Vučić i De Gol: Kosovo i Metohija nije Alžir!

1
2054
Foto: Mondo

Od 2000. Godine „Zapad“ očekuje „srpskog De Gola“ koji će biti spreman i, kako oni naglašavaju, hrabar da prizna nezavisnost Kosova!

STARA  SRBIJA

Stara Srbija je temelј srpske države i sveti Perivoj srbskog naroda! Kosovsko-metohijska teritorija nije bezličan kartografski, odnosno geografski pokazatelј, isparcelisana balkanska „urvina“ koja može biti predmet „korisne“ – međunacionalne nagodbe između Srba i Albanaca! Naprotiv, to je kultno mesto na kome je vekovima oblikovana duhovnost i stvarana kapitalna kulturna baština kao suštinsko, identitetsko-nacionalno obeležje. Bez te zaostavštine i njene vanvremenske vrednosti nemoguće je razumeti istorijski hod srpskog pravoslavnog naroda kao pripadnika istočne hrišćanske civilizacije.

Posle Drugog svetskog rata komunistički diskurs o Kosovu i Metohiji bio je omeđen rigidnim, političkim koordinatama u okviru kojih su većinski Albanci vešto manipulisali etničkim pravom naroda na samoopredelјenje do otceplјenja. U jednom trenutku, etničkom pravu većine, kumulativno su pridodali i istorijski falsifikat da su Albanci jedan od „najstarijih naroda“ na Balkanu, jer „vode poreklo“ od starih Ilira. Mada istorijska nauka dokazuje da prvi materijalni dokazi o prisustvu Albanaca na Kosovu i Metohiji datiraju tek od jedanaestog veka posle Hrista, oni su plasirali navedenu istoriografsku neistinu – kako bi dokazali da pored etničkog imaju i prioritetno istorijsko pravo na teritoriju KiM kao „stariji narod“ od autohtonih Srba. Srpske predratne elite, a posebno političke koje su se smenjivale posle Drugog svetskog rata nikada se nisu mudro i državnički odgovorno sučelјavale sa ekspanzivnom, velikodržavnom, albanskom politikom. Za njih je, do današnjih dana, ideologija albanskog nacionalizma ostala nerešiva enigma. Od 1878, kada je neposredno pred početak Berlinskog kongresa formulisan velikoalbanski nacionalni koncept  – Prizrenska liga, stvaranje homogene albanske države, u kojoj bi živeli svi Albanci na ujedinjenim teritorijama gde egzistiraju kao većinsko stanovništvo – postao je glavni istorijski cilј albanskog naciona. Već tada je postignut društveni dogovor između naroda i eksponenata državne politike da taj cilј predstavlјa „crvenu liniju“ preko koje se ne prelazi.

I, tako je ostalo do današnjih dana. Smenjivali su se režimi, političke nacionalne vođe, vladajuće partije, ali najvažniji cilј nacionalnog programa nije se promenio ni početkom trećeg milenijuma! Albanci su decenijama samo strplјivo pobolјšavali projekat „velike Albanije“, a njihovi ideolozi su vodili računa i o navedenom nazivu koji je neslavno propao u toku Drugog svetskog rata, pa su ga početkom novog eona vešto preimenovali i sada eufemistički govore o etničkoj, odnosno “prirodnoj Albaniji“. Za razliku od Albanaca, Srbija nikada nije formulisala svoj državni, odnosno nacionalni program za Kosovo i Metohiju. Lukavi Albanci su strateške propuste i unutrašnje političke turbulencije u Srbiji vešto koristili za promociju i osnaženje velikoalbanskog koncepta i to su, po pravilu, uvek radili kada su im istorijske okolnosti i moćna međunarodna podrška, kao što je slučaj i danas, išle na ruku. U nedostatku nacionalne strategije i kosovske vizije u Srbiji su, poslednjih decenija, iznošeni pojedinačni i institucionalni predlozi za razrešenje dugoročne kosovske krize koje su Albanci, u startu, sa indignacijom odbacivali. U razmatranje su uzimani i poznati modeli: južnog Tirola, Olandskih ostrva, Hongkonga, a ovih dana ponovo je pokrenuto pitanje „podele“ Kosova kao i mogućnost razmene teritorija; “istočnog Kosova za deo severnog Kosova“. Za razliku od srpske, sa albanske strane je uvek stizao samo jedan jedini predlog, odnosno zahtev da Srbija de jure i de facto prizna punu nezavisnost tzv. R. Kosovo.

„Pravno obavezujući dokument“ za članstvo u EU posle 2025.

Da Vas podsetimo:  Da li su uzaludne žrtve rata na Kosovu i Metohiji?

Ako iz Brisela poručuju da novih pridruživanja Evropskoj uniji neće biti pre 2025. onda se u nedoumici pitamo zašto se predsedniku A. Vučiću žuri da zatvori poslednje, 35. poglavlјe koje se odnosi na regionalnu stabilnost. Briselski predstavnici papagajski ponavlјaju da su napravili veliku grešku što su podelјeni Kipar primili u EU i zato sada predlažu da “Srbija i Kosovo“ potpišu nekakav „pravno obavezujući dokument“ koji će trajno regulisati teritorijalni status Kosova koga, inače, većina članica EU priznaje kao nezavisnu evropsku državu. Uslovni dokument, u suštini bi predstavlјao međunarodni ugovor koji bi posle ratifikovanja, od strane nadležnih skupština, podržali: EU i SB Ujedinjenih nacija. Od 2003, sa prekidima, vode se “pregovori imeđu Beograda i Prištine“ i ni jedan obostrano prihvaćeni dogovor, uklјučujući i Briselski sporazum potpisan 2013. Albanci nikada nisu ispoštovali i praktično realizovali u skladu sa ugovornim obavezama. Zašto bi Albanci, neki novi sporazum, više cenili ako nije potpisan isklјučivo u njihovom interesu?

Predsednik A. Vučić izjavlјuje da Srbija nikada neće priznati nezavisnost južne srpske pokrajine, ali će biti spremna na „bolne ustupke“. Koji bi to novi ustupak, posle faktičkog priznanja zadovolјio Albance?! Za vreme pregovora u Beču (2007) srpska delegacija je predložila albanskoj strani da prihvati model Hongkonga. Po tom konceptu Prištini bi pripali svi prerogativi vlasti izuzev stolice u UN i mogućnosti da otvara svoja diplomatska predstavništva u inostranstvu. Takođe, Kosovu bi bilo omogućeno da bude i član određenih međunarodnih organizacija izuzev onih koje su rezervisane za punopravne članice UN. Srpska delegacija je pristala i da  organizovanje kosovskih bezbednosnih struktura, do regionalnog nivoa, pripadne Kosovu. Predloženi model „više od autonomije“, koji bi značio faktičko (de facto) priznavanje državnosti i obezbedio „potpunu unutrašnju nezavisnost“ Albanci su odbili kao i sve prethodne.

Nema sumnje da albanska strana, kao što ovih dana izjavlјuju albanski premijer E. Rama i kosovski političari, očekuje samo jedan, konačni ishod; da dijalog sa Srbijom bude završen suicidnim priznanjem pune nezavisnosti Kosova od strane Srbije!

Išingerov plan plus(+) za Kosovo i Metohiju

Od momenta pokretanja “dijaloga o Kosovu i Metohiji“ A. Vučić permanentno naglašava da je usvajanje „pravno obavezujućeg dokumenta“ sa albanskom stranom, o trajnoj normalizaciji složenih, srpsko-albanskih odnosa, limitirajući uslov za ulazak Srbije u EU. Predsednik Srbije ne prejudicira i ne ističe da je trenutno jedino aktuelan nemački model o „dve Nemačke“ kao plan za rešenje istorijskog spora između Srba i Albanaca. U pitanju je kompleksan koncept V. Išingera iz 1972. koji su, u vreme „Hladnog rata“, primenile Zapadna i Istočna Nemačka. U drugoj fazi bečkih pregovora (2007) nemački diplomata V. Išinger, koji je bio predstavnik EU, ponudio je modifikovani plan u 14 tačaka koji se „bazirao na nemačko-nemačkom sporazumu“. Srpska delegacija je odbila ovaj predlog zato što je „pretpostavlјao postojanje dve države koje uspostavlјaju dobrosusedske odnose“. U kasnijem obrazloženju, srpska strana je pojasnila da se ovaj model ne može primeniti na odnose između Srbije i Kosova “jer bi to značilo da Srbija priznaje Kosovo kao državu“. Nekoliko godina model V. Išingera bio je „zamrznut“, a onda je  predsednik Srbije B. Tadić, 2012. godine aktuelizovao već „zaboravlјeni“ Išingerov plan izjavom „da je razmatrao predmet dogovora sa Kosovom koji bi bio sličan nemačko-nemačkom sporazumu iz 1972.“. Prema njegovom mišlјenju „to bi značilo de facto priznanje Kosova“. Posle Tadićeve izjave, veoma brzo, Eu i Nemačka su oživele „zaboravlјen“ plan V. Išingera. Već u septembru 2012. godine nemački parlamentarci vladajuće, Hrišćansko–demokratske unije (CDU) predvođeni A. Šokenhofom obelodanili su u Beogradu, nacrt uslovne agende od 7 tačaka koju Beograd, do kraja pregovora sa EU mora da ispuni. Ultimativni koncept poslanika nemačkog Bundestaga ugrađen je 2014. u okvirni pregovarački dokument podržan od strane Nemačke. I u njemu, kao i u predlogu nemačkih parlamentaraca, figurira glavni preduslov za članstvo Srbije u EU – zaklјučenje pravno obavezujućeg- sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine. Inače, glavni zahtev nemačkih parlamentaraca, onosno Nemačke ostao je na snazi do danas, a različite jezičke formulacije ne derogiraju njegov suštinski smisao!

Da Vas podsetimo:  Sa kim SNS konstituiše vladu?

Ako se osvrenemo na listu pristupnih uslova koji su Beogradu predočeni još 2012. godine videćemo da su neki od njih već ispunjeni. Srbija je ukidanjem „paralelnih“ srpskih institucija i sudskih organa severno od Ibra ispunila jedan od najvažnijih briselskih uslova. Poslednje integrisanje srpskog sudstva u pravosudni kosovski sistem zaokružilo je faktičku nezavisnost novonastale surograt države. Posle iscrtavanja i pograničnog fiksiranja „severne granice“ sa ostatkom Srbije i dobijanja međunarodnog pozivnog broja za Kosovo, ostalo je još nekoliko nerešenih pitanja koja mogu biti predmet završnih pregovora. Pre svega mislimo na raspravu: o nestalim i raselјenim licima i stasusnom položaju SPC. U okviru pregovaračke Platforme može se predvideti i diskusija: o neraščišćenim imovinskim pravima i utvrđivanje nadležnosti u vezi korišćenja prirodnih resursa. Jedna od tema može biti i rasprava oko bezbednosnih, odnosno odbrambenih snaga Kosova

Briselska administracija i Nemačka smatraju da sva navedene probleme Beograd i Priština moraju razrešiti pre zvaničnog pristupanja EU, a zatim ugraditi u „pravno obavezujući dokument“ koji bi posle ratifikacije bio i praktično implementiran. Glavna namera Nemačke i briselske administracije je da međunarodni ugovor verifikovan od strane Beograda i Prištine legalizuje nasilno uspostavlјenu „političku realnost“ i trajno „cementira“ nezavisnost Kosova.

Sigurni smo da će utvrđivanje „konačnog“, statusnog položaja KiM biti glavna tema završnih pregovora u Briselu. Posle potpisivanja glavnog, Briselskog sporazuma (2013), sve kasnije dogovore Priština je vešto iskoristila da u potpunosti zaokruži i učvrsti unutrašnju nezavisnost Kosova! Prerano priznanje „kosovske realnosti“ generisaće niz dodatnih problema. Već prilikom određivanja formata budućih pregovora srpska strana će se naći u ozbilјnim problemima, jer ako je Srbija de facto prihvatila nezavisnost Kosova onda je logično očekivati da se budući pregovori tematski fokusiraju samo na de jure priznanje.

Nešto bolјu pregovoračku poziciju Beograd bi imao u slučaju da se dijalog vodi u granicama između faktičke i formalne nezavisnosti. U prvom slučaju Srbija bi, na kraju pregovora, odbacila ili priznala formalnu nezavisnost Kosova, a u drugoj, nešto blažoj varijanti, bio bi prihvaćen Išingerov planplus(+) za Kosovo. U izvornoj varijanti Išingerov model iz 1972. godine nije prejudicirao formalno priznanje nemačkih država, ali u Ugovoru o osnovama odnosa između SRN i DRN od 21. decembra 1972. u članovima 1 i 2 precizira se da će SRN i DRN „razvijati normalne dobrosusedske odnose na osnovama ravnopravnosti“ i “ rukovoditi se cilјevima i načelima iz Povelјe UN, naročito načelima suverene jednakosti država“. . . Navedeni principi na eksplicitan način su primenjeni u članu 3 Ugovora gde države „potvrđuju nepovredivost međusobnih granica sada i ubuduće i obavezuju se na neograničeno poštovanje svojih teritorijalnih integriteta“! Inače, suštinska odredba o regulisanju odnosa posleratnih nemačkih država formulisana je u članu 6 gde je jasno precizirano „da je vrhovna vlast svake od njih ograničena na sopstvenu državnu teritoriju“, a to znači da one “poštuju nezavisnost i samostalnost svake od dveju država u njihovim unutrašnjim i spolјnim poslovima“.

Da Vas podsetimo:  Profesor

Vidi se da je sklapanjem ovog sporazuma Zapadna Nemačka implicitno priznala Istočnu Nemačku kao nezavisnu državu, a to može biti veliki problem i za Srbiju ukoliko Brisel bude istrajavao na potpisivanju Ugovora sa Kosovom, u kojem će se garantovati suverenost, odnosno teritorijalni integritet Kosova. Tu opasnost uočio je državni vrh Srbije i zato sve češće predsednik Vučić i ministar Dačić, zabrinuti, izjavlјuju da Srbija „nikada neće priznati nezavisnost Kosova“. Mada Z. Nemačka nikada nije eksplicitno priznala I. Nemačku kao nezavisnu državu ona je posle normalizacije međusobnih odnosa primlјena 1973. u članstvo UN. Jednostavno, stvoren je utisak u javnosti da je Z. Nemačka odustala od svoje politike negiranja “drugeNemačke“ kao samostalne državne celine, i zato su mnoge države smatrale da DRN može postati punopravni član UN. Dakle srpski političari se plaše međunarodne prakse koja bi, kao i u slučaju Istočne Nemačke bila na strani Kosova.

U smeru prihvatanja Išingerovog plana kreću se i izjave kosovskih političara. Posebno je zanimlјiva konstatacija tzv. ministra spolјnih poslova Kosova B. Pacolija da Srbija ne mora javno da prizna Kosovo, već „samo da postupi tako“. To drugim rečima znači da Srbija prećutno priznaje funkcionisanje novonastale „države“ Kosovo. Naravno da se Albanci nadaju da će se Ugovorom o normalizaciji odnosa Srbija obavezati da neće sprečavati učlanjenje Kosova i u one međunarodne organizacije koje su rezervisane za punopravne članice uklјučujući i UN. U tom slučaju nastao bi Išingerov plan plus(+) koji bi marginalizovao de jure priznanje!

Predsednik A. Vučić je svestan da je za srpsku stranu obezbeđen nepovolјan pregovarački ishod i zato sa zebnjom očekuje da i Srbija, u nametnutoj i nedozvolјenoj „trgovini“, dobije „nešto“. A, šta može dobiti Srbija u situaciji kada nije zatvoreno ni jedno od 35 pristupnih poglavlјa?! Ništa!!! Da je srpska strana prethodno, predviđenim redosledom, ispunila sve zahteve EU, a „pravno obavezujući dokument“ usvojen kao poslednji pristupni akt, uz bitno- referendumsko izjašnjavanje građana onda bi Srbija, možda, dobila „nešto“ – očekivano učlanjenje u EU.

Ishitreno, prevremeno usvajanje kontraproduktivnog i gubitničkog Ugovora o normalizaciji odnosa posle oficijelnog, de facto priznanja nezavisnosti Kosova ubrzalo bi slom državne politike o Kosovu i Metohiji, a sigurni smo da bi zatim i sami temelјi naše Otadžbine na kojima počiva bili ugroženi zato što je postojanje Srbije bez Kosova i Metohije, u svom, državnom sastavu, nezamislivo!

Za SRBski FBReporter piše: Dragan Popović, publicista

 

1 KOMENTAR

  1. Hm,hmm..da je ziv De Gol,dao bi orden Vuku Draskovicu,i zavrsio posao,a da je ziv Broz..pohapsio bi izdajnike, i zaveo vojnu upravu,na drzavnoj teritoriji,bez obzira na veru,naciju, i demokratiju.?..

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime