Ovaj tekst je deseti tekst u seriju tekstova Voljena Srbija prvi put objavljeni pre deceniju, razgovora sa Nikolom Janicem.
Idućeg meseca, jula 2018. naš portal će početi da obajvljuje ono što je autor Nikola Janić najavio u devetom delu feljtona ”Voljena Srbija”, rečima:
”Da bi posetioci portala www.koreni.rs, ali i drugi koji negde, na nekom mediju koji je preneo ovaj tekst, mogli da uporede razliku (ako ona uopšte postoji) o ”tada” i o ”sada”, od sledećeg nastavka feljtona ”Voljena Srbija” počeću od početka. To znači da ću se u vremenu vratiti više od dve decenije unazad. Objaviću, po potrebi, kopije dokumenata i transkripta, što će mnogima pomoći da dobro razmisle da li je svaki Srbin, zaista Srbin?! Da li, kada je u pitanju opšti interes naroda i države, treba prihvatiti od svakog izgovoreno da sve što radi, ne radi radi sebe, već zbog vas i vaše dece…”.
Pre objavljivanja Nikolinog dokumentovanog sećanja i istine, da prvo pročitamo delove jednog teksta, koji je pre više godina napisala Zorica Dragović o Nikoli:
”Često beznadežno pokušavamo da doturimo svetu našu stranu priče, našu istinu i naše brojke koje, za razliku od Nataše Kandić i njoj sličnih, proveravamo i ne puštamo u javnost olako. Iako pokušavamo da Srbiju približimo rasejanju i samoj sebi, teško nam to ide od novinarske i patriotske ruke. Međutim, jedan čovek u Švedskoj uspeva ono što ne uspevaju ni naši političari u pohodima na Evropsku uniju, i na raznim „du.elizačkim“ skupovima po velelepnim ostrvima u nekadašnjim Titovim bungalovima i hotelima.
E tim i takvima, Nikola Janić iz Švedske mogao bi da održi predavanje o spoljnjoj politici i širenju istine o Srbiji i Srbima. Jer ono što on govori, i što je govorio pre dvadesetak godina, i danas je aktuelno u švedskim medijima. Kako je Nikolu doživeo, i šta danas piše o tome Tomas Matson, glavni urednik Švedskog lista „Expresen“, pogledajte u tekstu koji je ovaj list objavio prošlog meseca pod naslovom: „Mladić i srpska kritika švedskim medijima“
Prevod dela teksta:
”Ustajem i idem do regala odakle vadim knjigu „Srpske glave – istina bez odgovora“. Knjigu je napisao Nikola Janić, a na koricama knjige je slika drvenog sanduka, u kome su tri odsečene ljudske glave. To je jeziva slika, ali slika koja je viđena ponekad, za vreme propagandnog rata koji je, paralelno sa pravim ratom, vođen devedesetih godina na Balkanu.
Bio sam u to vreme u Nikolinoj kući. Ne sećam se tačno zašto, ali sam siguran da je u pitanju bila neka reportaža o reakcijama Srba u Švedskoj. I sećam se, da je jedna soba u kući, izgledala kao da sam ušao u redakciju nekih novina. Ili u arhivu neke televizijske stanice. Bilo je u njoj bezbroj video traka sa snimljenim reportažama iz rata, a izgledalo mi je kao da Janić arhivira sve što je izgovoreno u medijima. Predgovor njegove knjige počinje rečima:
„Švedski novinari imaju prava da pišu šta hoće. To je dobro. Ali, pod plaštom da se brinu „za slobodu govora“, u praksi je postalo nemoguće da koristimo pravo da sumnjamo u njihove reči. Da demantujemo, ispravimo netačno, što piše u švedskim novinama, ili se izgovori na Švedskoj televiziji.“
Knjiga sadrži pisma i faksove upućene švedskim redakcijama i veoma opširnu kritiku švedskoj televiziji. Ali i kritike upućene švedskom radiju, švedskom dnevnom listu (Svenska Dagbladet), večernjem listu (Aftonbladet), a, naravno, deo grdnje dobio je i Ekspresen (Expressen). Nikola smatra da švedski mediji prećutkuju istinu o ratu i diskriminišu srpske stavove. I pored toga što piše da mu je Ekspresens kroniker Bengt Lindrut odgovorio „ljubazno i brzo“, ipak piše:
„Kada ne bi jedan deo čelnih ljudi u Ekspresenu (ne reporteri) bio zaslepljen mržnjom prema Srbima…“ i konstatuje: „…lud, pristrasan, lažljiv, nemoralan, prekršilac zakona – ili jednom rečju kriminalan – novinar, ili šef, u redakciji Ekspresena.“
Nikola Janić je bio izuzetno aktivan. Zvao je „Forsa“, verovatno, sadašnjeg predsednika kluba novinara Ole Forsa, i pisao pisma mom ranijem kolegi Aniki Rydman. On – koji je pre nekoliko godina počeo njegov blog na expressen.se – pisao je često glavnom uredniku Eriku Monssonu.
