VUČIĆ I NIKOLIĆ: 25 godina mržnje, laži i prevara

Odlukom da sam sebe kandiduje za predsednika, Aleksandar Vučić je dokazao da je dosledan bar u političkom oceubistvu. Izdao je Vojislava Šešelja i pretvorio ga u svoju morbidnu marionetu. Izdao je i Tomislava Nikolića i pretvorio ga u čangrizavog penzionera.

Nikolić je san o dolasku na vlast ostvario prevarama. Prevario je Šešeljeve radikale, pa tajkune Borisa Tadića i na kraju, predstavom sa džakovima glasačkih listića ukradenih s biračkih mesta u prvom izbornom krugu, prevario je i sve građane Srbije. Životni put počeo je u radničkoj baraci u kragujevačkoj koloniji u Erdogliji, a politički biznis je razvio u Šešeljevoj senci. Na najprljaviji način stekao je ogromnu imovinu, stanove, kuće, limuzine, krcate sefove… Iako je hteo još, Vučić je označio kraj te krvave karijere.

Iza Vučića i Nikolića ostalo je 25 godina mržnje, sabotaža, saplitanja i ogovaranja. Čim je osvojio Šešeljevu podršku, Vučić je, vođen animalnim porivima, obeležio svoj teren. Nije mu trebalo mnogo ni vremena ni pameti da shvati u kakvom okruženju se našao. Skupljeni s koca i konopca, većinom neobrazovani, nesposobni i neupotrebljivi za bilo kakvu konkretnu aktivnost, radikalski prvoborci nisu predstavljali ozbiljnu konkurenciju Vučiću. Svi su bili jednako zaslepljeni likom i delom vojvode, beskrajno verni i požrtvovani. Pored tih, mladi generalni sekretar imao je i druge osobine, deficitarne u Šešeljevoj sviti. Imao je imidž urbanog momka, rođenog Beograđanina i to s fakultetskom diplomom. Takođe, uspešno je stvarao utisak da je vredan, uvek spreman na akciju, zahvaljujući čemu se nametnuo kao prvi operativac stranke. Iako nikad nije osnovao nijedan mesni odbor, niti je znao kako se to radi, autoritativno je galamio i vređao podređene, terajući ih da obave posao koji će on kasnije, pred Šešeljem, pripisati voljenom sebi.

Stečenu poziciju koristio je za podrivanje konkurenata. Prvo je eliminisao Rajka Goranovića, portparola SRS-a. Nešto teži zadatak imao je prilikom odstranjivanja Draška Markovića, koji mu je bio blizak generacijski i statusno. Marković je bio „umiveno radikalsko lice“, mlad, moderan, sa izuzetnim porodičnim pedigreom. Džabe, nije imao Vučićev predatorski karakter.

Kad je očistio teren, Vučić je postao treći čovek stranke. Na njegovu žalost, morao je da se pomiri sa činjenicom da će dugo ostati na tom nivou. Zbog bliskosti sa Šešeljem i opštom podrškom ostalih funkcionera, Tomislav Nikolić je ostao izvan dometa Vučićevih intriga.

To, naravno, ne znači da je bio pošteđen njegovih šaptačkih diverzija. Iako je u javnosti odavao utisak da bespogovorno poštuje stranačku hijerarhiju, Vučić nije gubio vreme, Nikolića je podrivao od prvog dana.

U vreme svog prvog poslaničkog mandata, 1994, u skupštinskom restoranu, da bi novinarima dokazao da je drugačiji, komunikativniji i normalniji od ostalih radikala, pikantno je ogovarao stranačke kolege. Jednom prilikom je pokazao na Nikolića, koji je za drugim stolom ručao.

– Pogledajte kako jede. Ne prinosi kašiku ustima, nego saginje glavu do tanjira, kao primat – rekao je.

U tom periodu, kad su se socijalisti ostrvili na radikale, Šešelj i Nikolić su pružali aktivan otpor. Uz verbalne napade, nekoliko puta ih je skupštinsko obezbeđenje silom izbacivalo iz sale. Posle jednog od tih skandala, kad je prekinut televizijski prenos sednice, Vučić je novinarima ispričao šta se dešavalo u hodnicima.

– Osim regularnog obezbeđenja napali su nas i neke gorile u civilu. Oni su bili brutalni. Udarali su poslanike u glavu, zavrtali ruke i davili oko vrata – rekao je usplahireni radikal, uplakan kao da još trpi bolove, iako je u vreme napada bio na bezbednoj udaljenosti.

