Vreme je za kosovsku diplomatsku ofanzivu

O uklanjanju blokada ne sme da bude govora dok se ne ispune određeni preduslovi. Formiranje ZSO je samo jedan od njih, pravi razlozi su dublji i sistemski

Nebojša Čović

Poučen sopstvenim iskustvom, više puta sam upozoravao na modus operandi kolektivnog zapada, čije su dve osnovne karakteristike laž i manipulacija. Potpisivati sporazume bez ikakve namere da se sprovedu, kupovati njima vreme i koristiti čestitost i naivnost druge strane koja svoje obaveze iz sporazuma sprovodi onako kako to radi odgovorna i moralna strana – sve vreme bez ikakve namere da sprovedu sopstvene obaveze i osiguraju sprovođenje obaveza svojih pulena.  Cilj je uvek isti – kupiti vreme, kako bi se druga strana dovela pred svršen čin. A onda reći da je prethodni sporazum prevaziđen i gurati neki novi.

Pre desetak dana, Angela Merkel je u intervjuu jednom nemačkom magazinu potvrdila hvalisanje Petra Porošenka da su sporazumi iz Minska bili samo manevar da se Ukrajini kupi vreme, bez istinske namere da se ikada sprovedu. Iako mi je jasan njen motiv da opravda svoj, objektivno, vizionarski odnos prema Rusiji koji je tokom njene vladavine od Nemačke napravio ekonomski i politički najsnažniju članicu EU, sa suverenom politikom koja ne reaguje na daljinsko upravljanje sa druge strane Atlantika, duboko je razočaravajuća ta potreba da se pravda onima koji, realno, nemaju kapacitet ni da joj skuvaju kafu, na način kojim potkopava svoju neupitnu političku zaostavštinu. Međutim, iako su joj motivi bili isključivo lični, njena izjava je zabila kolac u srce svakog potencijalnog rešenja konflikta u Ukrajini nekom vrstom sporazuma –  jer koja je svrha bilo kakvog sporazuma ako nema poverenja da će ga druga strana sprovesti –  i poslala poruku Vladimiru Putinu da ovaj konflikt mora da završi vojno.

Balkanske paralele

Neke paralele –  i to ne one vojne –  već se neko vreme same nameću, ne samo po pitanju rešavanja problema KiM, već regiona u celini. Svi oni usplahireni i ljuti strani emisari koji su ovih dana posetili Beograd i Prištinu, opštim ispraznim izjavama da dogovoreno mora da se sprovede, istovremeno odbijajući da potvrde čvrstu podršku potpunom sprovođenju ijednog od do sada potpisanih sporazuma, te da je najvažnije da kosmetski Srbi što pre uklone barikade i vrate se u institucije, a da će se oni već pobrinuti da se, na primer, formira ZSO, nehotično zakucavaju ekser u kovčeg impotentnog angažovanja EU na rešavanju ovog problema i novog-starog „briljantnog“ nemačko-francuskog predloga. Jer EU, u svom svetski poznatom maniru, ne samo da nije uspela da sprovede ni tehničke sporazume koje je ispregovarala i garantovala pre 10 godina, već  je i nesprovođenjem dogovorenog i bahatim nametanjem statusnih pitanja, prekršila svoj mandat, koji, samim tim, mora da se vrati u nadležnost Saveta bezbednosti UN.

Već sam više puta govorio o tome da kosmetski Albanci, kada god treba da sprovedu svoje obaveze, naprave krizu. Jedan od primera je i pogrom 2004. godine, kada je trebalo da se sprovede plan UN o standardima pre statusa, koji je uključivao i povratak interno raseljenih Srba i ostalih nealbanaca. Od samog početka je bilo jasno da je dovođenjem Kurtija na vlast namera malignih zapadnih igrača bila da se eskalacijom situacije besmislenim krizama koje se nadovezuju jedna na drugu ubrza situacija i nametne neko spoljno presecanje, u situaciji kada je postalo očigledno da svoj paradržavni projekat ne mogu da završe onako kako su planirali – krotkim i servilnim priznanjem te nasilne tvorevine od strane Srbije. Dovršetak etničkog čišćenja Srba započetog 1999. godine je bio samo „dodatni benefit“, kako vole da kažu neki naši političari fascinirani zapadom. Što bi rekli na maternjem jeziku pomenutih malignih šaptača – „win-win“ situacija.

