„Koalicija voljnih“ ili dresirana posluga sa zadatkom: prodati se okupatoru i pomoći u borbi za „građanska prava“. Srpska prava ne spadaju u ljudska prava. Ni ruska, razume se
U propagandi dalekih upravljača našim životima Srbi su decenijama politički protivnici i neprijatelji, agresori na tuđe i sopstvenu državu. Čankovci i domaći izvođači radova su to zdušno prihvatili. Stipendisti, grantovci, aplikanti, oni „zbog kojih politička scena poprima oblik stočne pijace“. Politički tehnolozi računaju s njihovom pohlepom. Ulaze nam u domove i škole, truju decu.
Prvi oblik negativne propagande je podsticanje sebičnosti. Odazivaju mu se najprostiji. Čanak čuva zavičajne novce i napada Srbiju, ali ne obznanjuju poreklo „svojih novaca“. Istraživači ukazuju na vezu sa stranim fondacijama i obaveštajnim službama. Upravo ta veza objašnjava uslužnu delatnost koja povezuje N. Čanka i Č. Jovanovića, Sonju Biserko i N. Kandić. Tijana Ajfon je časni izuzetak.
Obaveze iz dužničko-poverilačkog odnosa premašuju pijačarsku priču o „pljački“ i „genocidu nad vojvođanskim budžetom“. (Uostalom, „svaka budala ima pravo na svoje veselje“.) U projektu suzbijanja srpskog uticaja na Balkanu čankovci su ogolili vlastiti zadatak: traže vojvođansku naciju. U ime „vrednosti građanskog društva“, multikulturalizma, višeslojnih identiteta, supsidijarnosti… tandara, mandara. Propaganda u kojoj su spregnuti skorojevićko evropejstvo i seljačka demagogija usmerena je prema Srbima. Borba da novci dođu do srca novih multikulturalista: Vojvođani su svet. Radio Slobodna Evropa (osnivač CIA) reklamira vojvođanski identitet, CNN štampa mapu podeljene Srbije, sa Čankove liste G. Čomić zastupa vladu Srbije, a kao vrhunac travestije, Marinika T. „Ujedinjenu Srbiju“.
Crkva kao prepreka
Napad na SPC je deo projekta, pritisak da se Srbi odreknu pripadnosti celini svog naroda. Po prirodi stvari podrazumeva savezništvo među mrziteljima i „inkluzivnim liderima“ u okruženju. Srpska država i crkva su prepreke planovima na Balkanu. Po zadatku, novocrnogorci otimaju hramove SPC, vraća se ideja Višnje Pavelić (NDH) o obnovi HPC, B. Izetbegović optužuje SPC za mešanje u politiku, Čanak govori o „klerofašizaciji džamahirije Srbije“.
Podrška „mirnim“ komitima i komitkinjama na Cetinju je potvrda bliskosti s Đukanovićevim biznis planom i NATO programom. (U Crnoj Gori mu viču „Milo, lopove“, u Albaniji ga nagrađuju Ordenom nacionalne zastave). Sa S. Biserko je Čanak podelio zabrinutost zbog velikosrpskog nacionalizma i „agresije“ na Crnu Goru, a sa izaslanikom Stejt departmenta bojazan da bi popis stanovništva „mogao da podstakne nacionalističke tenzije“. Na popisu iz 1948. Srbi su činili više od 90 odsto stanovništva Crne Gore.
Sa Mesićem se složio da je smisao građanskog rata u SFRJ bio etnički čista Velika Srbija. Ne tako davno u Hrvatskoj je živelo oko milion Srba. U savezništvu s borbenim isukrstima (koji su podvizima u klanju žena i dece ukazivali na put prave vere), Hitlerom i NATO, broj je smanjen na 2-3 odsto. Na popisu iz 2011. (među preostalim od treće trećine) je bilo 17.000 Hrvata pravoslavne vere. U „tisućuljetnjoj povjesti“ (koja je zabeležila 212 kraljeva!?) poznati Srbi su obraćeni u Hrvate. Nikola Tesla je Hrvat, pobijene Tesle Srbi. Hrvatska je tužila Srbiju za genocid, Čanak Srbe za progon Hrvata. Hrvatska se, veli, ne graniči sa Srbijom, jer Vojvodina je Republika. T. Žigmanov (DSHV) poziva na bratstvo–jedinstvo autonomaša i pristupanje Vojvodine NATO. „Za Vojvodinu spremni!“
Upotrebi i baci
Europskom džadom je prispeo u BiH da bi je sa Č. Jovanovićem zaštitio od Dejtona i genocidnih Srba i podržao Inckov plan i „građanske“ (unitarističke) ambicije bošnjačkog političkog kruga. U Sarajevu je podelio „antifašističku“ solidarnost sa islamo-nacistima i potomcima 13. SS divizije, a Srbiju i počivšeg patrijarha Pavla optužio za saučesništvo u zločinu. Iz Sarajeva je prognano 150 hiljada Srba, a umesto Pupina, Principa, Kočića i Šantića ulice dobile imena ustaša i handžar divizionara. U Mostaru je Aleksu Šantića zamenio Mile Budak.
Na Kosmetu je podržao nezavisnost „multikulturne“ pokrajine i ne trepnuvši izgovorio laž o policiji koja je 1999. za jednog poginulog streljala 100 Albanaca. Čanak i N. Kandić snaže šiptarsku optužnicu za genocid. Kurtiju se požalio na nedostatak demokratije, a ovaj zabrinuto uzvratio da se Srbija ne demokratizuje već militarizuje. U Prištini je od 40.000 Srba ostalo 20. Multikulturalisti zatiru groblja i manstire.
„Međunarodna aktivnost“ kao uslužna delatnost. „Koalicija voljnih“ ili dresirana posluga sa zadatkom: prodati se okupatoru i pomoći u borbi za „građanska prava“. Srpska prava ne spadaju u ljudska prava. Ni ruska, razume se.
Uz dužno nepoštovanje, živimo za dan kad će, poput kvislinga iz Avganistana (po načelu „upotrebi i baci“) trčati za okupatorskim avionima i tenkovima.
autor:Nedeljko Kuljić je sociolog i član Srpskog državotvornog pokreta Svetozar Miletić. Ekskluzivno za Novi Standard.
Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Republikanci Vojvodine