Na molbu jednog novinara da mu pomogne da dođe do Šešelja ili Nikolića, da uzme njihove izjave, Vučić je, s teškim uzdahom, odgovorio: „Voja je u Batajnici, nemojte da ga uznemiravate, on rano ide na spavanje. A Toma… Toma je uplašen, sakrio se. Nemojte to da pišete, ali ne znam da li je napustio stranku. Kad sam ga poslednji put video, drhtao je od straha kao malo dete. On misli da je politika samo kad daje intervju, pa se pravi pametan. Pa, nije. Nekada moraš i da se suprotstaviš siledžijama, a za to treba i malo hrabrosti…“

Na sličan način opisivao je Nikolića i u junu 1995, kad je nekoliko vodećih radikala uhapšeno u Gnjilanu. Dok su oni čamili u zatvoru, Vučić je u Beogradu organizovao proteste. U stranačkim prostorijama u Pariskoj ulici svake večeri održavane su tribine na kojima su razni opozicionari, među kojim i Zoran Đinđić, zahtevali od režima da prekine torturu nad političkim protivnicima. Po završetku hepeninga Vučić je pojedine novinare dodatno obaveštavao o tome šta se dešava u Gnjilanu. S karakteristično patetikom, uzdasima i kolutanjem očiju, onako u pola glasa jednom je otkrio da postoji razdor među radikalskim vođama.

– Voja je prvom presudom osuđen na jedan, a Toma na dva meseca zatvora. Iako mu je jasno da je do te razlike došlo iz procesnih razloga, Toma je uveren da je u pitanju neka zavera protiv njega lično. Što je najgore, veruje da mu je to Voja namestio. Toma je pao u najtežu depresiju, ni sa kim ne razgovara, samo ćuti, sedi i tuguje. Onaj njegov intervju koji je objavljen u novosadskom „Svetu“ uopšte nije on dao, Voja ga je napisao. Kad izađe iz zatvora, ne verujem da će Toma ostati u stranci, a to bi nam nanelo veliku štetu. Nije bitan Toma sam po sebi, on ionako više smeta nego što koristi, ali, kad vide da se on slomio, uplašiće se mnogi radikali. To će iskoristiti socijalisti, daće Tomi medijsku podršku i pare da se otcepi i napravi svoju stranku. Ko zna koliko će poslanika otići s njim. Sram ga bilo – pričao je Vučić.

Za razliku od mnogih, ova njegova spekulacija imala je i istinitih detalja o kojima je Nikolić progovorio tek 2008, posle puča u SRS-u i formiranja naprednjačkog kartela.

Po odlasku Šešelja u Hag Vučić je primenio nove, ozbiljnije načine podrivanja Nikolića. Uz uporno ogovaranje unutar stranke, uspešno je sejao seme razdora među kumovima Šešeljem i Nikolićem. Koristio je svaku priliku, svaki događaj, susret i razgovor da izaziva nesporazume i širi negativnu atmosferu. Godinama je vrlo koncentrisano svakoj žrtvi svoje spletke plasirao baš ono što je potrebno za sukob.

Šešelja je detaljno obaveštavao o Nikolićevim ideološkim i karakternim transformacijama. Vučić je znao da će teško poljuljati Šešeljevo poverenje, zato se nije zaletao. Pažljivo dozirane tračeve prvo bi plasirao među vodećim radikalima, prepuštajući im muštuluk, da prvi jave Šešelju šta su saznali o Nikolićevim spornim postupcima. Kad bi vojvoda iz Haga zvao njega, da proveri, Vučić se pravio nevešt. Nije demantovao glasine. Naprotiv, lažnim pokušajima da opravda Nikolića podjarivao je Šešelja.

„Da, Vojo, Toma ne nosi bedž s tvojom slikom, ali pominje te u svakom intervju… Da, Vojo, Toma ti se ne javlja na telefon, ali samo kad ode u Bajčetinu, pa ga, onako lenj i nemaran, ostavi u autu… Da, Vojo, Toma nije hteo da se vidi s tvojom Jadrankom, ali baš je bio zauzet, stalno na sastancima… Da, Toma podržava Miškovića, Beka i Zečevića, ali ne samo zato što prima mito, nego pokušava od njih da uzme pare i za stranačku kampanju… Ne, Vojo, nije tačno što kaže Vjerica da se Toma toliko osilio da insistira da mu tajkuni poklanjaju samo automobile čija boja se slaže s kravatom koju tog dana nosi, on nijedan poklon ne odbija…“

Ostali radikali s kojima je Šešelj kontaktirao Vučiću su poslužili kao tupo oruđe. Čim su namirisali krv, kao ajkule su nasrnuli na Nikolića, takmičeći se ko će pre da ga ofira kod utamničenog vođe.

