Bio je racionalan i ponekad lukav, neretko izvanredan taktičar u pregovorima, ali u stvari loš strateg – među čijim nepromišljenim zločinama su i ubistvo i genocid – koji je skupo koštao celo čovečanstvo i svoju Srbiju.
Piše: Vezli Klark
 |
| Wesley Clark i Milošević |
Smrt Slobodana Miloševića predstavlja pravu tragediju za međunarodnu zajednicu. Ipak, to će prvenstveno biti tragedija za same Srbe. To će verovatno biti još jedan korak u nizu istorijskih neuspeha, mučeništva i izolacije Srba, što je sve sam Milošević u velikoj meri izazvao kako bi zadobio i zadržao svoju moć. Poznavao sam ga kao nacionalistički nastrojenog lidera i neprijatelja u ratu.
Zajedno sa drugim Amerikancima u misiji uspostavljanja mira na Balkanu, odnosno pregovorima koje je 1995. godine organizovao Ričard Holbruk, provodio sam bezbrojne sate sa jugoslovenskim predsednikom Slobodanom Miloševićem. Kao tadašnji vrhovni komandant NATO-a u Evropi, pregovarao sam sa Miloševićem o ratnim zločincima i sprovođenju Dejtonskog mirovnog sporazuma 1997. godine, prenosio upozorenja i pretnje NATO-a 1998, pokušavao da dobijem njegovu saradnju radi zaustavljanja obnovljenog sukoba, a zatim sam, kad je sve drugo propalo, komandovao vojnom kampanjom NATO-a koja ga je primorala da prekine etničko čišćenje i povuče svoju vojsku i policiju sa Kosova.
Godine 2003, ponovo sam se suočio sa njim kad sam bio svedok tužilaštva na suđenju pred haškim tribunalom. Iako se njegovom smrću prekida jedno beskrajno suđenje, ništa nije rešeno. Njegova smrt samo pogoršava mnoge ozbiljne probleme sa kojima se međunarodna zajednica, Evropa i sama Srbija još uvek suočavaju.
U svom 64 godine dugom životu, Milošević je bio rezervni vojni oficir, komunista, birokrata, bankar, a pre svega Srbin-Jugosloven koji je svoje sposobnosti i oštru nacionalističku retoriku iskoristio da bi zauzeo najvišu poziciju u Jugoslaviji, posle čega je samo izazivao neprijateljstva I napadao svoje sugrađane.
U četiri uzastopna sukoba (u svim je bio poražen), Milošević je rat upotrebljavao kao sredstvo za pljačkanje i razjedinjavanje sopstvene zemlje. Milione ljudi je naterao da napuste svoje domove i izazvao smrt stotina hiljada ljudi.
Bio je racionalan i ponekad lukav, neretko izvanredan taktičar u pregovorima, ali u stvari loš strateg – među čijim nepromišljenim zločinama su i ubistvo i genocid – koji je skupo koštao celo čovečanstvo i svoju Srbiju.
Kao mladić, Milošević je bio poslušan komunista i izuzetan student koji je dobijao najveće ocene. Njegova majka je bila učiteljica i podržavala je njegove studije, ali ga je odvraćala od sportskih aktivnosti. Zaljubio se u Miru Marković, Titovu ljubimicu, čija majka je stradala u Drugom svetskom ratu – u još uvek nerazjašnjenim okolnostima.
Njenu majku su uhvatili nacisti i zatim je ispitivali i mučili; ona je sve priznala i onda su je navodno ubili. Veća je verovatnoća da su je nacisti pustili i da su je zatim kao saradnika okupatora ubili partizani. Miloševićevi roditelji i njegov ujak su izvršili samoubistvo. Međutim, iako je sigurno imao tamnu stranu, nikad nisam smatrao da postoji rizik da će se Milošević ubiti – previše je voleo sebe i svoje ideje. Tokom višesatnih pregovora u leto i na jesen 1995, ručali smo zajedno s njim, razgovarali o istorijskim i geopolitičkim pitanjima i pričali o svemu, od njegovih iskustava koje je kao mladić doživeo u Americi do njegove brige za svoju porodicu.
S obzirom na njegov grub, zapovednički stav, mnogi su se tokom mirovnih pregovora u Dejtonu šalili govoreći da je on pravi mafijaški kum. Međutim, brzo smo počeli da ga posmatramo, na jedan ispravniji način, kao malog Hitlera, nelegitimnog diktatora sposobnog za pakost, ubijanje i etničko čišćenje. Bilo kakav dogovor sa njim trebalo je razmotriti na moralnom nivou – u pogledu opravdanja Miloševića, kao i u pogledu vrednosti za okončanje krvavog sukoba.
Tokom mirovnih pregovora u Dejtonu, svi Miloševićevi “kvaliteti” su izašli na videlo: tvrdoglavi, lukavi i burni nastupi, često pretenciozni snovi o Srbiji kao jednoj od sedam kapija Evrope, otvorena nelojalnost sunarodnicima i očigledne laži o svemu – od slučaja Srebrenice do odnosa prema drugim državama.
Previše je pušio i pio, čak i kad se žalio na svoj krvni pritisak I svoje zdravlje. Na ceremoniji potpisivanja Dejtonskog sporazuma, održanoj u Parizu, Milošević je bio u centru pažnje i razgovarao je sa svetskim liderima kao što je predsednik Bil Klinton. Međutim, nije ispunio mnoga svoja obećanja, naročito ona koja se tiču osumnjičenih za ratne zločine, kao što je bivši predsednik bosanskih Srba Radovan Karadžić.
Do kraja leta 1997, srpski otpor sprovođenju mirovnog sporazuma bio je u usponu i ponovo smo zatražili pomoć od Miloševića. On je, pak, tvrdoglavo odbijao da nam pomogne. Još uvek je sanjao o velikoj Srbiji i mislio je da može da se izbori sa NATO-om.
U proleće 1998, Milošević je započeo novi talas etničkog čišćenja na Balkanu, usmerivši specijalne policijske snage protiv jedne ugledne albanske porodice na Kosovu i ubivši 60 njenih članova, uključujući žene i decu.
Najvećim delom te godine, NATO je pokušavao da pronađe uravnotežen pristup sprečavanju još jednog rata u bivšoj Jugoslaviji, kombinujući pregovore i sve jače pretnje. Milošević je, međutim, glupo verovao da može nekažnjeno da zaobiđe upozorenja NATO-a i pokrene opsežnu kampanju etničkog čišćenja. To je još jedna Miloševićeva strateška greška. NATO je ostvario svoje pretnje, započevši kampanju bombardovanja koja je postepeno intenzivirana i koja je trajala 78 dana, a zapretio je i kopnenom intervencijom. Uz diplomatsku pomoć Rusije i optužnicu za ratne zločine, Milošević je bio prisiljen da povuče svoje snage sa Kosova. Bio je to još jedan udarac za njegovu viziju Velike Srbije. Kad je sledeće godine ponovo pokušao da osvoji predsednički mandat, njegovi protivnici u Beogradu su bili spremni – zahtevali su poštene izbore i njegovu ostavku. Uskoro je izručen haškom tribunalu.
Naravno, uzrok njegove smrti dovode u pitanje neki njegovi sunarodnici, koji krivicu svaljuju na UN. Miloševića će sigurno slaviti i veličati radikalni nacionalisti koji su se razvijali pod njegovim režimom.
Najduže suđenje za ratne zločine nikad neće biti završeno. Pravda neće biti zadovoljena u slučajevima brojnih žrtvava Miloševićeve politike i njihovih porodica. Sam srpski narod više neće moći da beži od strašne istine o zločinima počinjenim pod Miloševićevim vođstvom. Njegova smrt je nastupila u nezgodnom trenutku.
Srbija pokušava da prihvati svoju prošlost i da se suoči sa budućnošću. Osumnjičeni za ratne zločine, poput Ratka Mladića i Radovana Karadžića, još uvek su na slobodi – najverovatnije pod zvaničnom zaštitom.
Budući status Kosova nije rešen i učešće Srba u procesu rešavanja bilo bi korisno. Predstojeći crnogorski referendum o nezavisnosti predstavljaće još jedan izazov. A, čak i ako pomoć traži na Zapadu, buduća pozicija Srbije i dalje nije utvrđena pošto srpski narod nastoji da shvati koliko je bio obmanut i zaveden.
Čak i za vreme Miloševićeve vladavine, mnogi u Srbiji su želeli ulazak u Evropsku uniju i saradnju sa NATO-om. Ekonomska modernizacija Srbije osnažila bi sve njene susede, uključujući članice NATO-a: Bugarsku, Rumuniju i Mađarsku. Ako bi Srbija funkcionisala kao jedna moderna država, to bi doprinelo unapređenju političkog pomirenja i razvoja širom Balkana. Međutim, to znači da treba odustati od hipernacionalizma koji je Milošević podržavao i raspirivao, a to je, za mnoge u Srbiji, dugo predstavljalo mitologiju u koju su verovali kako bi ublažili stvarnost oskudice, korupcije i siromaštva.
Miloševićevom smrću će istina verovatno biti potisnuta ispod još jednog sloja tužbi i protivtužbi. Njegovo suđenje je u Srbiji predstavljalo dugotrajnu televizijsku dramu. U toj zemlji je dejstvo dokaza – koji su veoma temeljito izloženi – otupljeno Miloševićevim statusom zvezde i njegovom razmetljivom i često nebitnom argumentacijom.
Presuda sada neće biti izrečena i nejaki srpski lideri će morati da se uhvate u koštac sa još jednom preprekom ponovnom obrazovanju i preusmeravanju svog naroda. Miloševićeva smrt je tragedija u istoj meri u kojoj je tragedija i njegov život. Kako živ, tako i mrtav, Milošević je milione ljudi lišio pravde, nade i bolje budućnosti.
The Wall Street Journal
