Danas je u svim medijima, u svim tekstovima, u svakom razgovoru tema samo epidemija virusa SARS-COV-2 iliti sada već narodskim rečnikom rečeno korona virusa.
Skoro sve vlade na svetu i skoro svi epidemiolozi složili su se da je efikasan način da se proširenje epidemije spreči, da se uradi tzv lockdown ili mere izolacije.
Ne razumem se u epidemiologiju pa neću o tome osim na samom kraju teksta pisati ništa.
Međutim, pisaću o posledicama i o merama koje je vlada Republike Srbije donela i kako one meni deluju.
Donete su 2 vrste mera – jedne koje se tiču direktno privrede i druge koje se ne tiču direktno privrede ali će imati određeni uticaj na potrošnju. O ovim drugim merama neću priičati.
Na početku da istaknem – namera kada su u pitanju mere je zaista dobra. Očuvanje ranih mesta, koliko toliko očuvanje privrednih aktivnosti, relaksiranje kompanija u naarednih nekoliko meseci kada je u pitanju likvidnost.
Zaista, kada čovek pogleda, malo toga može da se zameri .
Međutim….
Preskočeno je nešto veoma bitno implementacija. Da budem precizniji – i tehnika implementacije, ali još bitnije vreme implementacije.
Kada je tehnika implementacije u pitanju, mnogo je toga nejasno. Niti kada će se doneti zvanična odluka Vlade RS, niti kako će funkcionisati zaista. Ni sama isplata minimalne zarade za radnike (milislm da je ministar nenamerno pogrešio kada je rekao da ovo nije pomoć firmama nego zaposlenima, jer ako je tako i ako će firme biti u obavezi da isplaćuju plate a da zaposleni dobiju na račun direktno dodatnu pomoć, plašim se da niko plate u Srbiji neće dobijati već u maju) . Ni kako će i na koji način firme aplicirati kod Fonda za razvoj za povoljne kredite, niti kako će država garantovati za komercijalne kredite kompanija kod poslovnih banaka i šta sa onim firmama koje su već prezadužene, koje su ušle u neki proces investiranja..
Ali verujem da će se sve ovo razjasniti u narednim danima.
Mađutim, najveći problem u ovim merama je vreme.
Mnoge firme neće dočekati kraj maja kada bi trebalo da prva pomoć od države stigne. Mnoge radnje, preduzetnici, kompanije, uopšte ovih dana nemaju prilive. Neki su potpuno obustavili proces rada, jer zbog mera ograničavanja kretanja, zbog toga što postoji ozbiljan problem sa logistikom i plasmanom, ne postoji nikakav interes da se proces rada nastavi.
Dakle takve firme nemaju ni za isplatu martovksih plata.
Maj za njih deluje nedostižan.
Pomoć je već za neke morala da bude realizovana.
Deo pomoći jeste to što je NBS stavila moratorijum na ispaltu kredita. Ali to je deo pomoći koji se odnose na obaveze koje ove kompanije i onako ne bi mogli da plate.
Dakle, vreme.
Mora sad.
Nešto je moralo juče. Za 15 dana je već prekasno za mnoge. Kraj maja je prekasno za skoro sve.
I onda ide i drugi problem. Mnogo veći. Najveći.
Šta posle? Šta posle završtka pandemije.
Postoje analize Svetske banke i EU da je već sada ova kriza sa većim posledicama od one iz 2008. Postoje analize da će milioni ljudi ostati bez posla u EU. Da će 500 miliona ljudi preći prag na kom piše siromaštvo.
Moja procena je ako se ovo stanje bude produžavalo da će svet biti u ozbiljnoj recesiji. Da skoro ništa više neće biti isto. Smanjiće se tržišta. Videće se koliko je oslanjanje na usluge umesto na proizvodnju strateški pogrešan potez Evrope.
Plate će morati da budu neuporedivo niže. Mnogo bankarski derivati će jednostavno prestati da postoje. Mnogi će bankrotirati. Mnogi dramatično smanjiti obim poslovanja. Mogi ljudi ostati bez posla. Kompanije bez tržišta ili ce ona biti manjs. Potrošnja će biti u padu. Dakle svet će se suočiti sa onim što se odavno nagoveštavalo – cene komapnija, likvidnost pumana preko njihove vrednosti će pući kao balon.
Kada god imate situaciju da ima višak para na tržištu, a da za to nema realne osnove, kada su države zadužene u trilionima dolara, nešto nije u redu. I ništa nismo naučili iz situacije iz 2006 ili 2007.godine i u rprethodnim godinama smo imali ozbiljne naznake usporavanja svetske ekonomije. Korona virus je bio okidač za niz događaja koji slede u ekonomiji. Nikako nije uzrok. Samo će pojačati, i to žestoko, efekte.
Šta nas očekuje u tom svetlu – ništa dobro plašim se.
Investicija će biti mnogo manje. Neke industrije u kojima radi mnogo stranih kompanija u Srbiji (npr automobliska) doživeće ozbiljan pad plasmana. Verujem da će se smanjiti broj radnika u tim kompanijama. Izvozno orjentisane kompanije suočiće se sa smanjenjem tržišta, a samim tim i mnogo većom konkurencijom, snižavanjem cena. Države će pokušati da zaštite svoje proizvođače. Ako ostavimo potpuno otvoreno ržište, problem će imati i ostale industrije – i prehrambena, poljoprivrednici, ali i svi drugi kojima će se u želji da povećaju plasman pojaviti konkurencija iz inostranstva sa damping cenama.
Dakle, ne očekuje nas ništa previše dobro.
Sa druge strane, imamo određenu šansu da se konačno konsolidujemo. Da se opametimo posle šamara koje nam ovih dana lupa tržište, priroda, vreme… Mala je šansa jer su naše zablude ogromne.
Da shvatimo zašto je bitna domaća industrija, zašto su bitne domaće firme. Da pokušamo da zaštitimo domaće tržište, jer će svi proizvođači van Srbije itekako tražiti plasman za svoje proizvode, pošto će kako sam već i naveo generalno njihova standardna tržište biti manja.
Ako se pozicioniramo kako treba možda i imamo nekakvu šansu. Ne u smislu da je kriza šansa, već nekakva šansu da na duži rok ekonomija ne stagnira i ne propada. Mislim na domaća preduzeća.
Ako se ne pozicioniramo drugačije i nastavimo kao i do sada sa forsiranjem neoliberalne priče – imaćemo ogroman problem u ekonomiji.
Kako sada stoje stvari, po procenama naš GDP će ove godine pasti između 5 i 10%. Sledeće godine će možda nešto i porasti jer će ova godina biti sa bazom dosta niska. Međutim nikakve šanse nema da se vrati na nivo 2019. godine. Plašim se da još dugo to neće biti moguće. Naročito jer je u 2019. godini u obračun GDP-a ušao i kompletan Turski tok, završetak izgradnje autoputeva, bum u građevinskoj industriji koja će imati ozbiljne izazove i probleme u narednim godinama.
Dakle skoro sve će biti drugačije. Na mnogo nižem nivou nego što je bilo pre krize.
A šta će ostati isto?
Isto će rasti razlika između bogatijih i siromašnih. Moguće je da će se ova razlika dramaticno uvećati.
Čeka nas, ne vreme solidarnosti kako mnogi naivno najavljuju, već vreme ozbiljnih konfrontacija. Pohlepni će biti još pohlepniji. Siromašni još siromašniji.
Vučije vreme.
Da li smo spremni?
Nismo. Ali bi mogli da se spremimo. Vremena ima sve manje. Ako ga uopšte ima. Nismo na vreme shvatili. Još uvek ne shavtamo. Ključna je uloga države kada imaš nejaku privredu i malo tržište.
I dalje ne shvatamo da nije cilj da štitimo interese potrošača, ako ne štitimo interese i tržište za kompanije. Nisu bitne niske cene, već visoke plate. A njih ima samo kada imamo jaku privredu, plaman, tržište, inovacije, sredstva.. Pametni su stvorili zalihe sredstava, znanja, ljudi… Mi na žalost nismo.
Mi i dalje mislimo da država nema šta da radi u privredi. Mislim da se tim tezama grohotom smeju u najjačim državama sveta. I trljaju ruke. To je upravo ono što njima odgovara. Njima i multinacionalnim komapnijama.
Nadam se da nije prekasno da se trgnemo.
Do tada, da se vratim na početak, treba da slušamo epidemiologe. I zato maske na lice, ostanite kući i ako već morate da izlazite držite odstojanje od 2 metra od drugih.
Jer samo oni koji prežive mogu da menjaju stvari.