Čim je primetio pukotine u Šešeljevom poverenju, Vučić je počeo da plasira ozbiljnije optužbe. Opet preko glupih kurira obavestio je šefa da Nikolić podriva njegovu odbranu pred Haškim tribunalom.

– Nikolić se najmanje dva puta susretao sa Karlom del Ponte. U Skupštini Saveta Evrope susret je bio toliko srdačan da su ljudi mislili da se oni sigurnu poznaju. Onda se verovatno u Budimpešti sastao sa Dejvidom Tolbertom, koji je postao zamenik tužioca. Ja sam ga pitao da li je to tačno, a on se spetljao – rekao je Šešelj sredinom marta 2012. u Tribunalu.

Osim za saradnju s haškim tužilaštvom, Vučić je Nikolića cinkario i za vezu s Borisom Tadićem. U produkciji Miodraga Mikija Rakića, šefa Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti, snimani su tajni sastanci i telefonski razgovori Tadića i Nikolića. Stenograme je lično Vučić nosio Šešelju. Uz te dokaze ideološke izdaje, Vučić je vođi prezentovao i fotografije Nikolićevih automobila, kuća na savskoj obali i bajčetinski velelepni čardak ni na nebu, ni na zemlji.

U skladu sa svojim karakterom, Vučić se nije zadržao samo na političkom i lukrativnom cinkarenju već je Šešelju ponudio ono što obojica najviše vole – prljavi intimni veš zabludelog prijatelja i kuma. Iz Vučićeve laboratorije intriga potekle su priče o četvoro vanbračne dece Tomislava Nikolića. Opet zahvaljujući Rakiću, Vučić je dobio informacije o Nikolićevim švalerskim nestašlucima, dokumentovane stenogramima telefonskih razgovora i sms prepiskom, pa i fotografijama izvesne Holanđanke Elizabete Farel.

Spletka je uspela, Šešelj je izgubio poverenje i, zabrinut za stranku koju su zajedno stvarali, otvoreno je sabotirao Nikolićeve kampanje za predsedničke izbore 2004. i 2008. godine. Kad god bi se Nikolićev rejting približio Tadićevom, Šešelj je hašku sudnicu iskoristio za negativnu kampanju. Da bi pokvario posao svom zameniku, koji je pokušao da radikale prikaže kao prihvatljive za saradnju, Šešelj je zaoštravao retoriku, vraćajući se na tvrdi stil s početka devedesetih. Izjavom da je Zvezdan Jovanović ubistvom Đinđića postao srpski heroj, kao novi Gavrilo Princip, Šešelj je od Nikolića odbio veliki korpus glasača koji su, usled nezadovoljstva Tadićevim postupcima, bili spremni da glasaju za njega. Kad su Nikolić i Vučić napravili ozbiljan saveznički blok, Šešelj je napisao testament u kome je zakleo radikale da ni po koju cenu ne sarađuju sa Demokratskom strankom Srbije i „kurvom Del Koštunicom“, i zabranio je da se formira već dogovorena koalicija sa Jedinstvenom Srbijom Dragana Markovića Palme.

Vučić je uspešno mutio i na drugoj strani. I tu je morao da bude oprezan i uporan, znao je da Nikolić ima instinkt za samoodržanje i bogatu životnu školu, apsolviranu na gradilištima, u radničkim barakama i na zajedničkim kazanima. Seljački lukav, nije se uznemiravao kad bi mu Vučić puštao buve „Voja za tebe kaže ovo… Voja za tebe kaže ono…“ Međutim, kad je osetio miris vlasti i shvatio da ga od konačnog uspeha deli samo Šešelj, Nikolić je počeo da gubi samokontrolu, pa je nasedao na provokacije. Vučić mu, sav skrhan brigom, kaže da ga je Šešelj ogovarao zbog dilova s tajkunima, a Nikolić se, kao curica, odamah naduri i odluči da deset dana ne prihvata pozive iz haške ćelije. Vučić mu kaže da je Šešelj prigovorio što je sinu Branislavu kupio stan od 800.000 evra, a tata Toma, u osvetničkom zanosu, stopira apanažu za porodicu velikog vođe.

