Reforma vojnog obrazovanja predstavlja investiciju ne samo u odbrambenu sposobnost, već i u kadrovski potencijal zemlje u celini.
Rusija treba da pobeđuje u ratovima, kao što je to uvek činila – a oficiri su oduvek bili elita ne samo Oružanih snaga, već i čitavog ruskog društva.
AUTOR: Andrej Kolesnik, veteran specijalnih snaga Ratne mornarice, poslanik Državne dume VIII saziva
Specijalna operacija ubrzano menja izgled ruske armije, naročito njenih borbenih jedinica i pojedinica – to vidimo i iz vojnih izveštaja, i iz reportaža ratnih dopisnika, i iz informacija o novim sistemima naoružanja. Međutim, nešto ostaje izvan vidokruga, van trenutne pažnje civilnog stanovništva, iako su te promene, možda, još značajnije. One se ne dešavaju na samom bojnom polju, već tamo gde bojno polje, moglo bi se reći, prvobitno nastaje – kao misao, ideja, predmet proučavanja. Dakle – u vojnim školama.
U Sovjetskom Savezu postojalo je više od sto pedeset vojnih škola, od kojih se značajan deo nalazio u RSFSR-u. Međutim, zatim je usledila katastrofa devedesetih godina. Oružane snage bile su podvrgnute nizu reformi, uključujući i protivrečno nasleđe ministra odbrane Anatolija Serdjukova. Vojne škole su reorganizovane, ukidane i smanjivane. Na primer, od 16 škola vojnih pilota u zemlji, do druge decenije XXI veka ostala je samo jedna – u Krasnodaru. Za to su u tom trenutku postojala sasvim racionalna objašnjenja – od budžetskih do čisto vojnih i političkih.
Specijalna vojna operacija pokazala je izraženu potrebu za kvalitetnim oficirskim kadrom, naročito za mlađim komandnim kadrom. Štaviše, u poslednje vreme ubrzano sazreva pretnja novog pokušaja vojne agresije od strane kolektivnog Zapada. Povećava se brojno stanje Oružanih snaga, a zajedno s njim i potreba za mladim oficirima.
Kao odgovor na ovaj izazov, u Rusiji je započela najveća obnova vojnog obrazovanja u poslednjih nekoliko decenija. Upravo sada, u septembru 2026. godine, prve pitomce posle mnogo godina primilo je čak pet obnovljenih vojnih škola, među kojima je u Uljanovsku škola pilota za Vojno-transportnu avijaciju, a u Sankt Peterburgu čuvena Viša vojno-pomorska škola „Frunze”. Očekuje se da će u narednim godinama biti osnovano od nule i obnovljeno još više vojnih škola.
Međutim, nije reč samo o brojevima. Najvažnije je to što se menja sam sistem obuke mladih oficira. On se menja već sada – a u najskorije vreme treba da se promeni još više.
Prvo, zajedno sa ubrzavanjem procesa donošenja odluka na bojnom polju raste i brzina uvođenja novih nastavnih programa. Prenošenje neprocenjivog borbenog iskustva, koje ruska armija upravo sada stiče u zoni specijalne vojne operacije, odvija se u realnom vremenu – zajedno sa oficirima koji su postali predavači nakon što su se iz zone SVO vratili u vojne škole. Nije slučajno što čak i strani analitičari priznaju da ruske trupe „imaju jedinstveno iskustvo kopnenih borbenih dejstava nove generacije, nadmašujući praktično sve druge oružane snage, uključujući i SAD”.
Nastavni kursevi uvode se bukvalno u roku od nekoliko meseci nakon što dođe do promena u tehnici, taktici i organizacionoj strukturi ruskih Oružanih snaga. Već danas taktički postupak koji je dokazao svoju efikasnost u borbi ne ulazi u program obuke pitomaca posle više godina, već gotovo odmah.
Drugo, revolucija u oblasti bespilotnih sistema već je zahvatila svakog ruskog vojnika, uključujući i buduće oficire. Na primer, Moskovska viša opštevojna komandna škola tokom leta ove godine sprovodila je upis na katedru za bespilotne sisteme. Sada svaki pitomac, bez obzira na vid i rod Oružanih snaga – tenkista, motorizovani strelac, mornar ili pilot – mora detaljno da poznaje bespilotne letelice i, uopšte, robotizovane sisteme sa kojima će se susretati tokom vojne službe. Kako sopstvene, tako i protivničke. Mora da razume principe njihove upotrebe. Da ume da ih proizvodi u terenskim uslovima, neposredno u pukovskim remontnim jedinicama. I, naravno, da ume da ih primenjuje.
Treće, produbljeno izučavanje zahtevaju radio-elektronska borba i sajber-bezbednost. U celini gledano, i vojna elektronika, uključujući zaštićene komunikacije. Laptop, tablet, pa čak i telefon, uključujući i civilni – za vojnika nisu kancelarijska tehnika, već borbeno sredstvo.
