Vreme ponosa i poniženja

1
82

autor:Miodrag Tasić

„Srbi su mazohistički narod. U tome je šansa sadašnje vlasti!“ Drugi narodi teže boljem, a Srbi mudro tvrde da uvek može biti gore. Dakle, šta god nam se dešavalo, kakve da su nedaće, uvek može biti gore. Shodno tome ništa ne treba menjati. I ne samo da nećemo menjati ono što je loše, već ćemo uživati u trpljenju, mukama, teškoćama. Tranziciji, privatizaciji, borbi protiv kriminala, putu ka Evropi… Pa će u izbornoj kampanji, redovnih vanrednih izbora, koji nemaju alternativu, kao ni Evropa, unapred znani pobednici nagovestiti razdraganom narodu „da smo savladali mnoge teškoće, ali najgore tek predstoji“!

Potpuno su u pravu. Reklo bi se da će to najgore još dugo da nam kroji sudbinu. No, ništa zato. Ponavljam, mi smo narod koji uživa u vlastitoj patnji. I spremni smo da svaki poraz slavimo kao pobedu. Jedanput smo poraženi na zemlji, ali smo se vinuli u nebo. Drugi put su naši porazi zapravo pobede za svetlu budućnost, bratstvo i jedinstvo, ravnopravnost naroda (i narodnosti). Beše nekad. Takvim utopijama opravdavane su junačke pogibelji na Neretvi, Sutjesci, Sremskom frontu… Slične su i pobede našeg mudrog rukovodstva protiv „privremenih institucija i države Kosovo“. Kako reče resurs Srbije, trenutni Ministar inostranih poslova, pobeđivali smo Tačija i kompaniju s 5:0! Ni manje ni više!

Nakon svih pobeda mudrog srpskog rukovodstva, na Kosovu (i Metohiji) imamo situaciju da malobrojne Srbe svakodnevno hapse zbog ratnih zločina, prebijaju, pale im kuće i imanja, otimaju letinu, napadaju žene i devojke. Kao u devetnaestom veku kad su Arnauti nesmetano vršili divljački teror nad potlačenim hrišćanskim svetom. Što je najbolje opisao srpski konzul u Prištini Branislav Nušić.

Ako su one pobede služile za ponos naciji, onda bi ovo drugo moralo biti ponižavajuće za ceo srpski rod, a najviše valjda za one najodgovornije. Za vlast koja je dužna da se stara o svakom Srbinu. Da ga zaštiti ma gde bio i ma ko ga kinjio i ugnjetavao. Ako vlast išta vredi, ona će se zaštitnički poneti prema svojim građanima. U protivnom izgubiće poverenje naroda. Pa će i najvažnije institucije društva možda posumnjati u sposobnost i dobre namere izvršne vlasti sopstvene države. Doduše, do sada nije bilo razloga za sumnju i nepoverenje, ali ko zna? Za sada crkva, akademija nauka, novinarska udruženja, udruženja pisaca, dramskih umetnika, strukovna udruženja i slični mudro ćute. Kako je ćutanje znak odobravanja, pretpostavljamo da srpska elita podržava vlast. To je, inače, istorijski trend u Srbiji. Elita je uvek podržavala vlast. Svaku vlast. Malobrojni izuzeci su samo bili dokaz više da jedna lasta ne čini proleće!

Da Vas podsetimo:  Malo o „sportu“

Ovih dana smo proglašeni genocidnim narodom. U Ujedinjenim nacijama 84 države su zločin u Srebrenici proglasile genocidom. Devetnaest država je osporilo tu laž. Glasale su potiv. Bilo je neutralnih, neki nisu ni glasali. U većini su oni protiv, neutralni i oni što nisu glasali. Eto još jednog razloga za slavlje! Pobornici genocida su u manjini. S druge strane, ima razloga i za poniženje. Zašto uopšte neko srpski narod da proglasi genocidnim? Nas koje su satirali Osmanlije, Bugari, Nemci, a tek „braća“ Hrvati! Upravo oni koji su počinili genocid nad Srbima, pokrenuli inicijativu da nas za sva vremena oklevetaju kao najgore zlikovce. Kao da smo isti s njima u monstruoznim zločinima. Nemci koji su spaljivali žive ljude u gasnim komorama, vešali, streljali sto golobradih dečaka za jednog ubijenog nemačkog vojnika, prvi pokrenuli hajku na Srbe. A glasali Bugari, Turci i Hrvati. Turci za dva-tri dana pobili milion Jermena i sada će Turci da dižu ruku protiv Srba. Ili Hrvati koji su u vreme svoje nezavisne države počinili takve bestijalne zločine da bi im Džingis kan i Ignacio Lojola zavideli na umešnosti. U Jasenovcu su izumeli 56 načina za ubijanje nemoćnih sužanja. Od rezanja vrata, vešanja, probadanja bajonetom, kuvanja u vreloj vodi, dranja živih ljudi, spaljivanja, do vađenja nerođene dece iz utroba majki… I takvi imaju obraza da dignu ruku upravo protiv svojih večitih žrtvi. U svim ratovima.

Posle besramnog glasanja u Njujorku Predsednik Srbije je bio ogorčen najviše baš protiv Nemaca i Hrvata. Međutim, njegova ljutnja ne traje dugo. Samo nekoliko dana potom slavodobitno je najavio gradnju nemačke fabrike u Kragujevcu. U gradu u kome su Nemci svojevremeno streljali one golobrade školarce. Sto gimnazijalaca za jednog fašističkog nemačkog vojnika. Fabrika za ponos. U fabrici će motači kablova zarađivati hleb nasušni, ali bar za malobrojne Srbe i poniženje što se nemačka fabrika gradi u Kragujevcu. Ipak, današnji Nemci nisu kao oni iz dva svetska rata. Pa ni onda nisu svi Nemci bili nacisti. Moguće pedesetak miliona, više ne. Pa, i ti su većinom bili zavrbovani. I samo su vršili svoju dužnost. Dokumentarni snimci i filmovi svedoče o tome.

Da Vas podsetimo:  Opančar „agencija“: Uzeli su nam i spor

Sadašnja Nemačka je prijatelj Srbiji. Nemački narod nije više neprijateljski nastrojen prema Srbima. Ne bi oni danas ratovali protiv Srba. Kao što i nisu u NATO agresiji ’99. Njihova elita je sklona promenama. Recimo, Gerhard Šreder, nemački kancelar u vreme NATO agresije žustro se zalagao za bombardovanje Srbije. Danas se čovek promenio. Sada je veliki naš prijatelj. Šreder je svojevremeno govorio na predizbornom skupu Napredne stranke baš na dan 24. marta. Šta vreme učini od čoveka.

Srbi brzo zaboravljaju. Rusi duže pamte. Rusima se ponavlja slična istorija s Nemcima kao Srbima. Nemci su i Rusima počinili velika zla. U mnogobrojnim ratovima. Umesto da sada budu mirni i po strani, oni bi opet da ratuju s Rusima. Za početak u Ukrajini. To baš i nije mudro. Ne treba podgrevati stare rane. Jer ako iskustva iz dva velika rata nemačku elitu nisu dovela pameti i nisu ubila njihov ratnički poriv, eventualni rat protiv Rusije mogao bi dovesti do toga da u budućnosti ne bude više nikoga u Nemačkoj ko bi mogao da uči na greškama.

 

PODELI
Prethodni tekstAFORIZMI – NAZAD
Sledeći tekstRusi u Beogradu

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime