Huči Neretva mržnjom, a na mostarski kamen pada mrak. Kažu da negde na dnu reke počiva prvi spomenik Šantićev. Ako… Bolje da gleda ribe, alge i kamen, nego da gleda šta mu se dešava sa gradom koji je toliko voleo da je u njemu hteo i da umre. Više puta se iz sveta vraćao ne mogavši da izbaci Mostar iz srca.
Rekao je da sunce tuđeg neba neće grejati kao što greje u njegovoj zemlji. U njegovom gradu. Pala je bista. Pao je most. Pao je i Šantić. Mrtvog su ga opet ubili ne bi li ga proterali iz Mostara. Smeta im i u zagrobnom životu. Smeta im duh kulture, duh srpstva. Sa Veleža Šantić gleda i maše. Ode… Ode negde gde sunce greje bar upola kao mostarsko. Proteraste Aleksu! Oterali ste pesnika. Oterali umetnika. Oteraste Srbina! Šta ćete sad? Ko će vam sada stihovima mostarsko nebo i zemlju od Boga otkupiti? Čiju ćete Eminu pesmom dozivati i ko će vam sad znati kakva vam je sudba?
Jedino što se uspelo iza Šantića sačuvati u njegovom rodnom gradu jeste njegova ulica. Ni nje više nema. Sada nosi nečije drugo ime. Nosi ime onoga koji je Šantićev narod u ponor bacao i mrtvom mu se podsmevao. Hteo je jednu trećinu Aleksinog naroda ubiti, drugu proterati, a treću načiniti nečim drugim. Sa Aleksom su pokušali sve tri opcije, ali tek nakon njegove smrti. Zašto? Zato što za života nisu smeli.
Neka danas nad ovim zločinom plaču njegovo klasje, njegova Emina, njegov grad, njegov narod. Plakaće, ali neće dugo, jer poezija i veliki pesnici, bez obzira na to šta im ko učini, vraćaju se kada im se progonitelji najmanje nadaju. Vratiće se Aleksa na krilima svoje umetnosti, a ove zmije otrovnice koje se na njegovom suncu razmileše i izađoše ispod mostarskog kamena, vratiće se nazad u svoje rupe i čekaće novu priliku. Iz zemlje će samo po kiši izlaziti, ali tad će biti obične gliste.
Mislili su da će im ovaj zločin proći tek tako. Niko Mostar nije zadužio više nego Šantić. Proterivanjem njega, isterali ste i duh Mostara i sad se samo njegovim imenom koristite, a grad je otišao za svojim najmilijim sinom.
I zapitajte se kad ulice budu Stepinčeva, Hitlerova, Tuđmanova i tome slično, a Mostar postane Glosar, i to glosar ustaških i nacističkih pojmova, da li je bilo bolje ubijati po Budakovom modelu ili voleti po Šantićevom! Već decenijama sve podrediste mržnji, a da je iko barem malo voleo, znao bi kolika je tuga i patnja mrzeti, a toliki bi ljudi bili živi. I u dane kada se Mostar, ili ono što je od njega ostalo, oprašta od svoje lične karte, evo ja ću prvi ispred svih Srba Boga moliti da Šantića, dok se u svoj grad ne vrati, nagovori da dođe u Srbiju među svoj narod i među svoje stihove koji počivaju na usnama svakog Srbina koji drži do sebe i svoju zemlju voli onako Šantićevski.
Milan Ružić
iskra.co