Vreme mitinga i kontramitinga

Nije baš sjajno vreme u Srbiji. Počev od atmosferskih prilika, svakodnevne, sumorne, jesenje kiše usred maja, do tragičnih događaja kojima smo svedoci svakodnevno. Zavladao nemir, apatija, opšte razočaranje naroda. Sve ono što gledamo u drugorazrednim američkim filmovima i serijama, i domaćim ostvarenjima rađenim na tim holivudskim uzorima, desilo se u stvarnosti. U Srbiji. Više niko nije siguran. Škola, park, ulica, stadion… I svako može biti ubica. Čak i deca od 12-13 godina. I to smo dočekali.

Po zvaničnim evropskim statistikama, Evrope koja nema alternativu, Srbija je jedna od četiri najsiromašnijih evropskih država. Siromaštvo svakako utiče na loše rezultate zdravstva, obrazovanja, bezbednosti, socijalne politike… Doduše, s obrazovanjem je malo čudna stvar. Ako izuzmemo nemile događaje u školama, od poslednjeg, najdrastičnijeg, do maltretiranja nastavnika, vršnjaka, nekvalitetnog programa obrazovanja, haosa s udžbenicima kojima se obrazuje školska populacija, ipak rezultati obrazovanja su impresivni. Srpski učenici i studenti redovno osvajaju medalje na balkanskim i evropskim prvenstvima u matematici, fizici, hemiji… Sve do svetskih takmičenja. Isto tako veliki je procenat studenata koji u roku završe studije i dobiju diplomu u roku. Pogotovu je to slučaj s privatnim univerzitetima. Nemali broj njih je potom stekao i zvanje doktora nauka na ovim prestižnim obrazovnim institucijama. Nažalost, doktori nauka nakon sticanja laskavog zvanja obično batale naučnu karijeru i radije potraže neko budžetsko nameštenje. Tako društvo dobije kvalitetne pravnike, ekonomiste i menadžere najčešće, ali nauka gubi na drugoj strani.

Nije sjajna situacija ni u kulturi, sportu, fudbalu naročito. Na Evroviziji smo prošli kao bosi preko trnja. Više ni u pregovorima s „Kosovom“ ne pobeđujemo s 5:0. I ta pobeda je bila samo jednom, mada ne znam u čemu se ogleda? Eto, mi pregovaramo više od decenije, ali nikako da vidimo koji su „benefiti“ koje je Srbija ostvarila tim pregovorima. Možda to što smo na putu ka Evropskoj uniji? One, „napred pominjane Evrope koja nema alternativu?“

Zbog sveopšteg stanja u Srbiji ima tako neka šačica nezadovoljnih koji bi da protestuju. Uvek je neko nezadovoljan. Ne možeš svima udovoljiti. Pa bi ti nezadovoljni da mitinguju na trgovima, pred skupštinom, da šetaju putevima i zaustavljaju saobraćaj. Koja desetina hiljada, čak i da su sto hiljada, opet je to malo za zvanično šest miliona i sedamsto hiljada duša koje kako-tako žive u Srbiji. Demokratija je to. Svako ima pravo da iskaže mišljenje, da šeta, da traži ostavke ministara, premijera, predsednika. Svako može da kritikuje vlast. Opravdano ili ne, većina će odlučiti. Na izborima, naravno. Ko pobedi na slobodnim, demokratskim izborima, gde su svi učesnici izbora ravnopravni, jednaki, jednako medijski prisutni, gde nema podmićivanja glasača, pritisaka, ucena, krađe, „Bugarskih vozova“, on će i vladati. Poraženi neka mitinguju. To je njihovo demokratsko pravo!

Zato je pomalo nerazumljiva odluka srpskog rukovodstva da organizuje miting podrške sebi i svojoj politici 26. maja u Beogradu. I već se zna da će to biti najveći miting u istoriji Srbije! Ko može da zna da će to biti najveći skup? Nekada je Drug Tito mogao da okupi stotine hiljada spontano okupljenih građana. Od radnika iz fabrika, preko studenata, omladine, do dece iz škola. Svi su oduševljeno slušali dubokomislene maršalove govore. Cveće je prekrivalo asfalt. Na kraju se pevala pesma „Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo“.

U vreme najveće popularnosti Slobodana Miloševića, tamo negde 1987., 1988-’89. godine, kada su većina Srba, pa i autor ovog teksta, mislili da je Sloba srpski patriota i nacionalista, borac za srpsku stvar, kada su njegove slike lepljene na autobusima, kamionima, automobilima, kada su mu pesme pevane, na Miloševićevim mitinzima se okupljalo stotine hiljada oduševljenih simpatizera. I mnogi su dolazili o sopstvenom trošku. Mada se ni tada nije oskudevalo u organizovanom prevozu autobusima iz cele Srbije, ali i iz Hrvatske, Bosne, Crne Gore. Miting na Ušću je okupio po nekim procenama milion ljudi. Na Gazimestanu, na Vidovdan 1989. okupilo se verovatno i više od milion ljudi. Režimski mediji su uvek preuveličavali brojeve, međutim, ko god je bio na tom skupu, nije mogao da vidi kraj masi ljudi koja je pomno iščekivala Miloševićev govor. Nepune dve godine kasnije, desetine hiljada pređašnjih Miloševićevih pristalica sada je u Beogradu pozivalo na njegovu ostavku. Policija je rashlađivala usijane glave vodenim šmrkovima i suzavcem, a ondašnja vojska izvela tenkove u centar prestonice. Za svaki slučaj!

Danas je potpuno nepotrebno da vlast organizuje miting podrške svojoj politici. Ta politika ima većinu u ovom narodu. Kada opozicija izvede tri miliona ljudi na ulicu, to će značiti da su u većini. Do tada neka se bune, šetaju, traže ostavke… Tako se radi u Francuskoj, Nemačkoj, Grčkoj… I njihove vlasti ne organizuju mitinge da bi dokazali kako su u većini. Što bi? Ne verujem ni da ovaj najavljeni skup može biti najveći u istoriji Srbije. Svakako će radnici prisustvovati mitingu. Ubeđen sam i zaposleni na budžetu Srbije. Ali, nije dovoljno. Studenti nakon Tita više ne podržavaju vlast. Školska omladina iz objektivnog razloga neće podržati ovaj istorijski skup. Seljaci, takođe. Njih je i tako sve manje, a nisu ni zadovoljni državnom politikom prema njima. Naprotiv! Tako da realno teško da će se ikada više u Srbiji okupiti onolika masa ljudi na mitinzima kakvu je imao Milošević na Ušću i Gazimestanu, odnosno protiv njega 9. marta ili 5. oktobra. Bar po tome će Slobodan Milošević ostati upamćen kao prvi u Srbiji. A u Srbiji, ako nisi prvi, kao da nisi ni postojao.

autor:Miodrag Tasić