Vučić, kriza i Siriza

Za početak, malo „dosadnih“ brojki. Javni dug Srbije na kraju 2014. godine iznosio je 22,76 milijardi evra, što je 70,9 odsto bruto domaćeg proizvoda. Za samo mesec dana, u odnosu na novembar, javni dug je uvećan za oko 480 miliona evra. Na kraju 2013. godine javni dug Srbije iznosio je 20,14 milijardi evra, odnosno 59,6 odsto BDP, što znači da je za godinu dana povećan za više od dve i po milijarde evra i za preko 11 odsto BDP-a. Krajem 2011. javni dug je bio 14,8 milijardi evra, a krajem juna 2012. (kada dolazi do smene vlasti i formiranja koalicije SNS-SPS-URS) 15,4 milijarde. Što znači da je za dve i po godine porastao za čak sedam milijardi i trista miliona evra.

Ne. Ovo nisu podaci nekog malicioznog opozicionara, ili neodgovornog blogera, već zvanični podaci Narodne banke Srbije. I nisu nikakva „vojna tajna“, objavljeni su i javno dostupni, ali je činjenica da su, kao i niz drugih stvari koje se ne uklapaju u zadatu ružičastu sliku, bili prilično zatureni i zabašureni id strane onih koji vuku medijske i političke konce u današnjoj Srbiji.

Ponekad povećanje duga može biti cena koja se plaća zarad bržeg ekonomskog razvoja, povećanja zaposlenosti ili re-nacionalizacije nekog dragocenog privrednog resursa. Ali, avaj, i BDP je u padu, o industrijskoj proizvodnji da i ne govorimo, a država se upravo sprema da proda nekoliko preostalih strateških kompanija, poput Telekoma ili PKB-a. Isto tako, vodu ne pije ni omiljeno premijerovo „objašnjenje“ kako su „morali da se zadužuju da bi vratili nepovoljne dugove prethodne vlasti“. Jer da je (samo) to u pitanju – pozajmim novu milijardu da vratim staru milijardu – nivo duga bi ostao isti.

Ovaj tekst bi bio mnogo zanimljiviji i verovatno čitaniji da je ilustrovan naslovnicama srpskih dnevnih novina, sa kojih se, uzmimo za primer samo samo današnji i jučerašnji relativno benigni „uzorak“, moglo pročitati dosta o najnovijim aktivnostima premijera, Maji Nikolić i Ceci, Miškoviću, Đokoviću, stvarnim ili izmišljenim prekršajima dva popularna TV voditelja, najnovijim zaverama protiv Vučića, kao i o biznismenu kome su ubice odsekle ruke i noge. Ne kažem da to nisu legitimne teme (pogotovo za tabloide), ali je najblaže rečeno čudno kako ni u jednoj redakciji nije proradio istraživački crv da se malo ozbiljnije pozabave i malo šire tematizuju brojke sa početka teksta. (A još je čudnije i, što bi se reklo, „indikativnije“ to što je prosečni srpski medijski konzument bolje informisan i bolje upoznat sa situacijom u vezi sa grčkim nego srpskim ekonomskim i finansijskim problemima.)

Neke stvari je moguće tumačiti i ovako i onako. U zavisnosti od ugla gledanja i žeđi, čaša se nekad može videti kao poluprazna ili polupuna. Tako je, na primer, učestalu praksu imenovanja istaknutih predstavnika stare D(O)S-ovske vlasti na prestižna mesta moguće tumačiti kao dokaz tolerancije i širine vladajuće stranke i njenog lidera, ali isto tako i kao dokaz da, uprkos skoro apsolutnoj vlasti koju poseduju i, navodno, skoro pola miliona članova, SNS i dalje nema iole sposobnih kadrova za odgovorne funkcije u državnoj upravi i javnim preduzećima.

Ali ovaj pogubni ekonomski bilans sa početka teksta, plašim se, ne ostavlja mesta različitim interpretacijama i govori sam za sebe. A za te dve i po godine Srbija je promenila dve vlade, imala jedne vanredne izbore, par vladinih rekonstrukcija i promenila tri-četiri ministra ekonomije i finanasija. Ali imala samo jednog gospodara – kome, uzgred rečeno, gotovo uopšte ne opada rejting?!

Zato je pobeda Sirize u Grčkoj izazvala pravu pometnju u srpskim vladajućim krugovima jer je ugrozila mantru o „bezalternativnosti“ iz Brisela zacrtanog ekonomskog i političkog puta. A analogije sa grčkom situacijom, uključujući i licitiranje sa kandidatima za „srpsku Sirizu“ i „srpskog Ciprasa“, naprosto se nisu mogle izbeći. Jer, pošteno govoreći, grčke ekonomske brojke jesu dosta veće i nepovoljnije od naših. Ali su, isto tako, i njihove ekonomske performanse i potencijali kud i kamo veći (Grci imaju oko šest puta veći BDP od nas, a oko dva puta su veći i brojniji).

Posebno se na muci našao omniprisutni Premijer, koji je samo pre desetak dana javno hvalio politiku i mere „svog prijatelja Samarasa“. (Što njegovog ministra i bliskog saradnika Vulina, opet, nije sprečilo da, odmah po pobedi Sirize, istakne velike sličnosti između Vučića i Ciprasa.)

No, to poređenje sa Sirizom ipak je više za domaću upotrebu. Kada se našao u Beču, premijer je istakao kako je u ekonomskim pitanjima ipak „bliži Nemcima, Austrijancima ili skandinavskim narodima nego što bi se poredio sa našom braćom i prijateljima u južnoj Evropi“. Kako je istakao, svestan je oduševljenja i kod Srba i u celom regionu zbog onoga što se desilo u Grčkoj, ali je dodao da ga on lično ne deli. „Većina ide linijom manjeg otpora, misli ‘eto stigla nam je politika lako ćemo’. Ja ne verujem u takvu politiku. Verujem u težak rad, u teške strukturne reforme, verujem u promenu naših navika, naše svesti, u teško i mukotrpno ozdravljenje naše privrede i zato sam u tom poslu posvećen na takav način“, rekao je Vučić.

Sve priznajem i prihvatam. I da je situacija teška, i da su prethodnici mnogo toga zabrljali, upropastili ili propustili da urade. Dozvoljavam čak i to da vlast-vladar ima dobru volju i iskreno želi nešto ispravno da uradi. Ali naprosto nije moguće da nešto bude i crno i belo. I da su ekonomski bilansi onakvi kakvi jesu – i da „svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo“, kao što nas Vučić svakodnevno ubeđuje. I da nam je (politički) blizak Samaras – i da nam je blizak Cipras. I da, kao što reče Vulin, Siriza „može učiti“ od našeg premijera – i da njemu uzori budu Austrija i Nemačka.

Ma koliko to ponekad moglo biti bolno, izbor se mora napraviti. Ili bezalternativni put u EU, ili borba za kakav-takav suverenitet na Kosovu. Ili Samaras, MMF i privatizacije, ili Siriza renacionalizacija i resuverenizacija. Ili Cipras ili Angela Merkel. Izbor je naš. Ili možda nije?

Đorđe Vukadinović

NSPM