Gej parada će ove godine biti održana. Oni koji su razbijali Beograd, pretili nasiljem i
saterivali državu u mišju rupu sada na čelu vlade imaju Vučića, jedini autoritet koji priznaju. Desničari koji su glasali za njega veruju da je on onaj isti stari radikal koji sada samo “preveslava” Evropu. Zato ako Vučić kaže, a reći će da će parade biti, biće je.
Kao kad je onomad pripretio da niko ne može da blokira vitalne puteve i pruge, pa su ga ozbiljno razumeli.
Utoliko je Vučićeva tobož zabrinutost i objašnjenje da on jeste za paradu, ali da će odluku doneti u skladu sa bezbednosnim procenama, ništa drugo do taktiziranje, politički marketing i lagana medijska priprema političke pobede koju će uveče 31.maja proglasiti kroz neko ovakvo ili slično saopštenje: “Država je pokazala da niko ne može da je ucenjuje, da niko nije jači od države, da svi građani mogu i moraju uživati ustavom garantovane slobode…” i bla, bla…
Onda će njegovi iz SNS-a danima objašnjavati da je predsedniku Vlade pošlo za rukom ono što nisu uspeli ni Cvetković ni Dačić, što je dokaz ozbiljnosti reformskog kursa nove vlade i beskompromisni pokazatelj da evropski put nema alternativu. I stvarno, Vučić se tvrdo obavezao da će Srbiju voditi u Evropu, i to onu Evropu u kojoj na Eurosongu pobeđuje bradata žena i šta sad tu ima da se prenemažemo oko jedne LGBT šetnje centrom grada.
Oni koji zagovaraju Putinov scenario moratorijuma na gej prajd od 100 godina, niti znaju gde žive niti kakvu su vlast izabrali. Imitiranje Putina vlastima u Beogradu sada treba manje nego ikad. Oni koji veruju da će pretiti državi haosom, tek nisu shvatili koga su birali i da samo mogu poslužiti kao idealna pokazna vežba za neka eventualna buduća okupljanja nezadovoljnih i to ogorčenih mnogo značajnijim stvarima nego što je šetnja homoseksualaca. Jednostavno, sa premijerom iz SNS-a, ministrom policije iz SNS-a, ministrom pravosuđa iz SNS-a, takva se prilika ne propušta. Niti pred Briselom sme da se propusti. Evropski ambasadori biće zadovoljni napretkom koji Srbija pokazuje u poštovanju ljudskih prava i zaštiti prava manjina.
Uostalom, nije Miodrag Miki Rakić tek tako, u svom čuvenom autorskom tekstu u “Politici” obrazlažući zašto tada još celoviti DS treba da uđe u koaliciju sa SNS-om, napisao i ovo:
“Samo na način u kome postoji društveni konsenzus da su reforme moguće može doći do rezultata. U stvaranju društvenog konsenzusa potreban je dogovor, jer mere koje treba doneti nisu popularne i teško mogu da se sprovedu. Tu posebno mislim na nešto manje od million birača koji su spremni da se suprostave svakoj reformi, za razliku od ostalih pet miliona koji će svoj stav izneti samo i isključivo na izborima, ako na njih uopšte izađu. Tih malo manje od million birača čine aktivisti raznih političkih i nepolitičkih organizacija, spremni da se odazovu pozivu za bilo kakav skup: navijači, desničari, protivnici evropskih integracija… Lider koji je njihov politički autoritet i koji može da ih mobilizuje i pacifikuje u ovom trenutku jeste Aleksandar Vučić. Politički dogovor sa Vučićem je politički dogovor sa njima.”
Sudeći po nemalom Rakićevom obaveštajnom iskustvu, velika je verovatnoća da će se to i dogoditi. Biće pacifikovani i prajda će biti. Taj će čin na paradoksalan način pokazati u jednom licu i prednosti i mane ovakvog sistema u kome jedna stranka ima tako ubedljivu većinu i jednu tako dominantnu političku figuru.
Prednost je u tome što će tenzije biti smanjene i što će na cirkus oko gej parade biti stavljena tačka. Feler takvog sistema je đubre sa beogradskih ulica. Barikadu ispred deponije u Vinči nije mogao da ukloni Siniša Mali. I ovo đubre morao je da počisti Vučić. Umesto da se uspostavlja sistem, kanonizovan je i za sve se pita jedan čovek. A to je opasno, kako za Vučića, tako i za sve nas.
Stojan Drčelić
