„Pogrješno je misliti da su za agitaciono-propagandni rad, naročito za njegovu organizaciju, potrebni izuzetni talenti. Za taj posao su potrebni obični, dobri partijci.“ (Milovan Đilas, „Aktuelna pitanja agitacije i propagande“, referat na Drugom plenumu CK KPJ, 28, 29. i 30. januar 1949)
U danima kada je oktroisana, dakle, nelegalna i nelegitimna, (Narodna) skupština, bez pardona, zagazila u inženjering protivustavne promene Ustava Republike Srbije, sve uz gromoglasno ćutanje ili snebivanje i samozvane i takozvane prave opozicije, jedan lider opozicije imao je prečeg posla, pa se, vidim, ozbiljno pozabavio malenkošću mi. Povodom mojih papagajskih tvrdnji da De-es, ako je već nastala i, u Đinđićeva vakta, bila stranka demokratskog centra čije se klatno, pragmatski, zavisno od prilike, kretalo nekad malo desno, a nekoć malo levo, onda nije trebalo da se, u potonjim vremenima vlasti „žutog ološa“, sa sve Es-pe-esom u krilu, ugurava u fotelju Socijalističke internacionale, te povodom moga „otkrića rupe u saksiji“ da su baš bivši „žuti“ i porodili (naprednjačkog) monstruma koji ih je, u jednom zalogaju, smazao za doručak – Boris Prvi Lepi me je, na Enu Jedan, ovako psihoopisao: „Nije prvi put da govori potpune neistine. Ne mislim da laže, on prosto čovek ne razume, ne raspolaže faktičkim znanjem.“ Pa mi je još inputirao i da sam, kao, negde, izjavio da pokojni Đinđić nije vodio De-es u Socinternacionalu (što ne poričem), nego, Bože mi oprosti, „u (nekakav)liberalni savez“!?
S obzirom na neku vrstu demonostalgije koju osećamo prema Borisovim vremenima vlasti, ne bih ovo ni pominjao da, upravo u danu kada je zamenik pomoćnika glavnog Posrednika u dijalogu vlasti i opozicije bez posredovanja stranaca (mislim na Doglavnika, oktroisanog spikera oktroisanog parlamenta) ekskluzivno objavio da će sva tri nivoa sljedujuščijih izbora, protivno zahtevu većeg dela opozicije, biti održana u istom terminu – Boris Prvi Lepi nije nastavio da se „vadi“. I to tako da bi – kao što je Sloba, u jednom trenutku, tzv. Vojvodu i onodanje radikale proglasio „omiljenom opozicijom“ – Vrhovnik, bez pardona, Borisa Prvog Lepog mogao da tituliše svojim „omiljenim alibi opozicinarem“.
Uz nešto samohvalisanja tipa „ja sam demokrata koji je upravljao, a nije vladao“ ili „nisam dao da izgubimo na Kosovu ono što ni u ratu nismo izgubili“ – za šta mu se, komparirate li ga sa aktuelnim Vrhovnikom, zaista mora skinuti kapa – Prvi Lepi se, i devet godina nakon što mu je „Slobin Mali“ zabio nož u leđa i skinuo skalp, kune u večnu ljubav i prijateljstvo sa Es-pe-esom, parafirano ispod slika pokojnih Miloševića i Đinđića… Kao da će mu, i u bližoj budućnosti, od Doglavnikovog „da“, poput one 2008. ili 2012, zavisiti formiranje neke nove vlasti?! I to u momentu kada se ispostavilo da Es-pe-es, bez PUPS-a u koaliciji, ne liči na sebe, i da je na parlamentarnim izborima pao sa 14.51 odsto i 570.000 glasova (2012), na 10,38 odsto i 330.000 glasova (2020)!?
Boris Prvi Lepi titulu Vrhovnikovog „alibi oporbenika“ zaslužuje iz više razloga. Prvo, zato što i dalje tvrdi da naprednjaštvo nije, veštačkom oplodnjom, začeto baš u njegovom predsedničkom kabinetu i najbližem stranačkom i tajnoslužbenom okruženju. Drugo, zato što u pozitivne tekovine svoje vlasti ubraja ideju i „ostvarenje“ istorijskog pomirenja sa Miloševićevim socijalistima, „kao jedini način da se pacifikuje društvo“, jer je, pazi sad, „Es-pe-es prihvatio evropsku agendu“. Treće, veli on, time su „i nekadašnji radikali (čitaj: naprednjaci) shvatili da treba da promene agendu“. Četvrto, da je bilo drugačije (čitaj: da se poštovala izborna volja građana iskazana na izborima 2008), tj. da su Koštunica, radikali i Es-pe-es formirali vladu, za šta su građani onda i glasali, „Srbija bi bila zaustavljena na evropskom putu“!? Peto, zato što Prvolepi više ne krije, već se još i napadno hvali, kako su „ovi drugi, uvek imali većinu građana na svojoj strani, uvek je većina na izborima bila na konzervativnoj strani, a mi (evropejci, prim.C.M) smo, na volšeban način, u kampanji formirali većinu za vladu“?!
