Vrednost nezavisnosti

Ovom prilikom govorićemo o jednom zapostavljenom i gotovo zaboravljenom pojmu iz političkog života – o nezavisnosti. Nezaobilazni proces globalizacije, u ovom slučaju više ideološki nego stvarni, odgurnuo je i pojam i termin u sferu dovršene prošlosti. U tom kontekstu pridati ovoj reči neki aktuelni smisao podstaklo bi, kako bi Niče rekao, „smeh ili bolni stid“. Kakva crna nezavisnost u svetu u kojem sve postaje jedno, u kojem razlike iščezavaju – recimo one između unutrašnjeg i spoljnjeg, privatnog i javnog, javnog i tajnog, između opšteg i posebnog, univerzalnog i partikularnog, itd.

Nezavisnost se može odnositi na mnoge forme društvenih relacija, ali pojam se kolokvijalno najčešće ticao odnosa među državama u modernoj istoriji. Modernu državu karakteriše svojstvo suverenosti i ono sadrži unutrašnju i spoljnu dimenziju. Unutar države suverenost znači postojanje najviše vlasti, a van države ona znači nezavisnu vlast. Ukratko, prema spolja, prema drugim državama i ostalim činiocima međunarodnog poretka – savezima država ili međunarodnim organizacijama – država je nezavisna.

Danas ovu klasičnu teoriju mnogi smatraju zastarelom i suštinski nevažećom, jer se stanje stvari, navodno, temeljno promenilo. Država, kažu, nije više centralni pojam međunarodnih odnosa, ali ni najvažniji. Ako države još postoje, a to je izgleda nesumnjivo, one nisu nezavisne i to negativno obeležje u najvećoj meri utiče na njihovu promenjenu ulogu, pa i samu suštinu. Savremena globalistička doktrina kaže: države su toliko međuzavisne, a uz to i zavisne od naddržavnih procesa, pravila i institucija, da o njihovoj nezavisnosti govore još samo politički romantičari.

Kao i svaka teorija i ova ima nečeg tačnog, ali ona ima problem da pokaže šta to danas zamenjuje nekadašnju ulogu države u unutrašnjim i spoljnim relacijama. Tu ulogu najlakše možemo prepoznati po sposobnosti upravljanja javnim poslovima unutar države i van nje. Osim toga, i po sposobnosti pribavljanja legitimnosti za ovakvu ulogu. I, najzad, države su nekada bile opštepriznate kao činioci svekolikog javnog života. Ako to danas nije slučaj, kako tvrde globalisti, ko je to, ili šta je to, što zamenjuje državu a da zadovoljava uslove sposobnosti upravljanja, legitimnosti i opšteg priznanja.

Danas toga nema, a ukoliko ga ima – postoji u meri u kojoj još uvek deluje država. Pomenuta obeležja države i njoj odgovarajućeg međunarodnog poretka postmoderna forma svetske imperije jednostavno ne ispunjava.

Možda je najbolja provera ovakvih tvrdnji slučaj Evropske unije. To je najbolji i jedini istorijski primer da neka naddržavna struktura može da zadobije karakteristična državna obeležja – sposobnost upravljanja, legitimnost i priznanje – za svoje naddržavno delovanje. Ako računamo njenu genezu i celovit razvoj, ona će uskoro napuniti sedam decenija postojanja. Ali, posmatrajući njenu trasformaciju u poslednjih dvadeset godina možemo slobodno da tvrdimo da je ovu sveobuhvatnu intergaciju država pratila sreća da ona nije postigla svoj nepisani cilj – da prevaziđe državni sistem upravljanja. Da je to nekim slučajem uspela, njena već decenijska kriza bila bi još dublja i, što je najgore, ona bi se rešavala mnogo autoritarnijim sredstvima nego što je to danas slučaj.

Recimo, Britanija ne bi mogla da izrazi svoju volju da izađe iz EU, upravljanje evrozonom bilo bi i sistemski, a ne samo politički, autokratsko, a migrantska kriza bila bi samo proces trijumfalnog multikulturalizma. Otpor ovakvoj realnoj tendenciji bio je moguć samo zahvaljujući ostacima državne nezavisnosti koju su manifestvovale pojedine države članice. Ova kontratendencija vidljiva je u britanskom referendumu o izlasku, u izbornim pobedama mađarskih. poljskih, austrijskih i italijanskih glasača, kao i u odbijanju većeg broja država da prihvati nemačku politiku otvorenih vrata milionima migranata iz nekadašnjeg trećeg sveta.

Danas ne možemo znati da li je na delu ozbiljniji proces redržavizacije unutar EU ili samo zaostali instinkt nezavisnosti iz zlatnog doba državnih sistema. Da li će iz ovih evropskih pokreta otpora nastati realna strategija moguće alternative o „Evropi nacija“ ili će današnji evropski Levijatan u krizi prerasti u evropski Behemot, to ne možemo pouzdano tvrditi. Jako je važno kako će se procesi nadalje razvijati u Evropi, ali, upravo zbog današnje naročite povezanosti sveta, još je važnije da se sam svet kreće ka pretežnoj planetarnoj pluralnosti nasuprot dojučerašnjoj uniformnosti. A u tom kontraprocesu upravo pojam nezavisnost zadobija odgovarajuće značenje i važenje. Danas je jasno da se poslovi od značaja za svet više ne mogu voditi iz jednog centra. To više nisu ni Volstrit ni Pentagon ni Stejt department. Pa, budući da se Evropska unija od jednog uspešnog integracionog eksperimenta pretvorila u maloimperiju velike imperije, podbacivanje ove druge na mnogima svetskim planovima može samo pomoći ovoj prvoj da doživi i treću transformaciju od svog nastanka, da se organizuje kao Evropa nacija. Jezički iskazano, zavisnost treba da ustupi mesto nezavisnosti.

Obično se kaže da male zemlje ne vode svetske poslove, a danas ni regionalne. Da li to znači da načelo nezavisnosti za njih ne važi, tj. da je rezervisano samo za tzv. svetske i regionalne sile. Ovo je samo delimično tačno. Svetske i regionalne sile imaju potrebu podređivanja malih zemalja, ali moderna istorija govori da uspeh ove potrebe zavisi i od stava malih zemalja. Ako nisu u prilici da budu sasvim nezavisne one ipak imaju manevarski prostor da svoju poziciju učine bar relativno zavisnom, tj. relativno nezavisnom. Mi Srbi i mi u Srbiji ne treba da tražimo bolji primer od sopstvene moderne istorije od 1804. do danas; nažalost, bolje reći: do juče.

Ako pogledamo balkanski region, lako ćemo uočiti da su samo Srbi i Grci, u okruženju drugih naroda, sami pravili svoju državu. Iz te temeljne činjenice među Srbima je izgrađena razvijena kolektivna svest o vrednosti nezavisnosti za život naroda. Koliko god da je država na ovom regionu stvoreno, a posebno na postjugoslovenskom prostoru, sve one su manje ili više satelitske tvorevine sa velikim dugovima prema njihovim spoljnim kreatorima. Prvom prilikom sve su ušle (ili to žele) u NATO savez bez bilo kakvog uticaja na njegov način odlučivanja i vođenja svetskih poslova specifične vrste.

Nije ništa čudno što jedino Srbija (i Bosna i Hercegovinna, ali samo zahvaljujući srpskom faktoru) nije članica NATO saveza i, ako je do glasa naroda, neće nikada ni postati. To je najmanje posledica NATO agresije 1999. godine, premda je i taj razlog dovoljan za odbijanje, već je pre svega posledica tradicije i vrednosti državne nezavisnosti kod Srba. Čak i u višenacionalnoj Jugoslaviji, njenu meru nezavisnosti uvek je određivala srpska politička strana, a kada bi ta mera spala na ostale političke struje, država se (dva puta) raspadala.

Poslednjih godina prvi put u modernoj političkoj istoriji Srbija počinje da liči na svoju okolinu kada je reč o gledanju na državni atribut nezavisnosti. Naravno da postoji pritisak iz dela moćnog inostranstva, ali taj činilac predstavlja konstantu u srpskoj istoriji i posebno danas ne vidi se nikakva objektivna determinanta za podređivanje kao 1941. godine. Štaviše, prilike za Srbiju danas su neuporedivo lakše nego 1914. ili 1999. godine, kada nije došlo do kapitulacije. Imajući u vidu celokupnu istoriju Srbije od 1804, današnje prilike za vođenje nezavisne državne politike su sasvim redovne.

Ako današnje objektivne okolnosti međunarodnog okruženja nisu posebno nepovoljne za održanje kontinuiteta nezavisne državne politike, onda je reč o pretežnosti unutrašnjih razloga za drastičnu promenu u stavu prema vrednosti nezavisnosti. Srpsko državno rukovodstvo prosto srlja u avanture koje uopšte nisu nužne za, kako se zvanično tvrdi, očuvanje države i naroda. Ono juri na pokretnoj traci prema članstvu u EU, koje je realno koliko i prostorno napredovanje na pomenutoj podlozi. Ono predaje deo istorijski, kulturno i duhovno najdragocenije teritorije da bi ispunilo uslov za ono prvo, koje ni samo ne postoji. Ono vrši medijsko nasilje nad javnošću ubeđujući je da sebe treba da zameni za ono drugo što prebiva u bogatim i srećnim društvima Evrope. Ono svakodnevno krivotvori činjenice o opštem materijalnom stanju društva i države u očajničkom pokušaju da svoju dobrovoljnu predaju teritorije kompezuje bar nekim opipljivim dobrima. Itd.

Ako je tako, osnovno pitanje je šta je razlog ovako destruktivne politike. Za kraj ćemo ga samo pomenuti, bez zalaženja u analizu. Razlog je politička pobeda neprosvećenog nacionalizma u simbiozi sa anacionalnim evropeizmom i čvrsta podrška ovog neprirodnog amalgama sa zapada. Kada se dva politička ekstrema tako čvrsto spoje kao u ovom slučaju, nema granica destrukcije normalnosti. Tu nužno spada i destrukcija same ideje državne nezavisnosti. Tako nešto ne bi podnele ni snažnije države kada bi naišle na takvu istorijsku nesreću.

Slobodan Samardžić