Vojvoda Putnik – U Kanadi planina a u Srbiji ploča

1
499
Vojvoda Putnik / Foto: printscreen

Odnedavno, povodom pisanja o kući Đure Jakšića (koja to nikada nije bila) javili su se i prvi „glasovi” i (pod)sećanja da samo nekiko desetina metara više u istoimenoj ulici postoji rodna kuća vojvode Radomira Putnika, komandanta srpske vojske u vreme njenih najvećih pobeda i uspeha.

Preci Radomira Putnika su poreklom sa Kosova. Prema podacima koje su zabeležili biografi velikog vojvode njegov deda Arsenije „bežeći pred zulumom turskih osvajača, stopama svok velikog imenjaka Arsenija Trećeg Crnojevića” doselio se kao mlad u banatsku Belu Crkvu kako je on govorio „pod habzburški skiptar” najverovatnije krajem 18. veka. Po porodičnom predanju kada su ga saputnici upitali kako se zove mlađani arsenije je odgovorio: „da je putnik koji putuje u nepoznatu zemlju” i tako je nastalo njihovo prezime. Arsenije (kao i mnogi njegovi potomci) je u Beloj Crkvi tada sedištu Srpske banatske regimente postao čuveni čizmar ali njegov sin Dimitrije (Radomirov otac) se opredelio za drugi poziv – učiteljski.

Dimitrije je rođen 1813. godine i u Srbiju se zaputio sa ženom Marijom (takođe iz Bele Crkve) tridesetih godina 19. veka kada je naš grad bio prestonica. Izrodili su decu: Đorđa (školovao se u Rusiji gde je ostao kao profesor gimanzije), Sofiju (završila srednju školu, nije se udavala i ostala je čitav život sa bratom Radomirom), Kostu (prespektivan student prava, preminuo kao mlad), Radomira (vojskovođa) i Milu (takođe završila srednju školu) koja se udala u porodicu Filipović čiji potomci i danas žive u Kragujevcu. Budući bez imanja i stalne plate (učitelji tada nisu prmali platu već su živeli od regregacije – vrsta naturalno-participirajuće obaveze đačkih roditelja) Dimitrije Putnik je uspeo da iškoluje svu decu i napravi kuću u današnjoj Ulici vojvode Putnika.

RADOMIR PUTNIK U KRAGUJEVCU SA PORODICOM – OCEM, MAJKOM I SESTRAMA

Putnikov otac Dimitrije kako tvrde savremenici zaista je imao „ideal učiteljevanja” i došao u Srbiju da predaje u trenutku kada je naša zemlja imala 36 škola i 40 učitelja ukupno. Dimitrije je bio „učitelj dušom i telom” i u Srbiju zaista došao „iz najplemenitijih prosvetarskih pobuda”. Stoji podatak da je jedne godine proglašen za „najboljeg učitelja u Srbiji”. Jedno vreme je učiteljevao i u Drači o čemu takođe postoje zapisi.

Trezven dečak i marljiv učenik

Radomir Putnik se rodio u Kragujevcu (u kući koja stoji i danaa) 24. januara 1847. godine. Kao učiteljsko dete Rdomir je pošao u školu sa nepunih šest godina (po tadašnjem zakonu to su mogla deca tek sa navršenom sedmom godinom) i završio je posle četiri godine (dok je osnovno školovanje u seoskim školama trajalo samo tri). Putnikovi biografi ističu da je Radomir u detinjstvu bio bistro, veselo, živahno i veoma iskreno dete koje se nikada i ničim nije hvalisalo ali, to izgleda nije ostavilo utisak na njegove prve učitelje koji su ga (pro)cenili kao nekoga ko se „ni iz jednog predmeta posebno ne ističe” i svrstali u red učenika „bez izrazitih sposobnosti i sklonosti”. Kao mlad izuzetno je lepo pevao i svirao gitaru. Bio je i odličan crtača njegove velike strasti su bile jahanje i gimnastika.

KAO KADET ŠESTE KLASE VOJNE AKADEMIJE – PUTNIK U SREDNjEM REDU, TREĆI LEVO

U nižoj gimnaziji (polugimnaziji) koju je upisao u Kragujevcu Radomir je prednjačio trezvenošću i razboritošću više nego ocenama. Isticao je da je u roditeljskoj kući naučio latinsku izreku da: „treba učiti za život a ne za školu”. Tako je i bilo. Jedan od njegovih školskih drugova bio je i čuveni Svetozar Marković. Ipak, Putnik je u kragujevačkoj polugimnaziji bio odličan đak i iz svih predmeta imao petice sem trojke iz nemačke gramatike. Njegovi kasniji savremenice i kolege po oružju tvrdili su da je vojvoda Putnik savršeno govorio nemački i koristio stručnu literaturu „bez rečnika” a objašnjenje za trojku iz nemačkog je dao Svetozar Marković u svom članku „Kako su nas vaspitavali” opisujući ovog profesora kao siledžiju i kabadahiju koji je izvodio učenike na tablu i tukao ih pred čitavim razredom što je kod mladog Radomira izazivalo otvoreno gađenje i otpor.

Za razliku od njegovih predavača Radomirovi roditelji su bili ubeđeni da je on njihovo najinteligentnije i najperspektivnije dete i po svaku cenu, iako siromašni su nastojali da on školovanje nastavi u Beogradu gde je 1860. godine pošao u peti razred gimnazije gde su mu školski drugovi bili ponovo Svetozar Marković ali i Vladan Šorđević, osnivač srpske hirurgije i načelnik vojnog saniteta. Stanovao je privatno na periferiji Beograda, kod porodice Mušicki, mučio se a suma od tri talira mesečno za njegovo izdržavanje prestavljala je (pre)veliki izdatak za njegove roditelje. Zbog toga se opredeljuje za vojničku karijeru i 1861. godine upisuje Artiljerisjku školu (kasnije vojnu akdemiju) kao pitomac šeste klase. Razlog je bio što su pitomci ove škole vojska besplatno davala stan, hranu, odelo, knjige pa čak i džeparac. Bio je najmlađi pitomac ove klase koja za pet godina studiranja „slušala” čak 32 struča, borbena i opšteobrazovna predmeta. Na čelu škole bio je tada major Franjo (František) Zah, Čeh i prvi čovek u Srbiji koji će dobiti čin generala a potom i Milojko Lešjanin koji je slovio za naškolovanijeg srpskog oficira 19. veka. Sa njim su u klasi bili Pavle Šafarik ali i takođe naš Koka Milovanović.

Ne prvi na ispitu već na bojištu

Po završetku akademije 1866. godine dobio je čin artiljerijskog potporučnika. Bio je osmi u klasi ali kako je Crnjanski napisao u svojim „Embahadama”: „Putnik nije bio prvi na ispitu – nego na bojištu”. Ipak, za razliku od kragujevačkih uča iz njegovog detinjstva tadašnji upravnik Vojne akademije Lešjanin nepogrešivo je prepoznao potencijal budućeg vojskovođe i napisao mu najbolju preporuku za rad u trupi koju je i jedan pitomac ikada dobio (jedino će kasnije sam Putnik napisati bolju vojvodi Mišiću kada ga je predložio i postavio za svog zamenika) u kojoj je naveo: „Budući oficir koji mnogo obećava i koji sve što radi i preuzima čini sa najvećom voljom i trudom”.

Da Vas podsetimo:  Konačno dostupan potpuni prevod Zakonopravila Svetog Save
RADOMIR SA SESTROM MILOM – SLIKANO U KRAGUJEVAČKOM ATELJEU A. MIJOVIĆA

Ratnička karijera Radomira Putnika počela je tokom Prvog Srpsko-turskog ratoa 1876/77. godine bitkom na Kalipolju (tada je već bio na mestu zapovednika brigade) u kojoj je srpska vojska pretrpela strašan poraz. Sam Putnik je isticao da „lekcije sa svog vatrenog krštenja nikada nije zaboravio”.

Kao vojskovođa i vojvoda (što je rang feldmaršala na Zapadu) komadovao je u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine kao i operacijama u Prvom svetskom ratu i tokom povlačenja preko Albanije. Ni njegova karijera poput vojvode Mišića nije tekla bez trzavica, više puta je privremeno penzionisan, oputživan za (naravo, nije u njima ulestvovao) zavere protiv krune (Putnika nije interesovala politika ali je prezirao karijeriste i poltrone) i bio u stalnom sukobu sa vladarima Milanom i Aleksandrom Obrenovićima (mada ga je ovaj prvi izuzetno cenio kao najškolovanijeg oficira).

Radomir Putnik bio je oženjen Ljubicom Bojović (nije u vezi sa porodicom vojvode Bojović) iz izuzetno uticajne porodice a bio je i u stalnom sukobu sa tazbinom (njen otac je tada bio pukovnik, brat čak jedno vreme ministar vojni…) jer nije želeo da se „pomaže njihovim uticajem” u svojoj karijeri i napredovanju. Sa suprugom vojvoda Putnik je izrodio potomke: Ljubišu, Borivoja, Milu (majku legendarnog Milutinca kapitena reprezentacije u Montevideu), Milicu, Radojku, Dimitrija i Vladimira.

