Vojni sindikat Srbije (VSS) definitivno je uzburkao javnost. Podeljena su mišljenja i komentari oko protesta koji je održan u nedelju 27. novembra u podne. Postavlja se pitanje zašto? Sindikalno organizovanje do današnjih dana je bilo nepoznato za srpsku vojsku od njenog postojanja, i sa bilo kog aspekta gledano to nije svojstveno vojsci obzirom na njeno specifično ustrojstvo i zadatke koje izvršava.
Sindikat u Vojsci Srbije osnovan je u jesen 2012. godine, a zvanično registrovan 27.11.2012. godine sa osnovnim ciljem „unapređenja i zaštite ekonomskih, socijalnih, radnopravnih, profesionalnih, društvenih, kulturnih i drugih interesa, prava i sloboda svojih članova“ (podaci sa sajta VSS).
Rešenje o upisu u registar sindikata izdalo je Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike i, konačno, 31.03.2015. godine rešenjem ministra odbrane Vojni sindikat Srbije postaje prvi i jedini reprezentativni sindikat u istoriji Vojske Srbije (potpisao lično ministar Gašić – prim. aut). Dakle, VSS nije nelegalna organizacija – naprotiv, sve je u „duhu zakona“ i po PS-u (pravilu službe). (1*)
Otkuda onda tolika „halabuka“ oko protesta, gde su sa jedne strane vlast, Ministarstvo odbrane i njihovi „poštovaoci“, a sa druge strane VSS, čiji protest je zvanično podržao i sindikat policije, udruženje sindikata vojnih penzionera i još neki drugi sindikati.
Ministarstvo odbrane i Generalštab tvrde da je sindikat ispolitizovan i da je protest uperen protiv države, dok VSS i njihove pristalice sve te navode demantuju.
Tačno je jedino da nije bilo incidenata, da je VSS izneo probleme i zahteve, i da je protest protekao u „redu i disciplini“. Kako se radi o vojsci, za ovaj protest predsednik VSS Novica Antić doneo je „Odluku o protokolu, redu i disciplini na javnom okupljanju – protestu“ baš kao pravi komandant pred bitku. On je precizno, vojnički i naredbodavno u 15 tačaka regulisao radnje, postupke i pravila ponašanja učesnika protesta kako ne bi došlo do nereda. Protest se odvijao po strogo utvđenom protokolu.
Zahtevi koji su upućeni Ministarstvu odbrane su rešavanje socijalne ugroženosti pripadnika vojske, a posebno je potencirano usklađivanje plata u skladu sa zakonom. Takva situacija se negativno odražava na borbenu gotovnost Vojske Srbije. Kako reče „komandant“ VSS, ove godine, od januara do danas, Vojsku Srbije napustilo je oko 1000 profesionalnih vojnika, te da je za sve to vreme ratovala ne bi imala tolike gubitke.
Dugogodišnje zakidanje plata, i to do 27% od zakonom zagarantovanog, nije nikakva novost i datira još iz perioda od poslednjeg rata kada vojska nije više bila potrebna državi i predstavljala joj je teret.
Tada, kao i danas, vlast je za sve imala rešenje samo nije imala za vojsku pa je sistematski zakidala na plati, obrazlažući time kako vojska treba da razume teško stanje u državi, da štedi i da se solidariše sa narodom. Vojska kao disciplinovana organizacija nije se bunila već je rešenje tražila linijom „komandne odgovornosti“, a povratni odgovor je uvek bio isti: štednja, nedostatak novca, restrikcija i obećanja. (2*)
Ukoliko bi neko rešio sudskim putem da ostvari svoja prava, bio bi proglašen za nepodobnu ličnost i uglavnom zaustavljen u napredovanju u službi. Tek nakon penzionisanja bivši zaposleni u vojsci su krenuli da ostvaruju svoja prava. Tako je bilo i sa nedavnim regulisanjem penzija koje su vojni penzioneri, sudskim putem, napokon ostvarili. A šta je sa platama?
Prema podacima koji se nalaze u oko 30 hiljada pokrenutih tužbi, stanje je još gore nego sa penzijama. Oficiru je bio zagarantovan lični dohodak ne manji od tri, niti veći od pet neto zarada zaposlenih u republici, što je opet bilo izraženo koeficijentom za utvrđivanje zarada. Taj koeficijenat iznosio je 3.0 za profesionalne vojnike, a 2.1 za civilna lica u vojsci. Iako su u vojni budžet uplaćivana planirana sredstva doneta odlukom Skupštine za svaku godinu, novac za plate odlazio je delom u druge svrhe. Tako je koeficijent usklađenosti plata oficira umesto 3.0 umanjivan svake godine. Za analizirani period od 5 godina (od 2001. do 2005. godine po tužbi koju je podneo autor ovog teksta) iznosio je: u 2000. godini 2,57; u 2001. godini 1,72; u 2002. godini 1,22; u 2003. godini 1,25 i u 2004. godini 1,11. Ta razlika je bila evidentna do 01.01.2008. godine, kada je na snagu stupio novi Zakon o Vojsci Srbije.
Za period od 01.01.2001. godine do 31.07.2005. godine oficir sa činom pukovnika bio je oštećen za oko 2 miliona dinara. Tako umanjene plate odrazile su se na manje penzije sa kojima se odlazilo na kraju vojne službe. I tu nije kraj. Naime, najnovije umanjenje plata i penzija (od 01.11. 2014. godine) je novi atak na standard vojnika i penzionera. Mnoge diskusije su se vodile po medijima oko vojnih penzija, ali jedno je sigurno: penzija je stečeno pravo i Ustavom zagarantovana kategorija a ne kako botovi sa Megatrenda misle da nam penzije daje država. (*3) Njena visina je određena na osnovu visine izdvajanja od plate koju je zaposleni primao u toku službe (radnog veka). Nepromišljena odluka ove vlade da se umanje penzije sigurno će imati epilog na sudu i neko će morati da je reši u pravnoj državi.
Vlada Srbije nije ništa preduzela po pitanju tužbi za manje isplaćene plate zaposlenima u vojsci, ali moraće ukoliko, kako tvrdi, želi u EU. Takav problem je imala Grčka prilikom ulaska u EU, pa je morala da podigne kredit kako bi regulisala ovu pravnu stvar. Problemi se samo nagomilavaju, dok aktuelna vlast za takvo stanje optužuje onu predhodnu i prenosi je na sledeću vlast.
Problemi u vojsci po pitanju standarda su od uvek predstavljali problem sa kojim su zaposleni morali da se bore, posebno u miru. Tako je bilo od vajkada. U svojim memoarima Vojvoda Živojin Mišić opisuje jednu epizodu iz svog života kada je udavao ćerku. On kaže: „Svi misle da jedan đeneral ima dovoljno za život, a ja sam morao od prijatelja da pozajmim novac kako bi ćerki obezbedio miraz za udaju“.
Međutim, nikada u istoriji Srbije nije postojao period u kome je vojska bila toliko devastirana kao u periodu mandata ove Vlade. Toliki nemar za vojsku nije zapamćen, a da je drugačije premijer bi na čelo vojske postavio kvalifikovane ljude – od ministra vojnog pa do njegovih saradnika, koji bi mu predložili kako da se reši teško stanje u vojsci. Poltroni, klimači glavom (biciklisti**) i oni što govore po njegovoj promisli sigurno ne mogu da reše ove probleme.
Zašto je uopšte dozvoljeno da se sindikat u vojsci legalno registruje, i da kao posledicu imamo ovu bruku i sramotu prvi put u istoriji Srbije? Kako je dozvoljeno zapadnim NATO službama da toliko vršljaju po vojsci i da nam i sindikate organizuju? Odgovor na ovo pitanje je da premijera, a takođe i vrhovnog komandanta uopšte ne zanima Vojska Srbije i stanje u vojsci. Njima je jedino bitno da imaju u svom okruženju „Kobre“ da ih čuvaju, i Gardu za protokolarne radnje. Da nije tako, bilo bi drugačije.
Vojsci Srbije ne trebaju sindikati, štrajkovi i pobune, potreban joj je komandant, a to je vlada Srbije i vrhovni komandant.
Kada bi političari znali koliko je lako komandovati vojskom, ne bi sebi stvarale bespotrebne probleme. Vojska je savršena organizacija koja reaguje na komande kao auto u vožnji i ne trpi improvizacije. Ono što su obećali i propisali moraju da ispune. Nije dovoljna samo verbalna podrška, već se moraju učiniti konkretni potezi. Izjava predsednika Nikolića da će razgovarati sa ministrom odbrane o protestu VSS nije rešenje. Ukoliko on do sada nije znao za stanje u vojsci, neće pomoći ni razgovor sa ministrom odbrane jer on ne sme ništa da učini bez premijera. Taj začarani krug u kome se daju izjave bez pokrića ne nudi rešenje već produžava neizvesnost. (4*)
Napokon se oglasio i premijer, da nam saopšti ono što i “vrapci na grani“ znaju: da Srbijom upravlja MMF i da nema govora o rešavanju zahteva VSS-a dok nam aršine uzima ova zločinačka organizacija. Samo nije jasno kako to da vrhovni komandant nije znao za ove probleme sa MMF-om pa se preko medija dogovara sa premijerom i ministrom odbrane o zahtevima VSS-a. (5*)
Da li slučajno ili ne, tek neka simbolika protesta postoji: on je održan ispod bilborda na kome je napisana izreka Vojvode Mišića: „Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred“. Iz kabineta premijera ta parola se lepo vidi. Možda bi ponekada mogao da je pogleda.
Nezainteresovanost, demagogija, obećanja od strane premijera su rezultat onoga što smo videli u podne 27. novembra na ulicama Beograda. Sve što smo kroz istoriju vojevanja u Srbiji sticali, uništila nam je jedna generacija nesposobnjakovića i neznalica. Oni su sami, svojim nečinjenjem, stvorili sindikat i nisu krivi akteri koji su na ulice izašli već oni koji su im to dozvolili. Ni albanska golgota kada vojska nije imala šta da jede nije izazvala pobune, dezerterstva i štrajkove pa se s pravom možemo zapitati šta nam se ovo danas dešava u vojsci.
Očigledno je da danas vojska predstavlja teret za državu. Bitnije od toga je da vladajuća elita ima armiju partiskih drugova i botova zaposlenih u državnim institucijama i javnom sektoru, koji će sutra na izborima predvoditi glasačku mašineriju.
Ima jedna izreka koja se uči u vojnim školama, a odslikava taj odnos političara prema vojsci i nažalost je istinita: Kada dođe do rata napred ide vojska koja nosi najveći teret rata, za njom liferanti, zabušanti, profiteri i političari. Nakon završetka rata kada se zasluge dele, redosled je obrnut.
Uputnice:
(1*) www.vojnisindikatsrbije.rs/index.php/2015-06-19-10-04-13/2015-06-22-10-49-37
(2*) rs.n1info.com/a210740/Vesti/Vesti/Vojni-sindikat-Srbije-odrzao-protest-odneli-pismo-Nikolicu.html
(3*)www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=11&dd=28&nav_category=11&nav_id=1204056
(4*) rs.sputniknews.com/politika/201611281109031961-vucic-nikolic-vojska/
* „Biser“ koji je izrekao Dragomir Petronijević član Gradskog veća, objavljeno u litu Politika od 09.01.2015. god. – „Penzioneri ne plaćaju sami, jer im penzije isplaćuje država, a penzije se isplaćuju od onoga što zarade zaposleni. Zato dosta zamene teza“.
Za šire informacije pogledati:
www.politika.rs/scc/clanak/315671/Otpor-beogradskih-penzionera-poskupljenju-prevoza
**„biciklista“ – u žargonu, poseban oblik poltrona, onaj koji klima glavom kada mu šef nešto naredi a onda „gazi“ svoje potčinjene da bi to naređenje sproveo, kao kada vozi bicikl – prim. aut.
Žarko Pecić – pukovnik Vojske, penzionisan 2005. godine.
Fond strateške kulture
