Ovaj tekst je deveti tekst u seriju tekstova Voljena Srbija, razgovora sa Nikolom Janicem.
Tekst koji će te (nadam se) pročitati, deo je iz jednog odavno napisanog pisma/odgovora srpskoj mladosti na Kosovu. Napisan je pre mnogo godina, a ono što je u njemu napsano tada, aktuelano je i danas, kao da je pisano juna ove, 2018. godine…
„Suze koje teku danas, dok čitamo pismo naše mladosti iz ”Srpske kolevke” u kojoj Albanci (i ne samo oni) pokušavaju da satru sve sto je srpsko, teže su od predhodnih. Vrednije su jer dolaze iz još jednog smanjenog, ranije nepregledno suženog srpskog jezera, koje lagano presušuje? Ili, što su današnje suze više obavezujuće od svih prethodnih? Možda i zbog nemoći što u ovom trenutku nemamo ni malo konkretne solidarnosti za srpsku mladost, koja je godinama uspevala da opstane na ognjištu naših pradedova, a danas javno ispoljavaju svoj strah da je i njihova snaga na izmaku, da više neće ni oni moći. Zar je moguće da nekoga ne podilazi jeza zbog njihovog uzaludnog vapaja ogluvelom srpskom rodu i ostalom civilizovanom svetu: ”DOSTA! Dosta je svega”!
Pročitajte deo njihovog pisma i zaplačite bar malo, i vi koji nikada niste plakali. Nije sramota plakati. A ako je i sramota, sigurno da je takav plač manje porazan od godinama duge sramote za neobjašnjivu pasivnost političara i medija u matici, ali i tzv. srpske dijaspore, da se ujedinjenim mogućnostima zauzmemo za ono što do sada nismo činili, a što smo i pred Bogom i narodom bili dužni da učinimo. Zaplačite i vi, ”srpske muškarčine” i samozvane srpske Jovanke Orleanke. Danas je muškost suza, a slabost i sramota je da ne čujemo jauk naše izgubljene kosovsko-metohijske mladosti, a posle pročitanog da ne zaplačemo i da i dalje ne reagujemo na vapaj mladih iz dojučerašnje srpske “kolevke”, koji nam pišu:
”Kako posle svega što nam se desilo, što nam se dešava i što sa strepnjom iščekujemo da se desi, kako da prihvatimo sve ovo što nam donose nove kosovske ”demokratske” institucije pod kišobranom međunarodne zajednice? Kako da prihvatimo policiju koja treba da nas štiti a ustvari nas bije, kako da prihvatimo sugrađane Albance koji nam pale kuće, kidnapuju prijatelje i rođake? Kako preživeti jedan dan, a sa molitvama dočekati sutra!? Čekamo da nam se opet nešto desi, da opet patimo, da opet stahujemo, da opet proživimo nešto što je većina normalnih ljudi videla samo na filmu! Ne, mi nismo heroji! Ne, mi ne pobeđujemo, nismo mi oni koji hoće da nekome naude, mi se samo branimo, iako nas je svakim danom sve manje. Možda dok vam ovo pišemo, možda još jedna srpska kuća gori, možda je jos jedna srpska baka pretučena, možda je još jedna porodica proterana, možda je… Ako niko neće da bombarduje Kosovo, zbog etničkog čišćenja koje se već četvrtu godinu za redom nastavlja menjajući samo oblike, ali uvek istim intezitetom, neka bar posluša glas srpske omladine i svih nas koji živimo na rubu totalnog haosa… Poslušajte, dok nas ovde još uvek ima živih da pišemo i svedočimo o bolu, patnji i tragediji kojoj šak ni Šekspir ili Orvel nisu dorasli! Mi samo želimo jedan normalan život! Mi samo želimo da izađemo već jednom iz ovog zatvora, koji sada neki pokušavaju da pobiju da ne postoji?! Mi želimo da možemo normalno da dišemo svugde čak i izvan naših kuća, na našim ulicama, gradovima, selima, i livadama na kojima smo odrasli. Da dišemo slobodno i normalno a ne ubrzano sa strahom da bilo gde i bilo ko u nama može prepoznati Srbin a i prekinuti poslednju nit koja nas čini živim, slobodnim i normalnim. DOSTA! Dosta je svega”!
Dok se mi, Srbi izvan Kosova, bezbrižni i veseli spremamo da odemo na neku večeru, koncert, pozorišnu predstavu, prijem, ili da sa devojkom ili ženom i decom u predvečerje prošetamo obalom neke reke, jezera ili mora, u nekoj zemlji u kojoj živimo u miru i izobilju, da li pomislimo da se zajedno sa zalaskom sunca Srbi na Kosovu zaključavaju u svoje kuće? Da li zaista verujemo da mi izvan Kosova i oni na Kosovu u noćima isto drhtimo? Ili nam je svejedno da u današnjoj Evropi mi drhtimo u zagrljaju voljene osobe (neko u mraku neko u osvetljenoj sobi) a oni na Kosovu samo u mraku i strahu u kome nisu sigurni da li će živi dočekati novo jutro? Dok mi ispod toplog tuša spiramo i smirujemo naše znojavo uživanje, oni, Srbi na Kosovu, prožeti hladnim znojem stražare kraj prozora svojih zamračenih soba. Ko od nas zna, ili hoće da zna, koliko puta za noć, oni, zadrhte u bespomoćnom strahu, prevareni od neke senke koja im se pred umornim očima pretvorila u Šiptara – ubicu? A češće, nego što mi znamo ili pretpostavljamo, to i ne bude senka krošnje drveta zasađenog u dvorištu od strane njihovog pradede, već Šiptar koji se prikrada da im u sobu, u kojoj su mu najdraži, ubaci bombu?
Vi, novinari koji godinama pišete o nekim Đorđevićima i Alečkovićkama, kao spasiteljima srpstva, zašto nikada niste napisali, a njih upitali, šta su oni to konkretno uradili za svoj narod? Da znamo šta su zaista mogli i hteli da urade, ali i šta hoće danas i šta mogu (i da li samo oni mogu) da učine sutra? Da li i vi ponekad zaplačete…
Zar vas novinarska etika, i ljudskost uopšte, ne obavezuje da javnosti saopštavate istinu? A istina je da pojedinci iz Amerike ili Evrope nikada nisu mogli i nikada neće moći da pomognu Srbima na Kosovu, kao što to može dogovoreno koordinirana masovnost Srpskih organizacija u Evropi. Nesumnjivo da mnogi poštovani pojedinci, profesori, akademici, psiholozi, bankari i drugi stručnjaci, mogu u mnogo čemu da doprinesu. Ali nikako kao izdvojene veličine već samo pripojeni masovnosti naroda u rasejanju, kome pripadaju, i njihovim organizacijama, koje dokazano postoje i deluju u Evropi, Australiji, Kanadi i, mozda, Americi.
Draga, voljena srpska deco na Kosovu, oprostite mi. Umesto da isključivo pišem vama i o vama, pišem o nekim drugim ljudima i nekim medijima. Pišem o osobama koje nesumnjivo snose deo krivice da se dijaspora nije aktivnije angažovala u vašem i svesrpskom interesu i zbog kojih su mnoge prilike da vam se omogući normalan i pristojan život ostale neiskorišćene.
Vi jeste heroji, a svi oni koji se ne pridruže vašem zahtevu i našoj podršci vašem ”Dosta je bilo”, upućenom prvenstveno političarima i pojedinim medijima u matici, oni su suprotnost svega onoga što vi jeste.
Ispred članica USDE deklarišem teret savesti koja me tera da prosed kleknem pred vama mladima i da vas zamolim za oproštaj što smo naivno i toliko dugo verovali da će narcisi postati božuri. Shvatili smo to odavno, ali smo se ustručavali od priznanja da se moramo boriti sa Srbima da bi se borili za Srbe. Oprostite nam zbog te neodlučnosti. Vaš današnji krik i gluv mora da čuje, a vaše napisane reči samo slep ne vidi i nečovek neće da poštuje. Vi se patnjom borite za vaše korene a mi ćemo se u rasejanju i u matici boriti za istinu o vama i o stotinama hiljada srpskih izbeglica širom Srbije i Crne Gore. Borićemo se za vaša ljudska prava i zahtevaćemo od Evrope i sveta da se agonija stotine hiljada srpskih izbeglica i naše otadžbine i njene pokrajine zaustavi. Za onima koje se, i pored potpuno zadržane automnosti svojih organizacija ovome ne žele pridružiti, nećemo žaliti.
Istovremeno je i strašna i smešna arogantnost i osobina malog broja, malih ljudi na visokim položajima, koji su umislili da su veliki. Ali za budućnost je ohrabrujuće da su stotine hiljada Srba članovi organizovane srpske dijaspore, koje Evropa prihvata kao svoje privremene ili stalne građane, iskreni demokrati i patrioti. Politička stvarnost je da političari zemalja Evropske zajednice u nama gledaju svoje potencijalne birače koje treba, a ponegde i žele da čuju. Na nama je da ih bombardujemo činjenicama a na budućoj vladi Srbije je da shvati da se njihov glas danas ne čuje daleko bez horske podrške miliona Srba koji žive u rasejanju.
Nikola Janić
___________________________
PS autora: Opet molim za oproštaj! Oprostite mi što sam toliko dugo ćutao o istini da su oni koji su imali moć u bivšoj Srbiji i Crnoj Gori, i koji istu tu moć imaju u sadašnjoj Srbiji (medije i političari na vlasti), sprečavali da svet upoznamo sa istinom o stradanju našeg naroda u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu… U mojoj podsvesti, koje nisam bio svestan, decenijama je odjekivalo da ako napišem istinu i iznesem dokaze za njihove gadosti, da će ta istina nestati u bujici izmišljenih laži o meni i opisa mene kao prepotentnog, u samog sebe zaljubljenog idiota…
U toj podsvesti dolazila su mi i šaputanja da ako progovorim istinu, da može biti štete za Srbiju… i ćutao sam. Vraćajući se noćima, u bolesničkoj postelji, sećanjem u prošlost i tužnih upoređivanja sa ”tada” i ”sada”, shvatio sam, i prihvatio, da sam grešio. Danas sam oslobođen te moje ”podsvesti” i ostala mi je svest o tome ko sam, kom nadodu pripadam i da sam samo njemu dužan za sve što jesam.
Da ponovim opet da sam Srbin koji voli svoj narod, ali i da ne mrzi druge narode. Sve moje borbe za istinu o ”narodima” (manji deo toga možete videti na portaluwww.janic.se) počinjao sam borbama sa ”Srbima”, da bih mogao da se borim za Srbe! Sa Hrvatima, sa Bošnjacima, sa kosovskim Albancima… nisam imao ni deseti deo problema i sabotiranja koliko ih je bilo od ”vodećih” predstavnika Srba u rasejanju i nekih srpskih političara.
Da bi posetioci portala www.koreni.rs ali i drugi koji negde, na nekom mediju koji je preneo ovaj tekst, mogli da uporede razliku (ako ona uopšte postoji) o ”tada” i o ”sada”, od sledećeg nastavka feljtona ”Voljena Srbija” počeću od početka. To znači da ću se u vremenu vratiti više od dve decenije nazad. Objaviću, po potrebi, kopije dokumenata, napisanih kao i snimke izgovorenih reči, što će mnogima pomoći da dobro razmisle o tome da li je svaki Srbin, zaista Srbin?! Da kada je u pitanju opšti interes naroda i države ne prihvataju svakoga i od svakog izgovoreno obećanje da sve što radi radi zbog vas i vaše dece… Izgleda da lako zaboravljamo ono što je važno i korisno da ne zaboravimo, kao naprimer poslovicu:
”Ide maca pored tebe, pazi da te ne ogrebe…”
_____________________
https://www.koreni.rs/voljena-srbija-8-blindirana-vozila-zatamnjena-stakla/