Prvog novembra 1992 napisao je da je neozbiljno izveštavanje Ekspresena o tome da bosanski Srbi terorišu Sarajevo tako što gađaju civile. A, baš zbog opsade jednog glavnog grada u Evropi, Ratko Mladić će da odgovara pred Haškim tribunalom.“
U razgovoru sa našim ljudima u Švedskoj, potvrdili su nam da je 27. maja ove godine Nikola Janić u direktnoj emisiji švedske Radio televizije, potsetio reportera na prećutanu istinu da je devedesetih, tokom opsade Sarajeva, u tom gradu ubijeno blizu 3500 srpskih civila. Većina njih je ubijena hladnim oružjem, a za više od 3000 tih žrtava je navedeno i ime i prezime…
Tako je pisao glavni urednik jednog od dva najtiražnija švedska lista. Da li je potrebno da mi u stranim medijima nalazimo istinu o našim ljudima, koju na zahtev nekih političara neki urednici u matici skrivaju. Od koga, za koga i zbog koga? Zašto da istinu o Srbiji ne prenose svi Srbi u rasejanju? Organizovano i osmišjeno, a ne samo pojedinci, poput Janića u Švedskoj, Putnikovića u Engleskoj…? Zašto se i takvi ljudi, koji mogu i koji za razliku od mnogih hoće svojim novcem da finansiraju širenje informacija o globalnoj istini o ratu i stradanjima našeg naroda na prostorima bivše SFRJ, sabotiraju iz matice? Bošnjačka dijaspora iz Sandžaka-Raške, i šiptarska sa Kosova, sada radi ono što su bošnjaci iz Bosne, Hrvati i Šiptari sa Kosova zajedno radili već više od dve decenije. Dakle, danas Bošnjaci iz Srbije, posećuju inostrane fakultete, ministarstva, medije… saleću ljude na svakom koraku, kako bi pričama „dokazali“ da su u Srbiji njihova prava ugrožena. Dok se u glavama političara i urednika medija u zemljama Evrope memoriše rečeno od Sandžaklija i Šiptara, i vremenom prihvata kao istina, srpska dijaspora je pasivni posmatrač. Zašto?
Nije lako ni prihvatiti ni priznati da je razlog tome što političare u Srbiji ne interesuje saradnja sa onom dijasporom, koja je mogla, koja može i koja će moći i hteti da protiv dokazima uspori i na kraju i doprinese zaustavljanju slikanja još jedne neosnovane, neskladne i sramne slike o Srbiji i srpskom narodu. Umesto da se pomogne takvim ljudima širom Evrope, kao što je gospodin Janić, da dobiju činjenice i dokaze o realnoj Srbiji, takvi se sve vreme opstruiraju. To traje već godinama.
Treba da se zahvalimo Švedskim medijima koji nam u julu 2011. otkrivaju ono što RTS godinama krije od srpske javnosti. Da u Švedskoj postoji organizacija Srpski savez čiji je predsednik gospodin Janić (mnogi mešaju Srpski savez sa drugom organizacijom koja se zove „Savez Srba“, što nije isto), kojoj se obraćaju za stav i komentar na televiziji, na švedskom radiju ili u švedskim novinama. Tada oživi i druga istina: čija je reč od naših ljudi u ovoj zemlji cenjena, koju u matici takođe uporno pokušavaju da prikriju. U člancima, u više švedskih novina, o hapšenju Gorana Hadžića, primetili smo da se ponavlja pet-šest imena veoma važnih evropskih političara i javnih ličnosti. Pored izjava predsednika Tadića, Karla Bilta, Jose Manuela Barosoa, prenose se i izjave našeg Nikole Janića.
I…Taman kad smo pomislili da smo ispunili sve, ali baš sve uslove i jednom nogom zakoračili u Evropu, Bramerc se oglašava i kaže da moramo da objasnimo kako je moguće da se Mladić skrivao 16 godina. Desio nam se i incident na administrativnoj granici sa Kosovom i Metohijom. Pritisak je trajao danima, upad ROSA, srpske blokade, zatvaranje administrativnih prelaza, pretnje, pucanje i ranjavanje!
Da se to kojim slučajem desilo Ablancima ceo svet bi bio uključen, bio bi napravljen novi Račak, možda i „zločin“ srebreničkih razmera. A u Skupštini Srbije predsedavajući sednice Skupštine Republike Srbije na redovnom zasedanju, nekoliko dana pre vanrednog zasedanja Skupštine, Gordana Čomić, sprečava ih i kažnjava poslanike koji su pokušali da kažu neku reč o dešavanjima na severu Kosova! Ako se tako radi u Skupštini šta onda mogu da očekuju Srbi, prvenstveno oni koji su motkama ustali na puške i bez oružja ležali po putevima severnog Kosova, da bi zaustavili oklopna vozila Kfora?
Zašto i dokle će se, kao što pita gospodin Janić, kršiti rezolucija 1244? Na osnovu čega Nemačka razmišlja i o mogućnosti da se traži od Srbije da prizna Kosovu nezavisnost, da bi eventualano mogla da bude članica Evropske zajednice? Iste te zajednice u kojoj i dalje 5 njenih članica nije priznalo Kosovo kao nezavisnu državu! Ako bi došlo do takvog zahteva, zar nije prvi preduslov da su pre toga sve članice EU priznale Kosovo? Ili da su tih 5 zemalja, koje ovu srpsku pokrajinu i dalje ne priznaju kao samostalnu državu, isključene iz članstva EU?
Dešavanja poslednje nedelje jula 2011, o kojima zapadni mediji skoro i da nisu informisali, pokazatelj su da je predlog koji je gospodin Janić godinama iznosio u razgovorima sa političarima Srbije i Republike Srpske, u medijima i na skupovima dijaspore i matice, egzistencijalna neophodnost. Janić ne razume da odgovorni ne razumeju da jedina mogućnost da svet sazna više o prošlim, a još važnije za Srbiju i Republiku Srpsku, i o sadašnjim i budućim dešavanjima, jeste: Osnivanje profesionalnog i odgovornog tela sastavljenog od proverenih i sposobnih ljudi iz dijaspore i matice. Cilj je da naše rasejanje, u dogovoru sa maticama, organizovano i koordinirano širi i na važna odredišta, medijima, institucijama, parlamentu i članovima parlamenta, ministrima i nevladinim organizacijama… dostavlja neophodne činjenične podatke. Drugim rečima da se pred svetsku javnost i zapadne političare iznosi istina, kako bi se sprečilo ili bar ograničilo prihvatanje „staro-novog“, osmišljenog, pripremljenog i po potrebi aktiviranog scenarija sa lažima o Srbima.
„A pošto takva dijaspora ne traži za njihovu angažovanost, za informisanje i lobiranje, novac od matice, već ga u svojim mogućnostima nudi i daje, samo neprijatelji Srbije ili budale u Srbiji, mogu ignorisati takav predlog i takve realne mogućnosti“. – kaže „švedski Srbin“, Nikola Janić.
Zorica Dragojević
Redakcija predlaže da gore objavljen tekst, iz koga smo naveli delove, pročitate u celini na portalu: www.janic.se/?p=1545. Onima koji misle da će ih interesovati da čitaju nastavke istine o nama (prvi je ”Voljena Srbija… (11) Tužno i sramno, nažalost istinito…” savetujemo da pogledaju i druge objave na Nikolinom portalu, da bi lakše shvatili i razumeli ono što će Nikola pisati, a što je teško i shvatiti i razumeti o našim ljudima, poznatim, malim i velikim…
_______________________________
https://www.koreni.rs/voljena-srbija-9-narcisi-nisu-kosovski-bozuri/
