Interesantno je da se u pregovorima pod mentorstvom Brisela i Vašingtona, polazi od pretpostavke da Srbi i Albanci ne mogu da žive zajedno i da je, suštinski, potrebno među njima sprovesti neku vrstu istorijskog razgraničenja. Pritom se ignorišu svi istorijski argumenti i kao stanje na terenu uzima ono nastalo nakon juna 1999, čime se faktički i legalizuju etničko čišćenje i zločini počinjeni nad srpskim narodom u prisustvu snaga međunarodne zajednice
Povratak Srbije na Kosovo predstavlja se u takvim interpretacijama kao košmar Evrope, neumitno povezan sa novom spiralom nasilja i masovnim progonima. Ali kao što je kosovska „nezavisnost“ jednostrana politička odluka novijeg datuma, bez ikakvog istorijskog utemeljenja, tako i srpski i albanski narod kroz vekove povezuju i neka zajednički proživljena iskustva. I treba podsetiti da je 1912, kad se srpska vojska vratila na Kosovo, kralj Petar Prvi Karađorđević proklamacijom podsetio da ona svim narodima koji žive u Staroj Srbiji donosi „slobodu, bratstvu i jednakost“.
Time je država zaštitila muslimansku manjinu na jugu, i to je ponovila uprkos svim razdvajanjima i traumatičnim iskustvima i 1918. godine. I pokušavala je da Arbanase/Arnaute/Šiptare/Albance integriše u novo društvo za čitave dve decenije svog postojanja.
Naravno da ravnopravnost mnogima nije odgovarala, budući da su u periodu turske imperije oni bili njen oslonac i povlašćeni deo. Međutim, prema zvaničnim popisima stanovništva iz 1921, 1931, a i kasnijih internih elaborata vidi se da broj Albanaca i muslimana u Staroj Srbiji permanentno raste. I ne bi moglo da bude drugačije da država nije iskazala volju da ih integriše.
O pozitivnim aspektima tih odnosa malo se zna i retko piše jer nisu u skladu sa postojećim narativom koji se formirao na Zapadu. Možda je jedini poznatiji primer Esad paše Toptanija, albanskog političara koji se posle Prvog svetskog rata zalagao za savezništvo dva naroda, a koji je ubijen od svojih sunarodnika i potom sahranjen na srpskom vojnom groblju kraj Pariza.
Jedan od najpozitivnijih, ali i vrlo živopisnih primera saradnje na Kosovu i Metohiji jeste pitanje tzv. manastirskih vojvoda.
Manastirske vojvode predstavljaju počasno i plaćeno zvanje (sa osloncem na srednjovekovnu tradiciju) koje je srpska crkva dodeljivala čuvarima manastira albanske nacionalnosti u periodu osmanske vlasti na Kosovu i Metohiji, a koji su zauzvrat u nemirnim vremenima brinuli o njihovoj sigurnosti. Njihovo postojanje zabeleženo je u više svetinja u Staroj Srbiji, a do 20. stoleća opstalo je u Visokim Dečanima, Pećkoj Patrijaršiji i Deviču.
Dosadašnji napisi o ovom fenomenu često imaju tendenciju da ili prenaglase ili umanje značaj vojvodskog zvanja. Istraživanja u Visokim Dečanima pokazuju koliko je zapravo bilo nijansi u njemu.
Manastirske vojvode po svemu sudeći nastaju u 18. veku, kada su turska osvajanja stala, a centralna vlast sultana počela da slabi u provincijama. Istovremeno su u Metohiji odmetnuta arbanaška plemena, faktički gospodari situacije na terenu, pokrenula nov talas nasilja nad hrišćanima, u kojima su ubistva, otmice, paljevine i pljačkanja postala srpska svakodnevica.
Visoki Dečani delili su sudbinu svog naroda, pa se u godinama oko ratova i političkih previranja beleže i teška stradanja manastirskog bratstva i imovine: 1820-ih, u vreme grčkog ustanka, pa 1844. u vreme ustanka Arbanasa protiv turske vlasti, a onda i u doba Krimskog rata 1853‒1856.
Od 1860-ih situacija je postala nesnosna, uz svakodnevne zulume nad Srbima i stalne pokušaje Arbanasa da prisvoje manastirske šume i pašnjake. Izveštaji ispisani tada neodoljivo podsećaju na iskušenja sa kojima se srpski narod susreće na Kosovu vek i po kasnije.
Već tada, piše savremenik, ne bi prošao jedan mesec a da „Arnauti ne pelješe“ Dečane. Uzalud su se igumani i ugledniji predstavnici Srba žalili i srpskim i turskim vlastima. Iz Kneževine Srbije mogla je da stigne tek materijalna pomoć, dok su fermani iz Stambola ostajali mrtvo slovo na papiru. „Ferman u planini ne važi“, govorili su Arbanasi. Vrhunac nasilja je usledio nakon Velike istočne krize i rata 1878. godine.
Takva situacija prinudila je igumane da zaštitu potraže i među predstavnicima okolnih albanskih (muslimanskih) fisova, od kojih je i pretila najveća opasnost po svetinje.
Tako je dobit po Arbanase bila dvostruka: njihova vlast na terenu bila bi zvanično priznata, a potom (iako se radilo o tipičnoj iznudi) i kontinuirano i dobrovoljno finansirana od manastira. Manastir je potencijalnim zaštitnicima nudio gotovo vlastelinske privilegije: izdašnu finansijsku dobit i simbolične mogućnosti koje bi mu podigle ugled među drugim fisovima.
Konkretno, u Dečanima je zaštitnik mogao da računa na svoju sobu u konaku, a u feudalnim odnosima značaj je imala i činjenica da je jahao kraj igumana, bio poštovan i darivan od pravoslavnog stanovništva. Uz to je dobijao i posebne bakšiše, odelo i obuću, hranu, manastirskog konja i oružje, manastirsku garanciju za otplatu krvnine pri obračunu sa drugima. Zato je među arbanaškim fisovima često dolazilo do trvenja oko pitanja ko će preuzeti funkciju crkvenih vojvoda. Zauzvrat, manastir je dobijao garanciju o zaštiti i neku vrstu vojne pomoći u momentima kada drugi nisu mogli da ga zaštite.
Nakon dogovora, albanski fis, a u slučaju Visokih Dečana to je bio fis Gaši, birao bi svog predstavnika, ponekad i predstavnike, koji bi se predstavili igumanu, pa bili potvrđeni i od turskih vlasti. Svaki od vojvoda imao je i svog pomoćnika, neki i po više njih, i svi oni bili su takođe plaćeni i nagrađivani od strane uprave manastira.
Koliko su te relacije bile komplikovane i teško sprovodile u praksi, vidi se i po događajima s početka 20. veka. Tada su manastirsko bratstvo činili ruski kaluđeri, a obezbeđivao ga je odred regularne turske vojske. Međutim, za odnose sa okolnim albanskim selima i dalje je bio nadležan vojvoda.
Vojvodu po imenu Ramuš, zajedno sa ruskim kaluđerima i turskim vojnicima, nalazimo u tegobnoj epizodi spasavanja otete srpske devojke u Istiniću 1904, pa u zaštiti manastirske šume, nalaženju ukradenog manastirskog konja. Ali u isto vreme, on retko učestvuje u oružanim obračunima sa svojim sunarodnicima, iako je manastir tih godina bio napadan više puta; štaviše, jednom prilikom otvoreno je iskazao mržnju prema bratstvu koje ga je upošljavalo, kazavši ocu Arseniju da bi „više voleo da ubije njega nego kakvog cara“. Njegovi momci, svesni da od njih zavisi bezbednost kaluđera izvan manastira, na različite načine su ucenjivali upravu. Možda je taj primer i najilustrativniji o koliko složenom fenomenu se radilo, i koliko on nadilazi pojednostavljene istorijske slike o plemenitim Albancima u službi srpskih svetinja ili pak o vojvodama kao pukim plaćenicima manastira.
„Usluge“ vojvoda koštale su na godišnjem nivou oko 110 dukata, što je u uslovima prelaza 19. na 20. vek bila izuzetno visoka plata. S druge strane, ma koliko da je to koštalo, njihova je pomoć bila od velikog značaja za opstanak carske lavre Dečana, kao duhovnog, ali i kulturnog i nacionalnog uporišta Srba u Metohiji. Uz njihovu pomoć, dočekan je i vekovni san 1912. o oslobođenju Kosova.
Baš tada, na istorijskoj pozornici delovao je Biljal Rustem, vojvoda Dečana o kom je pohvalno pisao i najbolji znalac Stare Srbije svog vremena, Grigorije Božović. Vojvoda Biljal je u više navrata požrtvovano štitio manastir, pogotovo 1896. kada je u sukobu sa Malisorima i usmrtio nekoliko svojih sunarodnika. Kada je došlo do promene vlasti na jugu i kada su u Dečanima formirane prvo crnogorske, a onda i jugoslovenske vlasti, i njega i njegove sunarodnike manastir je sačuvao od stradanja. Dečanska bratija zadržala je instituciju vojvode i onda kada im više nije trebala ta vrsta zaštite, ne bi li im uzvratila dobro i pomogla da se srpsko-albanski odnosi održe i poprave u jugoslovenskoj državi.
Politički ugledna figura, u vreme Prvog svetskog rata austrijski sužanj, predstavnik umerenije i pomirljive struje među Albancima ali i gotov na oružje kad to prilike zahtevaju, Biljal Rusta je imao kapacitet da u Kraljevini SHS nadraste ulogu lokalnog prvaka. Država ga je prepoznala kao „srpskog nacionalnog radnika“. Međutim, njegov rad pratili su i njegovi sunarodnici i ne mireći se sa novom državom – ubili su ga iz zasede 1922. godine.
Russell Gordon / DanitaDelimont
Uzalud je manastirska uprava pokušavala da očuva dobre odnose kroz produžavanje vojvodskog zvanja njegovom bratu Salihu Rusti, naredna decenija bila je ispunjena nacionalnim sukobima u Metohiji. Kada je došlo do okupacije 1941, vojvodska porodica nije se baš čojstveno ponela prema Visokim Dečanima i njihovoj imovini… „Njihova kuća branila je manastir kao Vuk Branković Lazara na Kosovu“, zapisaće kasnije, svojstveno njegovom humoru, dečanski iguman Makarije.
Međutim, i u novim okolnostima našli su se i među Albancima časni ljudi koji ostali verni srpskoj svetinji. Treba pomenuti Šabana i Malju Azema i Aliju Jusufa, koji su čitav period okupacije proveli sa dečanskim bratstvom u manastiru, štiteći ga u više navrata i oružjem. Zbog toga su i oni i njihove porodice propatili (i Malja Azemi je ubijen od svojih sunarodnika), a odanosti Dečanima nisu se odrekli ni u periodu komunizma. Zaboravljene od svih, neuklopljene u nove vrednosti bratstva i jedinstva, i njih je pomagao samo još srpski manastir – obnavljao im zapaljene kuće, molio za penzije, stipendirao im decu.
Postavlja se pitanje do kada je onda opstala titula manastirskog vojvode Dečana? Verovali ili ne, crkva je zadržala to počasno zvanje sve do 1991. godine. Posle rata, u cilju pomirenja sa lokalnom albanskom zajednicom, obnovljeno je i vojvodstvo Ali Ljana Demukaja, koji će imati važnu ulogu u sprečavanju učestalih napada na manastir 1960-ih i 1970-ih godina. A onda je njegov naslednik 1991. pismeno obavestio dečanskog igumana „da oni više ne smeju da štite manastir, jer kako oni kažu zaprijetili su im meštani sela Dečana da ukoliko oni i dalje budu čuvali manastir da će se oni kao cijela kuća izbrisati iz muslimanskog svijeta i da oni više ne smeju biti niti Šiptari niti muslimani. Mladi Vojvoda sam je vratio knjigu ‘Riznica manastira Dečana’ na kojoj je bila posveta knjige njemu kao mladom Vojvodi, jer veli ako mi nađu moji kućni prijatelji više me neće smatrati da sam Šiptar nego Srbin.“
Odustajanjem od zvanja vojvoda 1991, suspendovana je tradicija porodice Demukaj/Rusta duža od stotinu godina, a ujedno (u mirnodopskim okolnostima) i ugašena institucija koja je postojala vekovima i izrodila jednu bogatu istoriju. Ostala je, ipak, vera u čoveka. U jeku građanskog rata 1998-1999, među masom albanskih izbeglica, uprava manastira Visoki Dečani pružila je utočište i pomoć i potomcima starih vojvoda. A pre desetak godina, kažu, jedan mladić iz ove porodice, kročivši prvi put u portu carske lavre, uz osmeh je iskazao želju da se i on jednog dana nazove dečanskim vojvodom…
autor:Nemanja Dević