I najzad, poslednja na ovom spisku najnovijih borbenih tehnologija, ali možda i najznačajnija po svom značaju – veštačka inteligencija. Rad sa borbenim mašinama sposobnim za autonomno delovanje, razumevanje principa mašinskog vida, makar osnovne veštine programiranja – više nisu oblast kojom se bave isključivo specijalisti; odgovarajućim znanjima mora da vlada svaki mladi komandir.
Pored toga, uzimajući u obzir savremene sisteme komunikacija i informisanja, novim sadržajem ispunjavaju se i kursevi koji tradicionalno pripadaju svakom vojnom obrazovanju – inženjerijsko-saperska i streljačka obuka, nauka o fortifikaciji i izgradnji zaštitnih objekata.
Koliko god to paradoksalno izgledalo, u uslovima uvođenja najnovijih tehnologija svoju važnost ponovo potvrđuju vojne veštine naših dedova, kojima se podučavalo pre pojave satelitske navigacije i interneta – sposobnost orijentacije na terenu bez GPS-a, preživljavanja u zimskoj šumi, vladanja borbom prsa u prsa i upotrebe saperske lopatice kao smrtonosnog oružja. SVO je, između ostalog, pokazala i to da ponekad čak i najsofisticiraniji uređaji i naoružanje postaju beskorisni – i tada borac mora da se osloni isključivo na sebe.
Drugim rečima, savremeni strojevi oficir ne sme biti samo komandir koji šalje u borbu svoj vod ili četu, eskadrilu ili artiljerijski divizion. On mora biti inženjer i pronalazač, napredni poznavalac savremenih tehnologija i elektronskih uređaja. A istovremeno i čuvar tradicije, istorije, večnih vrednosti i pobedničkih principa ruske armije.
On treba da bude čovek koji ume da komanduje u uslovima savremenog bojnog polja – koje je postalo najsloženije i tehnološki najzasićenije mesto sukobljavanja oružanih snaga u čitavoj istoriji naše civilizacije. Čovek koji ima odlučnost da odmah uništi svakog protivnika koji ugrozi bezbednost Otadžbine. I da svoj posao – „postoji takvo zanimanje – braniti Otadžbinu” – obavlja dostojno i efikasno u uslovima stalne vremenske oskudice, stresa i rizika po život.
Uzimajući u obzir sve ove zahteve, od vojnih škola se očekuje da obrazuju oficira čiji će kvalitet obuke biti za čitav nivo viši od onoga što su u stanju da pruže prosečne civilne visokoškolske ustanove. Visoko vojno obrazovanje treba da postane bolje, prestižnije i zanimljivije od obrazovanja na fakultetima civilnih usmerenja. Nećemo istrčavati pred rudu i tvrditi da je taj cilj već sada ostvaren – ali već sada vidimo kako se on postepeno realizuje. Nije slučajno što je ministar odbrane Andrej Belousov čestitao pitomcima prve godine 2026. godine rečima da „sistem vojnog obrazovanja prelazi na kvalitativno novi nivo”.
Naravno, civil s pravom može da postavi pitanje: a šta je sa potrebama obične, civilne ekonomije, onog dela države i društva koji ne nosi uniformu? Neće li doći do očigledne neravnoteže ako vojnici budu dobijali tako izvrsno obrazovanje, i to o trošku države – ko će onda sopstvenim novcem upisivati skupe civilne fakultete? I čemu toliki broj isključivo vojnih stručnjaka?
U stvarnosti, tu nema nikakve protivrečnosti. Prvo, postoje i ljudi i struke koje se ni na koji način ne mogu povezati sa Oružanim snagama. Ali najvažnije je to što će oficir koji je ovladao programiranjem, bespilotnim sistemima, radio-elektronikom i savremenim inženjerstvom iz vojne škole izaći kao stručnjak za kojim će postojati potražnja daleko izvan Oružanih snaga. Da, on će službi u armiji posvetiti onoliko vremena koliko je predviđeno odgovarajućim ugovorom i njegovim ličnim stremljenjima – a zatim će, ako to poželi, po osnovu godina službe otići u ranu vojnu penziju. Posle toga biće veoma tražen na civilnom tržištu rada.
Zato je reforma vojnog obrazovanja investicija ne samo u odbrambenu sposobnost, već i u kadrovski potencijal zemlje u celini. Rusija treba da pobeđuje u ratovima, kao što je to uvek činila – a oficiri su oduvek bili elita ne samo Oružanih snaga, već i čitavog ruskog društva. Upravo takvu elitu treba vaspitavati i u današnjim vojnim školama.
IZVOR: https://vz.ru/opinions/2026/9/21/1450937.html
