Vučić na TV Hepi

Svakako ne da se dodvoravaju i ugađaju vlastima, već da njihovo delovanje – opšteg dobra radi – kritički procenjuju. Govoreći na pomenutoj televiziji, predsednik takvu njihovu, u demokratskom svetu opšteprihvaćenu ulogu, najblaže rečeno – naglavačke preokreće. Umesto da mediji ocenjuju predsednika, on je taj koji ocenjuje medije.

Daleko od toga da se medijima – posebno u tako jadnom stanju – nema šta prigovoriti. Poželjna je, štaviše, javna debata o odnosu vlasti i štampanih i televizijskih glasila, što u tom slučaju zahteva učešće obe strane. Ne može se, drugim rečima, debata o medijima ograničiti na pridike u kojima su – kao u jeftinim vodviljima – izmenjene uloge. Što će reći, da se nosioci vlasti umesto da trpe zamerke – obrušavaju na one koji su, po prirodi svog posla, pozvani da ih izriču. Niti se još manje može svesti na monolog koji isključuje ne samo učešće druge strane već i samo njeno postojanje.

Razgovor sa samim sobom

Ako je to ono što se javnosti nudi kao „unutrašnji dijalog“, onda se on javlja na specifičan način kao razgovor sa samim sobom. Pa da vidimo na šta se, u odsustvu druge strane, ipak samo monolog (koji je doduše očuvao epitet „unutrašnji“) odnosio. Sudeći prema onome što smo na Televiziji Hepi čuli, primedbe predsednika na račun štampe i televizije tiču se nedovoljne prisutnosti i načina na kojem mediji govore o njegovim nevoljama ili ih prećutkuju.

Nosioci vlasti umesto da trpe zamerke – obrušavaju se na one koji su, po prirodi svog posla, pozvani da ih izriču

Nezadovoljstvo „nedovoljnim prisustvom“ (ne brinite, dobro ste čuli) lako je opovrgnuti. Dovoljno je da pogledate bilo koju televiziju i prelistate bilo koje novine. Nema dana a da se on u njima ne pojavi kao ličnost koja je i doslovno omnipresente (sveprisutna) i omnipotente(svemoćna) čak i tamo gde mu – po zvanju – nije mesto.

Zbog čega bi se, recimo, slikao sa svakim poslovođom neke inostrane firme? Nije li to posao ministra privrede ili trgovine ili (dobro de, iako je i to preterano) ponekad i premijer? I bez pomoći statistike vidljivo je da je po prisutnosti u medijima predsednik nadmašio čak i neprikosnovenog maršala koji, doduše, kao vlasnik dva ostrva – jednog za odmor a drugog za političke protivnike – nije toliko radio.

„Naši“ i „njihovi“ mediji

Kada, opet, izražava nezadovoljstvo načinom na koji mediji izveštavaju, moramo se zapitati koji mediji. Da li oni „naši“ ili oni „njihovi“, kako ih je sam podelio. Kada je već o tome reč, oni „naši“ u toj meri preovlađuju da su oni „njihovi“ (jedne novine i jedna televizija) na nivou statističke greške.

Umesto da mediji ocenjuju predsednika, on je taj koji ocenjuje medije

Ako se ima u vidu da su neki od „naših“ medija manje informativna glasila a više propagandna oruđa kojima je jedini cilj da što više ocrne političke protivnike, a da se, opet, neke od novina i televizija koje su u vreme Miloševića zasluženo imale ugled slobodoumnih glasila danas takođe nadmeću u uslužnosti vlastima, nesrazmera između „naših“ i „njihovih“ (što će reći i nesrazmera u mogućnosti da se čuje reč i kritičara vlasti) vapijuće je velika.

Čini se da je i sam predsednik to zapazio kada je, u zadivljujućem uzletu mašte, svrstao RTS i B92 u opozicione medije.

Kako, tada, imajući sve to u vidu, da tumačimo nezadovoljstvo predsednika medijima? Da li, možda, da se prisetimo Marksa koji je za Hegela rekao da je to što on govori u redu pod uslovom da se ono što je naglavačke izokrenuto uspravi na noge? Sam predsednik, najzad, mora da odluči do čega mu je više stalo: da bude Vrhovni Komandant (što je pravo koje mu po Ustavu pripada) ili Glavni Urednik svih medija u Srbiji.