuetničke tolerancije imaju toliko prepreka na svom putu? Kada moćna zemlja poput Izraela može da doživi poraz u Generalnoj skupštini UN sigurno je da to može i Srbija, ali da li strah od poraza treba da nas obeshrabri u borbi za svoje mesto u istoriji.

autor:Filip Rodić

 

3 KOMENTARA

  1. Ne zanima me mišljenje novinara , Boška Jakšića, a ni drugih, već djela i djelovanje onih koji pravno formalno vode Drzavu Srbiju. Sve nevolje koje imamo , rezultat su ili pasivnosti ili potpuno pogrešnog djelovanja ili VELEIZDAJE DRZAVNIH I NACIONALNIH INTERESA . Inzistiram na periodu poslije „petooktobarskog puča “ . Sjetite se samo koliko je Boris Tadić uporno i ponizno “ molijo Djuru da mu oprosti što ga je Djura zestoko tukao “ ! Isto po suštini , je u zadnjih 12 god. radio i Vučić , samo zamaskirano i diskretno. Rezultat takve “ diplomatije “ je trenutni status KiM , potpuni nestanak Drzave Srbije sa svoje teritorije , ideje o rezoluciji za genocid i još mnogo toga. Ukoliko robovski lanac opstajanja “ petog oktobra “ ne bude prekinut , doći će na red i Vojvodina , ali i Raška Oblast koju neki zovu Sandzak pa sve do nestanka Drzave Srbije. Teško mi je da povjerujem, da je moguće da isti kirurg , koji je u pokušaju da “ podmladi “ pedeset godišnjakinju od nje napravio babuskaru koja izgleda kao da ima sedamdeset godina, ponovnom operacijom moze išta da popravi…………

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime