Naravno da ni Saša Janković ni slične štetočinske prišipetlje, navodno postavljene da bi kao bajagi štitile građane Srbije, nisu ni na koji način odreagovali na tešku uvredu koju je Aleksandar Vučić izneo upravo na račun građana Srbije, u intervjuu datom televiziji B92 u nedelju 24. maja.
U tih dva sata razgovora, premijer Srbije odgovarao je na pitanja četvoro novinara: voditelja Aleksandra Miladinovića, urednika agencije „Beta“ Ivana Cvejića, urednice „Novog magazina“ Nadežde Gaće i urednika „Blica“ Svetomira Marjanovića. Prva tema razgovora bilo je Kosovo i Metohija, a Nadežda Gaće je u tom delu postavila sledeće pitanje:
„Od nečega se mora odustati. Čega ćete biti skloni da odustanete: teritorije, preambule, rešavanja nekih pitanja? Odnosno, pitam vas, šta je krajnje što ćete morati da pristanete?“
Premijer je, posle uzdaha, uzeo reč:
„Naravno, nije zgodno i nikada niko ne može tako otvoreno da vam odgovori… Vi ste to, Nado (osmeh) postavili, kako bih rekao, suviše otvoreno… Ali, ja moram da kažem da smo mi svi pomalo licemeri. Svi, koji ovde živimo, ovde u Beogradu. Da uopšte ne govorim o našim ljudima u Toplici i Raškoj oblasti, oni žive malo teže i bolje znaju odnose na Kosovu i Metohiji. Po istraživanju u Beogradu, 94 posto ljudi nikada nije bilo na teritoriji Kosova i Metohije. Od toga, gotovo niko nikada nije bio u Glogovcu, Srbici ili Skenderaju, kako Albanci zovu, Uroševcu-Ferezaju kako Albanci zovu, dakle i u mnogim drugim mestima. Da odu tamo, verujem da nikada više, da se niko ne naljuti, uz svo poštovanje naših albanskih prijatelja, da nikada više ne bi pomislili ni poželeli tamo da odu. Ali ovako, svakoga dana slušamo svemoguće priče… I to je ona priča o tome, kad nas kritikuju jedan dan, za šta sam doneo primere, da li će da se poveća cena struje, a sutra nas kritikuju što niste povećali cenu struje jer niste ispunili uslove MMF-a.“
Prosto je neverovatno da niko u studiju nije našao za shodno da ukaže na grozomornost ove premijerove izjave. „Svi smo mi pomalo licemeri“, kaže Aleksandar Vučić, zbog toga što među Beograđanima „94 posto ljudi nikada nije bilo na teritoriji Kosova i Metohije“! Da čovek prosto ne poveruje kako razmišlja predsednik Vlade Srbije i kojim se razlozima rukovodi…
Najpre, ako ćemo već o licemerju, neka premijer ispita koliko je Beograđana bilo u Nemačkoj, ili Francuskoj, ili Švedskoj. Videće da se i u tom slučaju radi o ubedljivoj manjini. Pa neka onda to uporedi sa politikom njegove i svih ranijih vlada od Petog oktobra naovamo, koja se zasniva na nekakvoj neminovnosti „evropskih integracija“. Nije li licemerno oslanjati se na glasove onih koji se tobože slažu sa ulaskom u Evropsku uniju, a nikada u njoj nisu bili?
Kada bi se još izašlo iz Beograda, koji je poslovno središte cele zemlje pa zato njegovi stanovnici prirodno više putuju u inostranstvo, stanje bi bilo još i znakovitije, a pogotovo ako idemo ka siromašnom jugu. Zaista, koliko je Leskovčana, ili Užičana, ili Vranjanaca, ikada bilo u Evropskoj uniji? Zašto, vrli premijeru, ne utvrdite taj podatak, pa onda licemerje ne spočitate onima koji su navodno opredeljeni za EU? Zbog čega se samo kosmetskom pitanju prilazi sa tom ispraznom moralnom nadmenošću o nečijem („svih nas“) licemerju?