Vlast se ogrešila o slavnog vojvodu

Njegov drugi važan period vezan sa rodni grad vojvoda Putnik će imati tokom Velikog rata 1914/15. godine kada je Vlada Srbije preseljena za Niš a Vrhovna komanda u Kragujevac. Radomir Putnik nije tada boravio u svojoj rodnoj kući, pa čak ni u zgradi Suda (tadašnjeg Okružnog načelstva) u kojoj je bila stacionirana komanda već je pobedama na Ceru i Kolubari, Sremskom ofanzivom i odbranom Mačve rukovodio iz Čomića vile u Šumaricama.

Tadašnji strani dopisnici (vidi antrfile) zabeležili su da je odatle pogledom ispratio 1.300 kaplara koji su tuda prolazili na putu za bojište i da ga je ta scena „odlaska maldosti direktno u smrt” izuzetno potresla.

Rukovodio je iz nosiljke koju su nosili vojnici i prelaskom preko Albanije. Srpska vlada se o njega strahovito ogrešila (zbog starosti i bolesti okarakterisan je kao „neupotrebljiv”) i sa mesta načelnika Vrhovne komande je smenjen a da o tome nije ni obavešten. Za svoju smenu saznao je tek od blagajnika kada mu nije isplaćen „načelnički dodatak”. Nisu ga uodstojili ni obrazloženja „zvaničnom depešom”. To je prokomentarisao ovako: „Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam – sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da, ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su uklonili kao najgoreg, jer je trebalo neko da plati ceh. I to me boli – i boleće me do groba”, iskren je kao i uvek bio ovaj rođeni Kragujevčanin.

Do septembra 1916. godine boravio je na Krfu, gde je dočekao vesti o prvim pobedama na Solunskom frontu, što ga je jako obradovalo. Zdravstveno stanje mu se pogoršalo čim je nastupila sezona kiša, pa se po preporuci lekara prebacio u Nicu. Međutim, i tamo je vreme bilo promenljivo, što je mnogo smetalo Putniku koji je imao problema sa srcem a francuski lekari su mu preporučili banjsko lečenje, zbog čega je on od Nikole Pašića zatražio zajam od 20 hiljada franaka za lečenje. Pašić nije stigao da se „obruka” i odbije ga jer ga je pretekla smrt. Vojvoda Putnik, iako je bolovao od bronhitisa preminuo je po dijagnozi „od iznenadne bolesti srca” 27. maja 1917. godine. Sahranjen je u Nici uz najveće počasti ali je njegovo telo smešteno u podrum kapele Ruske crkve da sačeka povratak u domovinu. I, čekalo je skoro deceniju (čak se bunio i sam Arčibald Rajs ta večita švajcarska savest srpskog naroda) da bi njegovi posmrtni ostaci bili preneti u Beograd tek 1926. godine i pokopani na Novom groblju.

Porodična kuća u istoimenoj ulici

Ni istorijat rodne kuće vojvode Putnika nije ništa manje zanimljiv i sastavni je deo urbanog, (staro)čaršijskog miljea.

TABLA NA RODNOJ KUĆI POSTAVLJENA 1991. GODINE

Naš sagovornik Vladan Đorđević, prevodilac i „Kragujevčanin na dugogodišnjem privremenom radu u Beogradu” rođen baš u toj kući jer su njegov deda i baba 1924. godine kupili tu kuću od sinova (doduše, preko kragujevačkog posrednika) vojvode Putnika koji su tada živeli u Beogradu. Tako da je ovo zdanje ne samo rodna kuća velikog vojskovođe već i našeg sagovornika.

U momentu prodaje bila je to pretposlednja kuća u gradu na tadašnjem Beogradskom drumu. Kuća iznad „Paligorića” i ispod čuvene kafane „Šenjanin”, pa je postojao poseban uslov porodice Putnik za njenu prodaju, koji nije bio materijalni, baš naprotiv. Kao što je nekada Radomirov otac Dimitrije insistirao na školovanju dece (obe ćerke školovane, što je izuzetna retkost u to vreme) već je i uslov za prodaju kuće bio da se ona „isključivo proda učiteljima” (bez obzira na moguću veću zaradu) i da se „zadrži tradicija učiteljskog porodičnog doma kao kod njihovog oca Dimitrija”. Jer je porodica Putnik smatrala da „ako se ona proda seljacima oni će sigurno da je pretvore kafanu”.

Da Vas podsetimo:  Elitizam sa Vračara: Kome smeta šta slušaju maturanti

Đorđevićevi baba Bisenija (devojački Rajičić) Pavlović (takođe iz učiteljske porodice) i deda Nemanja Pavlović ispunjavali taj uslov jer su 1924. godine kada su kupili kuću od posrednika Putnikovih potomaka ona već bila učiteljica, kao i deda (koji je baš tada upisao fakultet u Beogradu i kasnije bio profesor u Učiteljskoj školi). Putnici dakle dosledno uspevaju u svojoj nameri i kuću prodaju učiteljima.

NA LEČENJU U BANJI PRED SAM POČETAK PRVOG SVETSKOG RATA

Od Đorđevićeve porodice (eksluzivno) dobili smo i fotografiju tapije o prodaji 1924. godine (vidi sliku) na kojoj su tačno navedeni vlasnici kao i saglasnost svih komšija oko placa da se slažu sa prodajom kuće i utvrđenim razmera pripadajućeg placa.

Njihova ćerka Katarina (devojački Pavlović) Đorđević majka našeg sagovornika prvo je dete rođeno u toj kući posle kupoprodaje od Putnika pet godina ranije. Kuća je ovih, narednih sto godina ostala u njihovoj porodici i danas je u vlasništvu dve sestre od Vladanove tetke Nadežde (devojačko Pavlović) Blagojević – Slobodanke Stojanović i Svetlane Džaković.

Zidana je u tadašnjem, vojvođanskom-banatskom stilu (u obliku sova G), sa zadnje strane ima „balsutrada” koja je dorađena kasnije tokom prepravljanja a po Đorđevićevom svedočenju unutrašnjost kuće je i danas u dobrom stanju jer je vrlo kvalitetno zidana četrdesetih godina pretprošlog veka.

Idealna za muzej ili memorijal
  • Kuća vojvode Putnika prema kojoj i ta ulica nosi ime je objakat koji nema arhitektonske ili umetničke vrednosi ali ima istorijsku vrednost. Objekat nikada nije stavljen ni pod koji vid zaštite. Mi ćemo kao Zavod pokušati da ga stavimo „pod zaštitu” baš zbog te istorijske vrednosti, jer je to kuća izuzetno znamenite ličnosti, Kragujevčanina, kaže Marko Grković, direktor Zavoda za zaštitu spomenika Kragujevac, dodajući da je temeljno proučio dokumentaciju i jako čudno mu je da za ovih skoro šest decenija od kako ova ustanova postoji to „niko nije ni pokušao”.

I on napominje da je kuća u privatnom vlasništvu.

  • Ali, svedoci smo kako to danas ide, može da se pojavi neki investitor… Te, u svakom slučaju ne bi voleli da ta kuća „strada”, i da onda bude ono tradicionalno „eto, ništa nisu uradili da je sačuvaju”, ceni on kao jedan od prvih koji je u razgovoru sa članovima udruženja potomaka koji neguju tradiciju ratova od 1912 – 1920. (koji su mislili da bi prostor takve namene mogao da bude smešten u Sudu gde je bila Vrhovna komanda 1914/15. godine), (na)pomenuo da bi ovo zdanje moglo da bude neka vrsta muzeja u kojem bi bile smeštene zbirke vezane za život, rad i vojevanja vojvode Putnika, kao i komandovanjem srpske vojske čiji je štab tokom Velikog rata bio smešten baš u Kragujevcu.

Po Grkoviću za to, ako ima dobre volje postoji više rešenja.

  • Dok je komadovao vojskom iz našeg grada Radomir Putnik je bio smešten u Čomića vili u Šumaricama ali smatram da je ovaj ambijent mnogo prikladniji jer je to ipak njegova rodna kuća. Država može vlasnicima da ponudi da otkupi kuću i od nje napravi muzej. Takođe, postoji i drugi način. Danas su izuzetno na ceni takozvana „privatno javna partnerstva”. U tom slučaju bi Ministarstvo kulture pomoglo i finansiralo da se zdanje obnovi a sama porodica bi u tom odnosu imala korist i deo profita od posete turista rodnoj kući vojvode Putnika u kojoj je on proveo mladost, podseća Grković, dodajući da ako postoji dobra volja u realizaciju tok projekta bi moglo da se uključi i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja koje takođe u svom budžetu ima fond za postajanje (i obnavljanje) spomenika od javnog značaja.

Sve je bolje nego da kuća propadne ili nestane, a mogao bi se pronaći „model” sa vlasnicima da se privede tom „memorijalnom smislu” i nekoj muzejsko, galerijskoj i izložbenoj nameni a da i vlasnici kuće u tome (pro)nađu svoj interes, zaključuje on.

SAHRANA VOJVODE PUTNIKA U NICI 1919. GODINE

Koliko je poznato našem sagovorniku Vladanu Đorđeviću sa njegovim sestrama Slobodankom i Svetlanom (sadašnjim vlasnicama rodne kuće vojvode Putnika) nikada niko nije razgovarao o mogućnosti da se ona otkupi ili pretvori u muzej i spomen kuću. Po njemu „na jedvite jade” je došlo i do postavljanja spomen ploče 1991. godine na kojoj je navedeno da je u njoj „povremeno” živeo vojvoda Radomir Putnik, jer je postojala teza, naravno pogrešna, da n nije rođen u njoj (čak ni u Kragujevcu) već u Vršcu, što je naravno pogrešno.

U međuvremenu rodni grad se slavnom vojskovođi odužio već pomenutom spomen pločom, spomenikom (ispred Suda) na trgu koji od tada nosi njegovo ime i kasarnom (od koje je rodna kuća iako starija u daleko boljem stanju naročito posle NATO bombardovanja 1999. godine) i ulicom u kojoj je živeo. Uz još poneku osnovnu školu kao u Beogradu (i Ripnju) mahom bi to bilo to. Ako mislite da je previše samo da napomenemo da su Kanađani Radomiru Putniku kao ratnom savezniku još 1918. godine u pokrajini Alberta „dodelili” čitavu planinu (deo čuvenih Stenovitih) i nazvali je po njemu čime su se kandidovali za mnogo veće Kragujevčane (pa i Srbe) od nas. No, kao pravi Kragujevčanin navikao je vojvoda Putnik na nepravde i zanemarivanje još za života pa i posle njega.

Da Vas podsetimo:  Čudesna Vaskrsenja Srba
U Velikom ratu komandovao iz Čomića vile

Ratni dopisnik, Feri Pizani, opisuje posetu vojvodi Putniku u Kragujecu 1915. godine kada je on komandovao iz Čomića vile u Šumaricama.

„… Pred vama su jedna vrata i kroz njih dopire do vas kašalj. A taj isprekidani kašalj kao da nekoga guši, davi rekao bi čovek, kao da je neko u ropcu, samrtnom mučenju.

Žandarm koji ide pred vama kucnuo je tri puta; kao neko pištanje, čuo se jedan glas: Ulazi! Vrata se otvaraju, vi se nalazite u sobi za rad vojvode Putnika. Nalazite se u jednoj sobi, čija je tavanica od otesanih greda, a zidovi okrečeni običnim krečom. U jednoj sobi tako praznoj, da je ni seoski učitelj ne bi poželeo, u toj sobi jedan veliki sto od sirovog drveta i tri stolice, pletene slamom. Na stolu karta i telefon. A sem toga i još jedna ložnica sa jednom posteljom. Ništa više, ništa manje. Posteljina nije od onih posteljskih kreveta, na kojima komandanti armija odmaraju, nekoliko trenutaka u međuvremenu dveju bitaka. Ova postelja je pravi krevet sa čaršavima, mnogo jastuka, to je krevet jednog bolesnika, koji ima groznicu. Sa te postelje, na kojoj je obučen ležao, podiže se Putnik. I, pred sobom videh jednog starca, čiji su pokreti drhtali, korak nesiguran, posrćući. Ruka se hvata naslona stolice, sa naprezanjem koga vojvoda čini, da bi savladao svoj neprekidni kašalj.

I ja se osećam neobično uzbuđen pred ovim starim ratnikom. Na licu, čije su crte bolešću skoro uništene, vide se samo oči kao od čelika, koje žive, ogledalo jedne nesavladive duše. Jedan tako moćan silan duh, u jednom tako slabom nemoćnom telu! Za četiri godine na ovom divnom starcu, za koga svaki čas izgleda kao da je poslednji, ovo je peti rat.

Uprkos tome, stari vojvoda nije napustio svoju dužnost, jer je bio čvrsto uveren da ’bez štete po opštu stvar niko ne bi mogao da nadoknadi njegov ogroman autoritet kod komandnog kadra i popularnost kod boraca’, izveštavao je tada svetsku javnost italijanski novinar Pizani.

Za godišnjicu ga se setila samo Narodna stranka

Ovogodišnji pomen i 103. godišnjica smrti slavnog vojvode Putnika (iako je korona) protekao je prošao van šireg zanimanja lokalnih (a, i ostalih vlasti: vojnih, državnih…). Tog 27. maja na trgu ispred zgrade Suda (koji nosi Putnikovo ime) jedini su venac položili predstavnici Narodne stranke.

  • Nismo očekivali da ćemo biti jedini na obeležavanju pomena i sećanja na vojvodu Radmira Putnika. Da je sreće i pameti pa da je ceo trg bio ispunjen svetom a o neophodnoj masovnosti gradskih i boračkih organizacija da ne govorim. Običnog čoveka prosto podiđe jeza kada vidi da niko ne mari za legendu i shvati koliko je tek on beznačajan u odnosu na Putnika. Logika je jasna, kada se Vojvoda ovako tretira kakvu šansu ima običan čovek da ostane u sećanju građanstva? Nikakvu, razume se, zaključuje Nebojša Vesović, potpresednik Gradskog odbora Narodne stranke u Kragujevcu i članom njenog Glavnog odbora koji je sa stranačkim kolegama jedini ove godine na datum smrti Radomira Putnika položio venac na njegov spomenik.
Originalni nameštaj Putnka još uvek u Kragujevcu

U razgovoru sa našim sagovornikom Vladan Đorđevićem sem tapije o kupoprodaju kuće saznali smo da danas u našem gradu postoji i originalni nameštaj porodice Putnik koji je bio uključen u prodaju zdanja. Kod njegove sestre od preminule tetke Ljubinke (Pavlović) Živanović Jasna Radovanović, lekar alergolog u našem Kliničkom centru (druga sestra Vesna Đurić živi u Australiji) ostao je originalni nameštaj iz Putnikove kuće. Reč je o gostinskom salonu.

SALON IZ PORODIČNE KUĆE PORODICE PUTNIK

– Samo je mebl promenjen, ali postoje fotografije na kojima se vidi original. U pitanju je čitav salon, odlično očuvan sa foteljama, okruglim stolom i kanabeima, odaje nam još jednu „ekskluzivu” Đorđević.

Milutinčev deda po majci

Doktor Milutin Ivković Milutinac (Beograd 3. mart 1906. – Jajinci 25. maj 1943.) je bio slavni srpski i jugoslovenski fudbalski as i igrač tada dva najpopularnija tima FK Jugoslavije i BASK-a. Milutinčev otac Jovan bio je pukovnik kraljevske vojske a majka Mila ćerka vojvode Radomira Putnika.

DEDA SLAVNOG FUDBALERA – VOJVODA PUTNIK BIO JE OTAC MILUTINČEVE MAJKE MILE

Od 1925. do 1934. godine odigrao je 40 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije, sa kojom je učestvovao na Devetim olimpijskim igrama u Amesterdamu 1928 godine i na Jedanaestim olimpijskim Igrama u Berlinu 1936. godine. Učestvovao je i na Prvom svetskom fudbalskom prvenstvu u Montevideu gde je bio kapiten našeg nacionalnog tima.

Fudbal je počeo da igra u omladinskoj ekipi beogradske Jugoslavije. Veoma brzo je postao prvotimac i za svoj klub je od 1922. do 1929. godine odigrao 235 utakmica. Pred kraj karijere je prešao u BASK. Za reprezentaciju Beograda je odigrao 42 utakmice, jednu manje od rekordera Moše Marjanovića.

Zbog svoje povezanosti sa radničkim pokretom i Komunističkom partijo više puta je hapšen i proganjan. Na fudbalskom terenu se poslednji put pojavio 6. maja 1943. godine, na molbu svojih drugova, prilikom proslave 40 godina postojanja BASK-a. Na toj utakmici „upao je u oči” nekadašnjim beogradskim policajcima koji su tokom rata sarađivali sa okupatorom. Oni su Milutinca bedno denuncirali Nemcima tražeći da bude uhapšen zbog svoje levičarske prošlosti kao i zbog toga što leči „narodne neprijatelje i komuniste”. Nedugo posle toga, 24. maja pred ponoć je uhapšen od strane Gestapoa i odveden u logor na Banjici, gde je streljan već narednog jutra u Jajincima zbog „komunističke delatnosti”.

Zoran Mišić
Izvor: Glas Šumadije

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime