Tri dana pošto je predsednik Aleksandar Vučić najavio, tačnije odlučio da se zabrani izvoz nekoliko agrarnih proizvoda (pšenica, brašno, kukuruz), Vlada Srbije je u četvrtak 10. marta i formalno potvrdila tu odluku. Činjenica da je time predsednik opet izašao daleko izvan svojih nadležnosti, a da se Vlada ponovo pokazala kao puki izvršilac njegove volje, više nikoga ne iznenađuje ni uzbuđuje.
Uzbudili su se, i uzbunili, jedino (poljo)privrednici preko čije grbače će se ova odluka prelomiti. Neki su se odmah i oglasili ustvrdivši da je zabrana izvoza nepotrebna, jer Srbija ima velike viškove hrane, a uskoro će i nova žetva.
Zabrana izvoza bi svakako bila izlišna da se zaista zna kakvo je stanje u robnim rezervama, koliko i čega tamo stvarno ima. Problem je, međutim, u tome što su robne rezerve služile za komercijalne poslove naprednjaka, tako da je u njima često robe bilo na papiru ali ne i u magacinu. Uostalom, i sam predsednik Vučić je priznao da su robne rezerve bile potpuno van kontrole.
Sad kad je odluka definitivno doneta postavlja se pitanje ko će snositi štetu od zabrane izvoza. Recimo – troškove zbog produženog (prinudnog) skladištenja, odnosno gubitke zbog nerealizovanog izvoza ili kasnijeg izvoza po nižim cenama i slično. Pitanje je zapravo retoričko, jer zabranjujući izvoz država nije predvidela nikakve mere obeštećenja za firme i pojedince koji će ovakvom odlukom biti pogođeni. O korupciji do koje će doći ako se vlast ipak odluči da uvede neki sistem dozvola za izvoz – da se i ne govori.
Na kraju, ona scena na konferenciji za novinare kad Vučić pokazuje fotografije prepunih skladišta neodoljivo je podsetila na onaj snimak na kojem Dafina Milanović pokazuje kasu prepunu deviza. Jer trebalo je smiriti građanstvo koje je već počelo da sumnja u održivost „piramidalne štednje“, a zapravo državno organizovane pljačke deviznih rezervi stanovništva. Zato je i sada, nakon Vučićevih „umirujućih“ poruka usledila navala na prodavnice.
Koga su zmije ujedale i guštera se plaši.
autor:MIJAT LAKIĆEVIĆ