Zatim, premijer namerno izostavlja ključne preduslove koji su doveli do toga da 94 odsto Beograđana nikada nije bilo na Kosovu i Metohiji. Naravno da je taj podatak zabrinjavajući, ali je on posledica čitavog niza činilaca, koje Vučićev kabinet, kao i prethodne vlasti uostalom, nije ni počeo da ispravlja. Moguće najvažniji od tih činilaca jeste nasleđe zločinačkog režima Josipa Broza, koji je, da podsetimo, posle Drugog svetskog rata zabranio povratak izbeglicama, mahom Srbima, na Kosovo i Metohiju. Sama ta činjenica ukazuje na duboko protivljudsku i protivsrpsku politiku koju je Brozov režim sprovodio u južnoj pokrajini više od četiri decenije, a to nije moglo da ne ostavi pogubne posledice na stanje svesti. Valja imati u vidu i to da je južna srpska pokrajina već preko tri decenije u skoro neprekidnom vanrednom ili, još gore, ratnom stanju, a to bi, priznaćete, smanjilo turističke potencijale svake oblasti.
Zbog toga je duboko nemoralno ovo što premijer radi, a to je, da koristi otuđenost stanovništva od Kosmeta kao opravdanje za neizmerno štetne poteze koje vuče u odnosu na kosmetsko pitanje.
Jezivo je licemerno onoliko puta se zalagati za nekakvu promenu mentaliteta građana Srbije kada to premijeru odgovara, a onda po pitanju Kosmeta, kada su mu namere očigledno nečasnije, uzimati baš mentalitet građana kao opravdanje za određene političke odluke. Po toj računici, Srbi naprosto nikada ne mogu da ne budu krivi. Ako se mentalitet naroda, onako nakaradan kakvim ga premijer predstavlja, ne uklapa u premijerove kočijaški uprošćene ekonomske ciljeve, onda je mentalitet nešto što se ima menjati, makar i silom, tj. dovođenjem pred svršen čin. Ako je, pak, mentalitet naroda, onako naopak kakav već može da ispadne u raznoraznim „istraživanjima“, nešto što premijeru pruža navodne razloge da vodi politiku sukobljeni sa nacionalnim interesima i ustavnim obavezama, e, onda će premijer da se pozove upravo na mentalitet. U svakom slučaju su građani Srbije ti koji su krivi: ili ne rade dovoljno, ili ne odlaze na Kosmet dovoljno, ili se previše vezuju za hrastove i helikoptere…
Ne samo da je licemerno, nego je i nemoralno uopšte odgovarati na pitanje koje je tako zlonamerno postavila Nadežda Gaće, čije samo prisustvo u ovoj emisiji odražava poremećaj društvenih vrednosti. Novinarka bez ikakvog doprinosa novinarstvu, urednica časopisa čiji je tiraž neuporedivo manji čak i od onog procenta Beograđana koji su bili na Kosovu i Metohiji, Nadežda Gaće ničim nije zaslužila povlasticu da na nacionalnoj frekvenciji postavlja pitanja premijeru, inače poznatom po tome što izbegava sva pitanja koja mu mogu zazvučati neugodno. Pogotovo je drsko što onda tu nezasluženu priliku koristi da bi dodatno zatrovala javno mnjenje njenom bezobraznom tvrdnjom da se u vezi sa Kosovom i Metohijom „od nečega mora odustati“. Niko sa iole obraza ne bi takvo pitanje udostojio ma kakvog odgovora, ali je premijer ne samo odgovorio, nego je omogućio Nadeždi Gaće da kasnije i „poentira“, tako što je, izopačeno se naslađujući onim što izgovara, ponovila onu staru, nečovečnu tezu da ne mogu Srbi na Kosovu i Metohiji biti važniji od „sedam miliona Srba“ u ostatku Srbije. Vučić se sa ovom tezom poluvidljivo i složio, tako da ispada da Srbiji odan narod sa Kosova i Metohije mora da ispašta zbog toga što mu građani iz ostatka države nisu dovoljno često dolazili u goste.
Možda i najnemoralnije je bilo to što je premijer Vučić nešto kasnije ipak stigao da se pohvali time što će biti prvi srpski državnik koji je ikada išao u zvaničnu posetu Albaniji. Možda bi, vrli premijeru, od Tirane više trebalo da vas privlači odlazak u Glogovac, Srbicu ili Uroševac?
Miodrag Zarković
Fond strateške kulture