– Jadranka je naredila da se sa izborne liste ukloni Elena Božić Talijan – rekao je Vučić Nikoliću pred vanredne parlamentarne izbore 2007.

– Jadranka može da se počupa sa Šešeljevim ljubavnicama, ali ne može da menja listu – planuo je Nikolić i opet zavrnuo apanažu kumi Jadranki.

Najteže izmišljotine Vučić je kreirao u vreme puča u SRS-u. Bez dogovora s Nikolićem, na svoju ruku, u medije je pustio priču da je Šešelj naručio atentat na bivšeg zamenika. Vučić je smislio ceo scenario, Nikolića će ubiti jedan ratni veteran iz Republike Srpske i to snajperskom puškom „crna strela“. Iako je satanizacija Šešelja i istovremeno izigravanje žrtve odgovaralo Nikoliću, umesto komentara, novinare je upućivao da o atentatu pitaju onoga ko je te informacije prvi pustio u medije. Kasnije je prihvatio da učestvuje u toj morbidnoj igri, čak mu se i svidelo.

Naravno, Šešelj i Nikolić nisu glupi, znali su da uzroci mnogih nesporazuma potiču od mutivode Vučića.

Iz pedagoških razloga Šešelj je 2007. pristao na promenu izbornog zakona koji je, do tada, predviđao neposredne izbore za gradonačelnike. Da nije to uradio, Vučić bi uverljivo pobedio u Beogradu i ne bi morao da se onoliko bruka sklapanjem i raskidanjem dogovora sa Ivicom Dačićem. S druge strane, Nikolić se zadovoljavao samo verbalnim provokacijama i minimiziranjem Vučićevog uticaja i značaja.

Posle izbora 2008, kad je propali predsednički kandidat Nikolić poželeo da formira koaliciju sa SPS i DSS, i da postane premijer, opet mu je ostvarenje sna sprečio Šešelj. Vojvoda je iz Haga ponudio Koštunici mesto predsednika vlade i time definitivno odgurnuo Nikolića od sebe. Nikolić je lupio šakom o sto i prelomio – prihvatio je Tadićev, Đilasov i Rakićev plan da razbije radikale i formira svoju stranku. Oni su mu obezbedili političku i medijsku logistiku, koju su njihovi tajkuni podržali višemilionskim konvertibilnim investicijama.

Kad je Vučić o tim dešavanjima obavestio autora ovog teksta, na pitanje „a, gde si ti u toj priči“, odgovorio je: „To svi sponzori pitaju Tomu. On im je rekao da se sve dogovorio sa mnom i da neće biti problema. E, pa, malo se zajebao. Ne idem u paketu s njim. Ko hoće da sa mnom sarađuje, moraće sa mnom da razgovara.“

Tako je i bilo. Da bi Nikoliću, Tadiću i tajkunima pokazao da je autonoman konvertit, odbio je da zvanično učestvuje u puču. Povukao se u tihovanje. Sedeo je u vinskom podrumu i cedio strpljenje svog novog političkog tate. Tek kad je cenu podigao na željeni nivo pristao je da se i javno uključi u proces stvaranja naprednjačkog kartela.

Odlukom da uništi Nikolićevu ambiciju za osvajanjem još jednog predsedničkog manadata, Vučić je pokazao da je dosledan u političkom oceubistvu i podlačkom odnosu prema najbližim saradnicima, bez kojih ne bi postao ovo što jeste. Ipak, Vučiću se mora priznati hrabrost s kojom je ušao u raščišćavanje odnosa s bajčetinskim klanom. Ako je mesecima zavlačio Tomislava, vodeći ga žednog preko vode, isto mogu da očekuju Radomir, Branislav i Dragica. Uzalud se Tomislav nagodio i prihvatio otpremninu, i sam zna da Vučićeva reč vredi koliko i grudva lanjskog snega.

Od Vučićeve pakosti, začudo, korist će imati i Srbija. Nikolićev pad najavio je početak kraja naprednjačke pošasti. Ako bude imao sreće, Nikolić će satisfakciju dobiti u biografskoj činjenici da je on prvo bio u zatvoru, pa na vlasti. Za razliku od Vučića, koji ide u obrnutom smeru. Ako ga sreća opet izda, a normalni građani se nadaju u to, Nikolića opet čeka mesto na optuženičkoj klupi. Pored Vučića, da odgovaraju za sve zlo koje su zajedno naneli Srbiji.

Predrag Popović

www.predragpopovic.wordpress.com