Odustvo kapaciteta

Kurti nema apsolutno nikakav kapacitet da vodi privremene institucije, to pokazuje pre svega ekonomska situacija u pokrajini. Njegov jedini kapacitet je da baca suzavac, zvecka oružjem i pravi probleme. Jedan je od retkih albanskih lidera koji je uspeo da napravi podele među obično homogenim Albancima na KiM, što je pokazalo i nedavno obraćanje statirajuće tzv. predsednice Vjose Osmani, albanskim političkim strankama koje je većina tih stranaka bojkotovala. Međutim, neki od onih koji sada kritikuju Kurtija, preporučujući se zapadnim gospodarima kao potencijalne zamene, poput Ramuša Haradinaja, i sami su kreirali krize da preusmere pažnju sa svojih obaveza na neki novi problem. Tako da Kurti jeste problem, ali veći problem su već pomenuti zapadni šaptači.

Da ponovim ono što sam rekao više puta. SAD i njihovi saveznici žele da se reše Kurtija, to bi moglo lako da se uradi, već smo imali priliku da to vidimo. Dovoljno je zavrnuti spoljne slavine u već umirućoj ekonomskoj situaciji i kosmetski Albanci će ga sami skinuti sa vlasti. Ali prave namere, i pored retoričkih pretnji, u situaciji koju trenutno imamo na KiM, pokazuje ohrabrivanje Kurtija da preda kandidaturu za članstvo u EU –  iako se time direktno krše brojni sporazumi, uključujući i vašingtonska pisma o namerama. Svima je jasno da se radi o unutrašnjepolitičkom manevru i zamazivanju očiju sopstvenoj javnosti, da se ovo kosi sa svim zakonima u EU, da pet zemalja EU ne priznaje ovu paradržavu u pokušaju, ali reakcije nema. Naprotiv. Kao što nema reakcije na poziranje Kurtija i Osmani sa mapama Velike Albanije. Ili na saopštenje Samoopredeljenja onog trenutka kada je Eskobar prešao administrativnu liniju ka centralnoj Srbiji da ZSO neće biti formirana. U isto vreme, odobrava se i bezvizni režim za građane ove fantomske paradržavne tvorevine na našoj teritoriji. Da se razumemo, u potpunosti podržavam da ljudi mogu nesmetano da putuju, trebalo je to uraditi mnogo ranije. I već se radujem izveštajima o desetinama hiljada „lepo vaspitanih i dobrostojećih“ novih bezviznih putnika, koji izazivaju paniku i nezadovoljstvo i u drugim zemljama, a ne samo u Velikoj Britaniji. Dakle, i pored prazne priče i pretnji Kurtiju, zapadu je Kurti potreban.

Ružičasta utopija

Trenutno je glavni cilj zapadnih administracija da se sklone barikade na severu KiM i da se Srbi vrate u institucije. Zašto? Već 20 godina, zapad situaciju na ovom okupiranom delu naše teritorije lažno predstavlja slikom kroz ružičaste naočare – mir, tolerancija, uvažavanje različitosti, vladavina prava, poštovanje ljudskih prava. Ružičasto mesto iz utopije, sa jednorozima i šećernom vunom, gde bi svako voleo da živi i koje zato zaslužuje da mu se potvrdi „državnost“. Taj narativ osnažuju frizirani izveštaji i rang liste bulumente zapadnih organizacija koje se, kao deo zapadne propagandne mašinerije, bave „promocijom demokratije, ljudskih prava i vladavine prava“. Arbitrarna hapšenja Srba, neprimerene drakonske zatvorske kazne za verbalni delikt ili, na primer, nošenje majice sa srpskom zastavom, uzurpacija i otimanje srpske imovine, lažna svedočenja albanskih uzurpatora srpske imovine o navodnim zločinima srpskih vlasnika kako bi zadržali nešto što im ne pripada, uništavanje crkava i grobalja, neprimerena upotreba sile i selektivna primena zakona, na primer na porodici Petrović iz Velike Hoče – to nije važno, to se ne računa, jer je na tzv. Kosovu sve idealno. Zato je izlazak Srba iz privremenih institucija toliki problem. Jer da je sve tako idealno kao što oni tvrde – do toga ne bi došlo. I zato Srbi moraju da se vrate u privremene institucije što pre, pre nego što se neko u toj lobotomisanoj javnosti zapita zbog čega su iz njih izašli. I da povuče paralele sa nekim državama u drugim delovima sveta, koje su na crnoj listi i SAD i EU, zbog potpuno iste vrste represije prema manjinskim zajednicama.

Zapanjujuća je izjava šefa EULEKS-a da on ne zna gde se nalazi oteti Dejan Pantić. Njegov posao je upravo to, da zna i da spreči kršenje prava. Ovakva impotentna organizacija je izgubila svaki smisao, umesto da poštuju mandat koji im je poveren, oni su saučesnici u represiji nad Srbima i ostalim nealbancima. Da i ne pominjem koruptivne skandale koji su kompromitovali tu misiju pre desetak godina, čiji epilog nikada nismo saznali. A, kako se sada vidi, to je izgleda uobičajeni problem u evropskim institucijama, na svim nivoima, pa i onim najvišim.

Kamičak koji raste

Već nekoliko meseci, na međunarodnim konferencijama i javnim akademsko-političkim debatama o krizi u Ukrajini u SAD i u Evropi – naravno, osim onih koje organizuje, na primer, NATO preko Nemačkog Maršalovog fonda – ne prođe nijedan skup da se ne govori o nezakonitoj agresiji NATO na bivšu Jugoslaviju. Od kada je Angela Merkel dala pomenutu izjavu o sporazumima iz Minska, sve češće se govori i o sramnom odnosu kolektivnog zapada prema RSBUN 1244, koja je svesno i aktivno kršena dok se kupovalo vreme da se stvore uslovi za samoproglašenje nezavisnosti kosmetskih Albanaca na okupiranom delu teritorije suverene države, u potpunoj suprotnosti sa donetim međunarodnim obavezujućim pravnim okvirom. Ono što je bio gotovo neosetni kamičak u cipelama NATO, a pre svega SAD i njihovih saveznika, i pored sve cenzure i agresivne propagande, polako počinje da raste, žulja i izaziva mnogo veću neprijatnost nego što je to bio slučaj do sad. I, što im je u ovom trenutku izuzetno važno, potkopava taj sklepani narativ u vezi sa Ukrajinom.

Starije generacije se verovatno sećaju crno-belog filma iz 1944, „Gaslighting“. U poslednje vreme se taj izraz sve više upotrebljava kako bi se, između ostalog, opisala i agresivna zapadna propaganda u vezi sa pandemijom i konfliktom u Ukrajini, kojom se manipuliše do te mere da globalna javnost počinje da sumnja u sopstvenu percepciju, iskustva i razumevanje onoga što se dešava. Mi smo više od 20 godina izloženi ovakvoj vrsti agresije od strane naših „zapadnih partnera“, sa ciljem da poverujemo da je pitanje KiM završena stvar i da treba da preduzmemo „hrabre korake“ – protiv sopstvenih nacionalnih i državnih interesa. I upravo se o tome radi kod svih ovih poziva na hitno uklanjanje barikada i povratak u institucije, dok će se prištinski zapadni mentori „lično“ pozabaviti formiranjem ZSO u nekom nedefinisanom vremenu u budućnosti.

Ovih dana sam razgovarao na temu KiM sa jednim zapadnim zvaničnikom. Očekivano, i on je, ponovio dogovoreni narativ o neophodnosti uklanjanja barikada i povratka u institucije. I još je naglasio zabrinutost „militantnim ponašanjem“ novog ministra odbrane Republike Srbije?! Na moje pitanje kako to da njegova administracija nije izrazila zabrinutost militantnim ponašanjem Kurtija i nezakonitim ulaskom nedozvoljenih policijskih snaga na sever KiM, uzurpaciju i izgradnju nezakonitih „baza“ na srpskoj imovini, uz saučesništvo KFOR-a i EULEKS-a, nije imao odgovor.

Naredni koraci

Imajući sve u vidu, naši naredni koraci su više nego jasni. O uklanjanju blokada i povratku u institucije ne sme da bude govora dok se ne ispune određeni preduslovi. Formiranje ZSO je samo jedan od njih, to je povod, dok se razlozi nalaze u dubokim problemima i sistemskoj represiji, uz saučesništvo kolektivnog zapada i flagrantno kršenje svih pravno-obavezujućih međunarodnih sporazuma.

1. Zahtev Vlade Srbije u vezi sa povratkom srpskih bezbednosnih snaga, iako arogantno odbačen i pre nego što je formalno predat, je racionalni strateški potez kojim se, bez obzira na ishod, vraća pažnja svetske javnosti na RSBUN 1244, koju su SAD i njene saveznice aktivno potkopavale od njenog donošenja i do sada uspešno gurale pod tepih. Kao što sam već pomenuo, i sama najava je za posledicu imala da na političko-akademskim skupovima u svetu počne da se govori o ovoj rezoluciji i njenom planskom dezavuisanju od strane zapadnih zemalja, sada u jednom mnogo širem kontekstu koji ugrožava geopolitičke interese kolektivnog zapada.

2. Tačno je da zahtev o vraćanju bezbednosnog osoblja kako to predviđa RSBUN 1244 treba uputiti KFOR-u, ali o tome treba obavestiti i Savet bezbednosti UN i istovremeno skrenuti pažnju na izlazak EU iz mandata koji joj je poveren – da posreduje u dijalogu o isključivo tehničkim pitanjima. S obzirom na nezakonite pokušaje EU da razgovore usmeri na statusna pitanja, kao i na njenu nesposobnost da – već 10 godina – osigura sprovođenje dogovorenog, podneti zvaničan zahtev za povratak procesa u okrilje UN.

3.Zahtevati momentalno povlačenje nedozvoljenih snaga policije sa severa KiM.

4. Zahtevati hitne pismene garancije od komandanta KFOR-a i Generalnog sekretara NATO o poštovanju uslova za svaki ulazak policijskih službenika koji nisu deo lokalne multietničke policije u sve srpske sredine na KiM, uključujući i one južno od Ibra.

5. Rasformirati i srušiti nelegalno izgrađene baze na severu KiM, vratiti uzurpiranu zemlju srpskim vlasnicima i isplatiti im novčanu nadoknadu za pretrpljene gubitke usled kompromitovanja kvaliteta zemljišta namenjenog poljoprivrednoj proizvodnji.

6. Postaviti rok za formiranje ZSO – u izvorno dogovorenom mandatu, do 31.1. 2023. Isti rok postaviti i za povratak imovine manastiru Visoki Dečani.

7. Ukoliko se ZSO ne formira u tom roku, proglasiti Briselski sporazum – i briselski proces u celini, suspendovanim i mrtvim.

8. Ne sprečavati Srbe južno od Ibra da već 1. 2. 2023. izađu iz svih privremenih institucija.

9. Nakon formiranja nelegalnih opštinskih struktura u Severnoj Mitrovici, odmah pristupiti formiranju skupština opština na severu KiM od strane srpskih poslanika i svih ostalih opštinskih struktura u privatnim kućama, ukoliko se onemogući pristup opštinskim prostorijama.

10. Po izlasku Srba iz privremenih institucija i južno od Ibra, pružiti im logističku i svaku drugu podršku u vezi sa formiranjem srpskih institucija i u tim sredinama.

11. Obezbediti budžetska sredstva za plate i ostale prinadležnosti srpskih institucija i na severu i na jugu KiM.

12. Zahtevati od međunarodne zajednice da se odmah puste svi uhapšeni Srbi.

13. Zahtevati od međunarodne zajednice da se proglasi opšta amnestija za sve učesnike u građanskom otporu srpske zajednice.

14. Raspustiti tzv. vojsku Kosova i vratiti te strukture u postojeći pravni okvir, koji je, između ostalog, definisan i tzv. Ustavom tzv. Kosova.

15. Odbaciti tzv. francusko-nemački predlog, s obzirom da u njemu ne postoji apsolutno ništa što bi nama moglo da bude prihvatljivo, jer potpuno ignoriše RSBUN 1244 i Ustav Republike Srbije. Bez obzira kakve su nijanse u pitanju, predlog dve Nemačke, koji su zapadni posrednici očarani sopstvenom genijalnošću arogantno i površno stavili u centar ovog dokumenta, potpuno je neodgovarajući i neprimenjiv na našu situaciju i kao takav je odbačen pre više od 15 godina.

16. Nakon predaje kandidature za EU od strane privremenih institucija na KiM, odmah objaviti dokumenta o povlačenjima priznanja i nastaviti aktivnu kampanju otpriznavanja.

Ovakva lista zahteva bi sasvim sigurno od strane Prištine bila odbačena, jer oni, kao što je poznato, ne žele da ispune ni ono na šta su se do sada obavezali. Ali Priština i nije adresa ovih zahteva, već njeni zapadni pokrovitelji. Odgovor na Kurtijevu beskompromisnost po pitanju formiranja ZSO ne sme biti suviše kompromiserski pristup, već tvrdi principijelizam. Kada se stvari tako postave, postoji šansa da će i iz Prištine početi da stiže druga pesma. Uostalom, sve i da ne bude tako, Beograd promenom pristupa nema šta da izgubi. Naprotiv.

Neboša Čović je nekadašnji gradonačelnik Beograda, nekadašnji zamenik predsednika Vlade Republike Srbije, nekadašnji predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju i nekadašnji poslanik u Narodnoj skupštini u dva mandata. Trenutno je predsednik KK Crvena zvezda. Ekskluzivno za Novi Standard.