Vreme je da zaoremo duboku brazdu između nas i njih

0
118

Onima koji gledaju, a ne vide i slušaju, a ne čuju

Piše Duško Kuzović

Serija političkih samoubistava na našoj političkoj sceni govori da se približava veliki prasak. Naš politički sistem doživljava imploziju gutajući sve šta može da dohvati. Kao crna rupa u našem društvu, vlast je počela da guta partije, pokrete, pa čak i neformalne grupe koje im se suviše približe. Uzalud su reči upozorenja: „Suncu se nikada ne približavaj previše, jer će ti istopiti vosak na krilima“. Očigledno, da to počinje da važi i za crne rupe. Naši ikari, lideri političkih organizacija, zbog srebra u džepovima i prepunih stomaka (ali i dalje gladnih očiju), postali su preteški za bilo kakav let. Jedan po jedan, kao kamen se strmoglavljuju u crnu rupu vladara, koju su mislili da će lukavo preleteti.

Nažalost, za sobom povlače i svoje političke partije, jer su ih, zarad potreba okupacionih vlasti, skoro sve po pravilu pretvorili u STR (samostalne trgovinske radnje). Partije i pokreti su liderima poslužili kao buster rakete koje su ih, iz skoro zaboravljenih provincijalnih prostora, ispalili na mesta poput Dedinja, Senjaka, mondenskih letovališta i evropskih metropola. Umesto da stradaju lideri, stradaju političke organizacije na koje su zaseli i odbijaju da sjašu, a posebno operativni i narodu neophodan kadar. Privatnom i ličnom interesu je podređena javna imovina (sve partije su finansirane iz poreskog novca) i potrebe društva za političkim životom. Nakon gutanja otrovne pilule, koju im dostavi vlast, zajedno sa gospodarom umiru godine političkog rada na terenu i mnogobrojni politički kadar.

Zarad potreba lidera, uništavaju se ljudi koji imaju nespornu vrednost, znanje i koji mogu da pomognu da reformišemo društvo i vodimo ga u boljem pravcu nego što je ovaj. Širom Srbije, kao na deponiji leže gomile jednokratno ili višekratno upotrebljenog kadra koje su halapljivo progutali lideri ili eventualno, politička rukovodstva na svom putu iz provincijalne anonimnosti ka Dedinju, Senjaku i Vračaru. Od obnove višestranačja u Srbiji, toliko je uništeno kvalitetnog kadra, kao da smo narod koji ima milione duša, pa može da se bahati i odbacuje kvalitetne, dobre, a posebno patriote.

Politička scena je pretvorena u kal i smrdljivu baru u kojoj od komunikacije postoje samo uvrede i klevete, a od vrednosti razvrat, blud i posrnuće. Svako normalan ne želi da uđe u nju, tako da se smanjuje pritisak na mali broj mesta sa kojih se ostvaruje nekontrolisan pristup državnoj kasi i državnim resursima. Iza neprimerene slike ustajale bare, možemo videti svet raskošnih kuća na još skupljim lokacijama, skupocenih automobila, života na kome mogu da pozavide većina najbogatijih ljudi, i najvažnije – život iznad zakona države Srbije.

Da Vas podsetimo:  HRVATSKI KLEROFAŠIZAM — upravnik logora JADOVNO

Živeći u izobilju, iznad svih normi i pravila, stasala je zver koja više ne bira šta će da pojede. Kada je progutala neprijatelje, prešla je na prijatelje, a sada se halapljivo kezi ka svojoj „deci“. Na sreću građana, „deca“ to još ne shvataju, jer ih je zver usvajala uz uslov da budu nepismeni i slepi kod očiju.

Postojeći politički sloj u našem društvu polako se pretvara u kastu (društveno nedodirljivu grupaciju). To se vidi po činjenici da svoju decu uključuju u „poslove“, a posebno rukovođenjem partijama (kao da su STR ili DOO), da im na početku karijere daju mesta u državnim institucijama, koja ostali građani nikada ne mogu da dostignu bez obzira koliko radili i bili kvalitetni, da žive život izolovan od zakona, da imaju nekontrolisan pristup poreskoj kasi, da preduzeća povezana sa njima imaju slobodan pristup državnim resursima, itd. Izolujući se od društva i zloupotrebljavajući demokratiju, svim silama pokušavaju da zadrže odelo demokratije, mada je očigledno da je ono i pocepano i preveliko, jer u njemu nema više građana već samo „oni“- kasta.

Javno još nisu jasne veze političke kaste sa stranim centrima, koji evidentno podržavaju i održavaju ovaj bolesni sistem u Srbiji. Jedni ga podržavaju zato što tu podršku naplaćuju nesmetanom upotrebom administrativnog aparata države (koji im kasta rentira) radi jevtinijeg korišćenja ljudskih i prirodnih resursa Srbije (radna snaga, tržište, litijum, bakar, zlato, pijaća voda, obradivo zemljište, izgradnja auto-puteva i železnica, itd). Drugi se nadaju da tako dobijaju pravo uticaja na političke odluke Vlade i vlasti (koje kasta kontroliše) nadajući se da će Srbija ostati dalje od EU, NATO, a posebno kulturnih obrazaca koji Srbe još više udaljuju od korpusa od koga su otcepljeni.

Uslov stranaca da se drži opljačkani novac (iz državne kase i prodaje državnih resursa) u njihovim bankama je jedan od alata sa kojim se nadaju da će zaštiti svoj interes. Pri tome zaboravljaju da novac, koji se uzme iz poreske kase, za vlasnika nema vrednost, jer nijednu kap znoja niti truda nije uložio u njegovo sticanje. Kada dođe trenutak „biti il` ne biti“ (tvoje pare ili nama usluga) novac pod kontrolom stranaca će imati malu vrednost u uceni „srpskih“ političara. Eventualno će iz njega moći da nadoknade dobit koju nisu ostvarili. Novi gazda političara će im dozvoliti da obnove svoje zalihe, iz iste poreske kase, jer završava svoj posao, a ne štete svom društvu. Na postojeći politički sloj ne treba računati, a kao društvo moramo zaustaviti proces stvaranja kaste.

Da Vas podsetimo:  Iz Nemačke i Francuske na Srbiju laju kao besni psi - lavež je sve neobuzdaniji

Politički sloj se pretvorio u skramu koja je pokrila nekada zdravu vodu. Uzalud mnoštvo svežih izvora i potoka koji donose obilje sveže vode; skrama ne dozvoljava niti vazduhu niti sunčevim zracima da prodru u vodu i pomognu životu u njoj. Šta više, nedostatak vazduha i sunca nije jedini problem, opasne materije i otrovi iz skrame se polako ispuštaju u čistu vodu, omamljuju i truju organizme u njoj. Sve živo se polako guši i nestaje, ne samo u bari, već i oko nje. Stoga, nema spasa ni onima na kopnu ni onima u vodi. Zato, sve šta može da se kreće, traži i najmanji otvor kroz koji može da pobegne glavom bez obzira. Međutim, kada pobegnu i kada pokažu odakle su došli, neverovatne količine đubreta i bolesna skrama, u šta je pretvoren raj na kome se nalazi Srbija, nastavljaju još dugo da otežavaju život svakom beguncu odavde.

Zamislite kako izgleda biti prinuđen da pobegneš iz svog doma u 40-tim ili 50-tim godinama!?

Zamislite kako izgleda biti sam u domu svojih predaka, bez dece i bez pomoći, u 70-tim i 80-tim? Bekstvo više nije rešenje, a bez vazduha i sunca života nema. Problem nije do živih bića, do skrame je!

Postojeći politički sistem omogućava život neprihvatljivo malom delu društva, koji se broji u delovima procenta. Za većinu građana Srbije politički sistem ne funkcioniše, šta više, donosi samo štetu. Ako želimo da opstanemo, kao pojedinci, narod i država, politički sistem je potrebno reformisati ili menjati u potpunosti. Treba preciznom, hitrom i brzom merom odstraniti bolesni deo društvenog organizma. Time povećavamo šanse da zaustavimo širenje bolesti i sačuvamo život. To je samo preduslov, jer živeći u nezdravim okolnostima, zbog onog bolesnog dela, i zdravi deo traži pomoć kako bi se obnovio. Ali, o tom, potom. Nezdravi politički sistem u Srbiji, koji se održava radi potreba nezamislivo malog dela naše zajednice, pravi veću štetu društvu nego napad klasičnim sredstvima razaranja.

Pored toga, treba voditi računa i o načinu kako se odlažu opasne materije kako se ne bi zarazilo društvo ili da neka naredna generacija u neznanju ne naleti na izvor zaraze. Posebno zaraze uma i duše, potom i društva. Stoga, propisno odlaganje opasnih materija treba da bude propraćeno i pravilnim dokumentacijom koja će biti svima dostupna, upravo da bismo shvatili gde smo pogrešili kao pojedinci i društvo, i da se iste greške više ne ponavljaju. Ako okupator pokuša da nas pokori ponovo „na istu foru“, da to najpre sebi, a potom i njemu, ne dozvolimo.

Da Vas podsetimo:  Željka Cvijanović zadržala ubedljivo vođstvo

Da li kritični deo društva treba da povuče sa sobom na dno celo društvo? Da li ima smisla nastaviti sa daljim žrtvovanjem interesa 99,5% zajednice radi zadovoljenja navika minornih 0,5%? Da li i dalje treba da idemo u poluprazne domove zdravlja i bolnice? Potpuno razvaljene škole i fakultete? Da u raju, gde živimo, brinemo se da li ćemo jesti? (podsećam, do skora smo diskutovali šta ćemo jesti!) Da li je potrebno da gledamo kako nam deca beže iz države da bi preživela? Da nam se na naše oči topi krvavo stečena država, jer su nekome „gladne oči“?

Bilo je dosta nemog posmatranja. Oni bez nas mogu ali neće, a mi sa njima zasigurno nestajemo. Oni će morati na seanse odvikavanja od bolesti zavisnosti, a 99,5% na ozbiljnu rehabilitaciju. Šta je teže, znate i sami.

„Nema problema“ od vladajuće kaste sve dok su u pitanju naši životi. Problemi će nastati kada dovedemo u pitanje njihove pare. Tada će se na nas sručiti lavina problema. Njih ne vredi podsećati da su njihove pare u stvari naše pare uzete iz naših škola, bolnica, iz naših tanjira. Zanima me da li građane treba da podsećati čije su pare vlastodržaca u Srbiji? Kuvanje žabe dugo traje, mnogi od nas „gledaju, a ne vide, i slušaju, a ne čuju“, ali još nije sve izgubljeno.

Naši preci su koristili plug i orali duboku brazdu oko sela, kako bi ga zaštitili od bolesti i opasnosti. Međutim, šta učiniti ako je opasnost unutar našeg sela? Opasnost koja je dobro prerušena, a naše malo selo nenaviknuto i nespremno za neprijatelja u novom obliku? (zato su nam tako dugo i temeljno napadali tradiciju). Vreme je da se pozovemo na milenijumsko iskustvo, koje nosimo u sebi, i znanje koje je nemoguće uništiti.

Vreme je da zaoremo duboku crvenu brazdu između nas i njih.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime