Zakoračili smo u sedmu kalendarsku zimu otkako samozvani Vrhovnik, u međuvremenu, drugi put uzastopno, legalno i legitimno, izabran za predsednika Republike Srbije, deluje protivno članu 115 Ustava države na čijem je čelu, a koji propisuje da „predsednik Republike ne može da obavlja drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost“.
U suton prošle godine (30.12.2022), ničim (ili, možda, nečim: mojim podsećanjem na njegov mali jubilej, 20. obećanje da će se povući sa mesta partijskog šefa naprednjaka?) izazvan, postao sam „prva tema“ Prvog Čoveka Srbije, u „Prvoj temi“ na „Prvoj TV“.
Razgovor, od 0:30:10, iznebuha (pre nego što ću, negde od 0:47:30 biti, Bože mu oprosti, nazvan i „NATO potrčkom“, ali to nije tema ovog teksta), počinje da teče ovako…
Voditeljka: „Da li se Vi pozivate na Ustav Srbije kada govorite da je Kosovo za Vas neza… deo Srbije?“
Legalni i legitimni predsednik Republike Srbije i protivustavni predsednik SNS: „Naravno da se pozivam na Ustav Srbije.“
Voditeljka: „Zašto Vas ovo pitam? Cvijetin Milivojević je čovek koji Vas uporno podseća da ste rekli da ćete, do kraja ove godine, otići sa mesta predsednika SNS, kaže da kršite član 115 Ustava Srbije koji kaže ovako: „Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju niti profesionalnu delatnost“. On kaže da se zbog toga što kršite ovaj član Ustava ne pozivate na Ustav Srbije kada govorite o Kosovu i Metohiji.“
Legalni i legitimni, tj. protivustavni: „Biti predsednik političke… Pozivam se na Ustav Srbije, jer biti predsednik političke stranke ne znači obavljanje javne funkcije. Ali, Cvijetin Milivojević nije nekakav pravnik ili baš nije ni pravnik uopšte.“
Voditeljka: „To je nešto što se, čini se, različito tumači.“
Legalni i legitimni, tj. protivustavni: „Ne tumači se različito. Ali, nije ni to važno. Da obradujem Cvijetina Milivojevića, pošto vidim da od svih pitanja nije važno Kosovo, nije važna naša ekonomija, nije važno to što će minimalac da bude 14 odsto uvećan od sutra-prekosutra, nije važno što će penzioneri da dobiju dodatnih preko 12 odsto uvećanja penzije, nije važno to što ide u javnom sektoru dodatnih preko 12,5 odsto, što će naši vojnici, junaci da imaju preko 25 odsto veće plate…“
Voditeljka: „Kako mislite da nije važno?“
Legalni i legitimni, tj. protivustavni: „Samo me saslušajte, rečenicu… Nije važno. Važno je hoću li ja biti predsednik SNS-a jer oni, politički analitičari i političari, ne znaju šta bi sa sobom ukoliko bih ja ostao predsednik SNS, jer znaju da još 100 godina ne mogu da pobede. Kao što sam već i rekao. Dakle, ne moraju da brinu. Ja zbog celokupne situacije nisam, nismo zakazali skupštinu sada, ali smo krenuli u izborni proces unutar SNS-a, već je izabrano 15 opštinskih odbora u Beogradu, ne znam koliko po Srbiji, od 17, itd. Kada se taj proces završi, idemo na Skupštinu i ja neću biti predsednik SNS-a. Ali, to njima, najgorima u Srbiji, neće pomoći da pobede. Ali vam to govori čime se oni bave. Znate, kad ne znate šta ćete više sa sobom, kad ne znate kako da pobedite… narod vidi ko se bori, ne možete narod da slažete, narod vidi i emociju, narod vidi i borbu, narod vidi ko koliko radi, narod vidi rezultate. Pa, vi pričate o Beogradu na vodi, pa vi znate da je u Beogradu na vodi bilo pre neki dan 120.000 ljudi samo u „Galeriji“, u „Zimskoj bajci“ 500.000 ljudi.“
Uz rizik da mi Vrhovnik još jednom zameri zato što nisam pravnik, već samo politikolog – komunikolog, pozivam sve vas koji prepoznajete svih 30 slova srpske azbuke, da zajedno pročitamo šta o „javnoj funkciji“ piše u srpskom zakonodavstvu.
Zakon o sprečavanju korupcije, u članu 2, definiše da je javna funkcija – „funkcija koju vrši javni funkcioner“. A „javni funkcioner je svako izabrano, postavljeno ili imenovano lice u organu javne vlasti, osim lica koja su predstavnici privatnog kapitala u organu upravljanja privrednog društva koje je organ javne vlasti“.
„Organ javne vlasti“ je, pak, „organ Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i gradske opštine, ustanova, preduzeće ili drugo pravno lice čiji je osnivač ili član Republike Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave ili gradska opština“.
Dakle, nesporno je da predsednik Republike – s tim se slagao i sam Vrhovnik koji je čak 20 puta javno oročavao svoje povlačenje sa druge svoje funkcije, mesta šefa SNS – obavlja javnu funkciju predsednika Republike.
Ili se, bar, tako činilo sve do 2021. godine, kada je, naoko, ničim izazvan, sadašnji ministar za javnu upravu i lokalnu samoupravu, onomad šef poslaničke grupe SNS u Skupštini Srbije, Aleksandar Martinović, predložio „autentično tumačenje člana 2, stav 1 tačke 3 Zakona o sprečavanju korupcije“ koji je, bez obrazloženja i efekata koji se time žele postići, bez rasprave (!), usvojen u Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo, te, kao „opravdan“, dostavljen, u tom momentu, jednostranačkom parlamentu na usvajanje.
Čak i nama, pravnim laicima, dve su stvari bile jasne nakon usvajanja ovog „autentičnog tumačenja“. Prvo, očigledno se htela izbeći javna blamaža eventualnim izmenama, još friškog, zakona. I drugo, ovakvim „tumačenjem“ umnogome se suzio krug lica (odnosno organizacija koje predstavljaju) koja su se, ubuduće (i retroaktivno) mogla smatrati „javnim funkcionerima“. Suma sumarum: Dr Martinović je pojasnio da se pojam „javni funkcioner“ odnosi i primenjuje (samo) „na lica koja su neposredno birana od strane građana i lica koja bira, imenuje ili postavlja Narodna skupština, Vlada, skupština AP, Vlada AP i organa jedinice lokalne samouprave“.
Ko ume da čita između redova, jasno mu je da je dr Martinović poručio da ništa od toga pobrojanoga nisu politička stranka i njen šef, te da bi Vrhovnik i nadalje trebalo da ostane i predsednik SNS.
Idemo dalje: Da li je, ipak, vrhovno komandovanje / predsednikovanje / direktorovanje Srpskom naprednom strankom u kojoj je, prema oficijelnim podacima, učlanjeno više od 11 odsto građana Srbije (750.000) – javna funkcija?
Odgovarajući, pre četiri i po meseca, na pitanje Radija Slobodna Evropa „da li je Ustavom Srbije propisano da predsednik Republike može istovremeno da bude i predsednik političke partije“, Ustavni sud Srbije je odgovorio da on „ne odlučuje o podnescima kojima se traže pravni saveti i mišljenja“, a to zato da „istupima u javnosti ne bi prejudicirao ishod eventualnog postupka koji bi mogao da bude predmet odlučivanja pred Ustavnim sudom“.
Nehotično ili ne, tek USS je, u ovom odgovoru, dao i ideju onima koji su uvereni da predsednik Republike, već sedmu godinu, krši Ustav zemlje na čijem je čelu: „Saglasno Ustavu, USS odlučuje o povredi Ustava od strane predsednika Republike u postupku koji pokreće Narodna skupština na predlog jedne trećine ukupnog broja narodnih poslanika.“
No, vratimo se Zakonu o sprečavanju korupcije koji, u članu 2, označava i „politički subjekt (u našem slučaju, to je SNS) u smislu zakona koji uređuje finansiranje političkih aktivnosti“.
A kada se, tim tragom, uđe u tekst Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, već u članu 3, stav 1, piše da se „politički subjekti finansiraju iz javnih i privatnih izvora“.
Zadržimo se na „javnim izvorima“ (stranka kao organizacija koja se finansira iz javnih izvora / javna funkcija / javni funkcioner) finansiranja političkih aktivnosti. „Javne izvore“ čine „novčana sredstva i usluge i dobra koje daju Republike Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, njihovi organi, kao i organizacije čiji su oni osnivači“.
Članom 5 se nabrajaju „novčana sredstva iz javnih izvora“ koja dobijaju političke organizacije (među njima i Vrhovnikov SNS), a to su „sredstva iz budžeta Republike, budžeta autonomne pokrajine i budžeta jedinice lokalne samouprave, namenjena za finansiranje političkih aktivnosti“.
Članom 20 se posebno precizira da se, u godini u kojoj se održavaju izbori, „obezbeđuju sredstva iz javnih izvora za pokriće troškova izborne kampanje, u iznosu od 0,07 odsto poreskih prihoda budžeta Republike, pokrajine, odnosno jedinica lokalnih samouprava“.
Primera radi, na prethodnim, aprilskim, izborima, stranke kojima su potvrđene izborne liste mogle su za troškove izborne kampanje da potroše ukupno 922,5 miliona dinara. Tako je SNS čiji je predsednik čovek koji, kao pravnik, tvrdi da njegova partijska funkcija nije javna funkcija – na osnovu konačnog finansijskog izveštaja te stranke u kome se tvrdi da je „najvećim delom kampanja finansirana novcem iz javnih izvora“ – iz državnog budžeta, iz džepa svih građana Srbije, dobila 2.508.729 evra, javnih sredstava.
Na izborima za predsednika Republike Srbije, 2017, predsedniku SNS je, kao pobedniku izbora u prvom krugu, pripalo oko 2,8 miliona evra, a na prošlim izborima, u aprilu 2022, projekcija je bila da će predlagač (lista „AV – zajedno možemo sve“) pobednika u prvom krugu predsedničkih izbora dobiti više od četiri i po miliona evra narodnih, „javnih“ para.
A koliko parlamentarne stranke dobijaju javnog novca, novca svih građana, za svoje „tekuće poslovanje? Na osnovu uspeha na poslednjim izborima – „Aleksandar Vučić – zajedno možemo sve” je osvojila oko 44 odsto glasova (i 120 mandata) – Vrhovnikova lista će, na konto toga, sve do nekih narednih izbora, mesečno inkasirati 50.318.513 dinara iz državne kase („Politika“, 8.7.2022).
Vratimo se, za kraj, ponovo Zakonu o sprečavanju korupcije, odeljak koji definiše sukob interesa.
Član 41 je kristalno jasno definisao da je „sukob interesa situacija u kojoj funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na njegovo obavljanje javne funkije“. Uz dodatno razjašnjenje za one koji bi, poput našeg Vrhovnika, odredbe Zakona o sprečavanju korupcije da čitaju ne kao „slovo“, nego poput tzv. visokih predstavnika u BiH, kao „duh“ zakona: „Privatni interes je bilo kakva korist ili pogodnost za javnog funkcionera ili povezano lice“.
A šta ćemo sa sukobom interesa i članom 50, recimo, koji, doduše, dopušta javnom funkcioneru da može da vrši funkciju u političkoj stranci, odnosno političkom subjektu i da učestvuje u njegovim aktivnostima, ali samo – „ako to ne ugrožava vršenje javne funkcije i ako to nije zakonom zabranjeno“!?
Ili sa stavom 2 istog člana koji kaže da „javni funkcioner ne može da koristi javne resurse za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata“, posebno ne sme da „koristi javne resurse u svrhu javnog predstavljanja učesnika u izborima i njihovih izbornih programa, pozivanja birača da za njih glasaju na izborima“, itd. itd?
Ili, šta onda sa stavom 4 koji zabranjuje javnom funkcioneru da „koristi javne skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu javnog funkcionera za promociju političkih stranaka“… iz čega su, i to je simptomatično, ovim zakonom izuzeti narodni poslanici i odbornici, ali ne i predsednik Republike!?
Na drugoj strani, izgleda paradoksalno, član 49 zabranjuje da javni funkcioner bude član organa udruženja ili njegov zastupnik, „ako između javne funkcije i članstva u organu udruženja postoji odnos zavisnosti koji ugrožava ili bi mogao da ugrozi njegovu nepristrasnost“? Pa, šta je onda politička stranka, riba ili devojka, jer ovako ispada da je obično udruženje građana za zaštitu žaba krastača u bari Reva važnije od političke stranke (koja nije udruženje građana), makar ona imala i 750.000 članova?!
I, konačno – pitanje za milion dolara: kako to neka organizacija nije javna, već „privatna“ ili „udruženje građana“ (a njen predsednik nije javni funkcioner, već privatno lice), ako se dominantno finansira iz javnih sredstava i koristi javne resurse
(cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 3.1.2023)