Reče još svašta eks-predsednik Republike, a sve u prilog Vrhovnikovom propagandnom „mi, za razliku od onih pre nas“ ili „pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i srušili nam sve“ narativu.
Alibi Opozicionar se Vrhovniku svesrpskom i cele Srbije bez Kosova i Metohije namestio i namešta u još ponečemu. Eto, na primer, Vrhovnik će i dalje moći da se vadi na to da je „Tadić, a ne on, izmestio pregovore u vezi sa Kosovom iz („nepristrasnog“) UN-a u („antisrpski“) Brisel“. Pa, eto, „nije Vrhovnik nego Tadić uhapsio Karadžića i Mladića“, dok je, tada mlađahni, budući Vrhovnik junački protestovao protiv toga.
Posle predsedničkih izbora, 2012, na kojima je Prvolepi izgubio, mnogi su govorili kako su birači kaznili „vidljivo lice vlasti“, a to je upravo bio čovek koji je istovremeno bio i predsednik države, i predsednik najjače stranke i stvarni premijer. A pobedio je „predsednik građana, ne političke partije!“, kako je, između dva izborna kruga, glasio izborni slogan Njegove eks-Ekselencije. Na drugoj strani, vredi podsetiti da je upravo De-es prednjačila u negativnoj kampanji protiv rivala: nemilice se kompariralo (sumnjiva diploma, sporna prošlost itd. jednog kandidata, a u drugoga sve suprotno od toga!), što će postati omiljeno političko oružje naprednjaka svih ovih njihovih vladajućih godina… Svikli smo se već na to da je naš Vrhovnik najveći graditelj autoputeva u modernoj Srbiji, od 1804. do danas, izgradio više nego Karađorđe, Miloš, svi Obrenovići i Karađorđevići, Tito, Milošević, Koštunica, Đinđić i Tadić zajedno…
Nije me mrzelo da pronađem i moguću matricu za sve ovakve komparativne monologe, kojima je prosečan građanin Srbije svakodnevno bombardovan. Evo, na primer, referat (poređenje sa vremenima ruskog carizma) Josifa Visarionoviča Džugašvilija sa partijskog skupa iz ranih tridesetih godina 20. veka (Staljin.J.V: „Pitanja lenjinizma“, izdavač „Kultura“, Beograd, 1946):
„Kakvi su rezultati petoletke za četiri godine u oblasti industrije? Da li smo izvojevali pobedu u toj oblasti?… – Da, izvojevali smo je!
Mi nismo imali crnu metalurgiju… – Sada je imamo!
Mi nismo imali industriju traktora. – Sada je imamo!
Mi nismo imali industriju automobila. – Sada je imamo!
Mi nismo imali industriju mašina – alatljika. – Sada je imamo!
Mi nismo imali ozbiljnu modernu hemijsku industriju. – Sada je imamo!
Mi nismo imali pravu i ozbiljnu industriju za proizvodnju poljoprivrednih mašina. – Sada je imamo!
Mi nismo imali industriju aviona. – Sada je imamo!“
Nešto kao litanija u osnovnom značenju tog grčkog pojma – molitva koja se peva tako što naizmenično učestvuju sveštenik i hor ili vernici; ali i, figurativno rečeno, pridika, prekor, bukvica, grdnja tamo nekome, u ovom slučaju, političkim protivnicima i onima koji nas ne podržavaju. Dakle, čisto litanisanje izvire iz 24/7 kampanje naprednjaka: pretencioznost, govornikova apsolutna samouverenost, jer je na drugoj strani „politički vernik“, a on je, kao i svaki verujući, bez kolebanja ili sumnje, tu da veruje u neporecivu istinu. A istina ne dopušta alternativu: ovako je bilo nekada, kada su drugi vodili državu, a sada, kada vas mi predvodimo, sada je ovako – mnogo bolje! Zato smo vam mi jedini izbor, vi drugog izbora nemate!
Možda i ključni argument da je Prvolepi danas, verovatno ne svojim izborom, Alibi Opozicionar, leži u činjenici da, malo – malo, pa Vrhovnikova propaganda podseti da je, što se tiče nespojivosti funkcija predsednika Republike i predsednika (najjače) vladajuće stranke, sve rešeno još daleke 2010! Tada se, naime, (Tadićev!) Ustavni sud, povodom inicijative za ocenu ustavnosti i nespojivosti funkcije predsednika Republike sa funkcijom predsednika Demokratske stranke – (pr)oglasio, ni manje ni više nego, nenadležnim!
Zvuči poznato? Šablon kome se priklonio (sada već Vrhovnikov) U-se-se, glede inicijative za ocenu usavnosti Briselskih sporazuma, 2014. godine.
Kao što je psihologa Prvolepog bilo baš briga šta to piše u članu 115. Ustava Republike Srbije, jer, Bože moj, taj Ustav je, na mišiće, izgurao Koštunica, još je manje briga za istu stvar i sadašnjeg Vrhovnika pravnika.
Zato, ne verujte vašim očima kada tamo pročitate sledeće: „Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.“ I, tačka!
S obzirom da su ishodi svih izbora u poslednjoj deceniji umnogome zavisili baš od ovog fakta beskrupuloznog kršenja Ustava, podsećam ponovo i da, recimo, Zakon o sprečavanju korupcije pojam „sukoba interesa“ definiše kao – situaciju u kojoj javni funkcioner (a predsednik Republike je najviši državni nameštenik) ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije. Čak i član 50 (članstvo i funkcija u političkom subjektu) ovoga zakona koji, na prvo čitanje, dopušta da javni funkcioner može da obavlja funkciju i u političkoj stranci, odnosno političkom subjektu, to, zapravo, zabranjuje nastavkom rečenice u tom stavu: „… ako to ne ugrožava vršenje (njegove osnovne) javne funkcije“! Sledeća tri stava istog člana zakona su apsolutno nedvosmisleni: „javni funkcioner ne može da koristi javne resurse za promociju političkih stranaka i političkih subjekata (npr. da poziva birače da za njih glasaju na izborima itd!)… javni funkcioner je dužan da uvek nedvosmisleno predoči sagovornicima i javnosti da li iznosi stav organa u kojem vrši javnu funkciju ili stav političke stranke, odnosno političkog subjekta… javni funkcioner ne može da koristi javne skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu javnog funkcionera za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata…“
Kada bi se samo malo primenio ovaj naš Ustav nasušni i proizlazeći mu zakoni, a to uopšte ne mora da boli, bila bi to prilika i da se, skupa, o istom trošku, obraduju i Vrhovnik i Alibi Opozicinar, jer bi, verujem, u tom slučaju, neumoljivi Brisel proevropskoj Srbiji, kao znak dobre volje, otkočio makar jedan „klaster poglavlja“ u našim EU-integracijama.
Jer, izgleda da Politkom EU ne zadovoljava ova čistka u Es-en-esu, Stefanović dr Nebojša, Miljarda i tome slične. Briselski nalog via Vašington glasi: Još, još i još – više upodobljavanja EU-„vrednostima“, na jednoj, i manje Kosova i Metohije u Srbiji, na drugoj strani!
Mada, priznajte mi iskreno, je li i vama Doktor-Stefanovićevo pojavljivanje pred prekim partijskim sudom i Doktor-Šapićem u ulozi partijskog dželata, u Domu sindikata, zaličilo na onu sekvencu iz poslednje mi kolumne (“Čistka: Ne ćutim se krivim i priznajem samo sud Partije!”, 18.5.2021, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)? I na onaj opis J.B. Tita iz sudnice, u vreme „Bombaškog procesa“, 1928 („Novosti“, Zagreb): „U dvoranu je doveden J.B. Njegovo lice ima nešto od onih fizionomija koje potsjećaju na čelik. Svijetlim očima gleda preko cvikera vrlo hladno, ali energično i mirno…“
I još jednom izražavam razumevanje za predsednika Republike zato što je kršenje Ustava Republike Srbije i protivustavni ostanak na položaju vrhovnog komandanta paravojske Es-en-esa, iz razloga više sile, produžio, sada već, „za do kraja oktobra“, ali da mu to bude stvarno poslednje „obećanje – ludom radovanje“. Predsednik, jelte, nikad ne laže, pa mu, evo još jednom da podsetim u inat svim njegovim licemernim „nazovibraniocima“ iz stranke – držim fige da, konačno, ispuni svoje, od 2017. godine, devet puta javno izrečeno obećanje da će ispoštovati Ustav (i Miroslavljevo jevanđelje) na kome se zakleo i povući se sa antiustavne funkcije predsednika Es-en-esa. Obećanje je poslednji put oročeno za konac listopada, kada i, inače, lišće opada…
