Nije da sam ravnodušan prema sudbini srpskog premijera, niti da su profesionalni atentatori koji zaboravljaju zolju i čitav arsenal oružja i municije na mogućem mestu zločina svakidašnja vest, ali nekako mi se ne piše o tome. Prvo, zato što mi se ne guta Bebeća udica za somove, a drugo, što mi je radnja tog smešnog zapleta, a i kasnijeg raspleta, poznata. Da, poznata mi je! Čitao sam je pre nekih četrdesetak godina u svom omiljenom stripu „Alan Ford“ (epizoda „Sumnjiv posao“, čini mi se). I tamo, kao i ovde, glavni negativni lik, poznat pod imenom Džo Bazuka, atentator je koji žali što hicima iz bazuke buši nova odela svojih meta, a svoje oružje zatura čim nekuda malo požuri.
I junaku Bebine varijacije na temu bazuke se, nema sumnje, žurilo. Bebi se, izgleda, žurilo još više, pa rasejanost njegovog junaka ne deluje zabavno, već zlobno i morbidno. To je zato što kreativnost onih koji su stvorili satiričnu, antiglobalističku, sagu o legendarnoj grupi TNT dolazi iz mašte, a kreativnost Bebe Popovića iz moralne iskvarenosti, odnosno nepoštovanja bilo kakvog moralnog kodeksa.
No, da se vratimo žurbi. Sva je prilika da se najviše žurilo samom Vučiću, koji je toliko ogrezao u balkanski politički mulj da više i ne bira u kakve se manipulativne projekte upušta. „Daj, šta daš – uzimaj šta se nudi!“ – postao je moto u Vučićevom pokušaju da spinovanjem stvarnosti sebi obezbedi još koji dan vlasti. No, uzalud. Cena je sve veća, efekti sve manji, a tragovi sve vidljiviji. Uostalom, angažovanje Tonija Blera i Bebe Popovića, da o nekome popravljaju sliku u javnosti, podseća na pokušaj da operete ruke u kanalizaciji. I tako, sve počinje da liči na piramidalne priče koje uvek imaju isti kraj…
Ali, zašto se i kuda Vučiću toliko žuri kada je pristao da od prokaženog Bebe „kupi“ rasejanog junaka iz stripa, koji seje zolje po Beogradu, a koji će se, prema potrebi, u sledećoj fazi pojaviti da sve prizna, pokaje se i nagodi sa tužilaštvom?! Baš kao i u stripu. E, to je tema ove analize.
VUČIĆEV BEG …
Za nestrpljive, odmah ću rešiti zagonetku, a dalje u tekstu elaborirati kako, zašto i ostala pitanja. A rešenje je:
Vučić beži! Ne iz zemlje, već iz priče. Milove priče. U nju je ukopan do grla, sa sve Bebom i onim kriminalcem koji to nije, jer mu je predmet, u Vučićevom pravosuđu, zastareo. Sa sve avionima i oružjem. Sa sumnjivim Arapima koji su prvo postali Crnogorci, pa posle i Srbi.(1) Sa pogubnim odnosom prema migrantima. I ko zna sa kime i čime još. I zato je, Vučić, MORAO da javno podrži LAŽNU priču antisrpskog crnogorskog apsolutiste Đukanovića, o nekakvom udaru iz Srbije. On zna šta je time odradio, ali i šta je uradio svojoj zemlji i vaskolikom srpskom narodu! Svestan je koliko će to produbiti podele u srpskom nacionalnom biću. I zato grozničavo beži od sopstvenih reči. Svi ovi špijuni, postojeći američki i nepostojeći ruski, sa sve idejom o zaboravnom atentatoru, preuzetoj iz satiričnog stripa, sve se dešava u par dana nakon njegove sramne izjave u kojoj podržava diktatora Mila Đukanovića, datoj posle odluke crnogorske opozicije da ne prizna rezultate izbora, zbog atmosfere vanrednog stanja.
To vam je TO. A sada da obrazložimo. Počeću jednim pitanjem.
Znate li šta je zajedničko crnogorskom diktatoru Milu Đukanoviću, srpskom diktatoru u pokušaju Aleksandru Vučiću i navodnom vođi „puča“ u Crnoj Gori na dan izbora, policijskom generalu Bratislavu Dikiću?
Ako ne znate, ja ću Vam pomoći. Svi se međusobno poznaju i svi su prijatelji Bebe Popovića. Treba li, uopšte, nastavljati dalje? Ali, hajde da pojasnimo.
Smisao navodnog pokušaja državnog udara, u jutarnjim časovima, na dan izbora u Crnoj Gori je jasan. Stvaranje psihoze vanrednog stanja, koji neopredeljene, ali i mnoge opredeljene birače, logično upućuje na postojeću vlast, kakva god da jeste. Naravno, priča je besmislena, jer kako da nešto više od desetak ljudi bez oružja, veza i logistike, mogu napraviti tako nešto. Ali, Beba i ne pravi smislene priče. Jednokratna upotreba, bacanje u kanalizaciju i brzo puštanje vode, to je smisao njegovog prljavog „spin-majstorstva“.
A ko bolje da to sprovede od Bratislava Dikića, Veljovićevog operativca za sve i svašta, koji je onomad u Kosovskoj Mitrovici, vodeći ljude sa fantomkama, polupao biračke kutije i napravio ekcese kako bi se obesmislio uspeli bojkot Srba, čime je uslovio ponavljanje izbora i omogućio Vučićevom režimu da neviđenim pritiskom natera Srbe na birališta i tako omogući implementaciju pogubnih odredbi Briselskog sporazuma.
I sve je teklo kako su zamislili, dok se crnogorska opozicija nije složila oko toga da ne prizna rezultate izbora zbog psihoze „vanrednog stanja“ u kome su održani, a koja je ne samo posredno i neposredno uticala na birače, već i inspirisala niz značajnih nepravilnosti na biračkim mestima, počev od pojačanog prisustva policije do otvorenih ekcesa. Njihov jedinstven nastup po tom pitanju mora da je opasno uznemirio vlast i njenu Bebeću koncepciju, koja je kao aksiom uzimala da se razjedinjena opozicija neće saglasiti ni oko jednog pitanja. I Milo je, nemajući kud zgrabio telefon u ruke.
Tek, nekoliko sati posle saopštenja opozicije o nepriznavanju rezultata izbora, oglasio se srpski premijer da nam kaže kako rezultati istrage u Srbiji, sprovedeni u saradnji sa crnogorskim organima, pokazuju da su „određena lica pratila putanju kretanja premijera Crne Gore i to na dnevnom nivou svake sekunde i obaveštavala druga lica“.(2) I sve tako, namerno koristeći neodređene termine, premijer je sklepao priču iz koje se jasno može iskonstruisati da je teritorija Srbije korišćena za aktivnosti protiv Đukanovića, uz očekivanu ogradu: „Dobra je vest da u svemu nismo naišli na umešanost bilo kog političara iz Srbije, a ni iz Crne Gore…“(3). Pomenuo je i strani faktor i sve to uvaljao u opštu priču o špijunima. Taman koliko treba da se Đukanoviću u nevolji da neophodni vetar u leđa, a niko konkretno ne okrivi.
Šta mu je to trebalo? Ništa. Ali, morao je. Njegov i Milov režim su balkanski sijamski blizanci i od samog početka Vučićevog ustoličenja čvrsto su oslonjeni jedan na drugi. Imaju istu operativnu matricu, istu antisrpsku suštinu, iste nalogodavce. A sam Vučić mnogo toga duguje Đukanoviću. Počev od preporuke gazdama, do uvođenja u svet arapskog novca sumnjivog porekla. Milo je taj koji ga je upoznao sa Šeikom Zajedom, ali i Muhamedom Dahlanom palestinskim Crnogorcem(4) koji je, zahvaljujući Vučiću, sada i državljanin Srbije, a zahvaljujući Nikoliću nosi i njen orden. I eto nama Ujedinjenih Arapskih Emirata kao „investitora“ u proizvodnji naoružanja. O svim tim vezama tek će se pričati nakon odlaska aktuelnih režima u Srbiji i Crnoj Gori, odnosno barem jednog od njih. Bez obzira ko ode prvi, otvoriće se Pandorina kutija, proraditi princip spojenih sudova. I tada će se, pored ostalog, saznati koliko je zapravo resursa Srbije služilo sivoj profitnoj zoni Mila Đukanovića uz Vučićevu, direktnu ili indirektnu, saglasnost. Kao i da to nije bilo „baš za badava“. I mnogo toga drugog će se saznati što Vučić ne bi voleo da se zna.
I zato je on, verovatno birajući najmanje lošu opciju, bio primoran da svojom izjavom praktično „legalizuje“ Milovu izbornu prevaru, da zaigra na muziku Bebe Popovića. A kada se kolo previše zavrtelo poželeo je da iz njega izađe…
… ALI, KUDA?
Odluka opozicije u Crnoj Gori da ne prizna izborne rezultate, ako bi se na njoj istrajalo, bila bi glogogov kolac u srce jednog vampirskog režima, koji obitava na korupciji i anti-srpstvu. Ona bi mu obesmislila legalitet i oduzela legimitet i otuda se morala dezavuisati u samom začetku.
U tom smislu, podržavši Milovu loše izrežiranu predstavu o pokušaju državnog udara sa teritorije Srbije, Vučić se nije samo direktno umešao u izborni proces druge države, podržavajući jednu stranu, već je i opasno produbio podele u srpskom nacionalnom biću i direktno ugrozio status ionako obespravljene srpske manjine u Crnoj Gori.
Da stvar bude gora, želevši da prilikom vraćanja ličnih dugova Milu zvuči što uverljivije, Vučić je u priču, prilično netaktično, umešao i građane drugih zemalja, pa je sve dobilo prilično skandalozan tok. I američki ambasador Skot i šef ruskih bezbednosnih službi, Nikolaj Petrušev, imali su šta da mu kažu na tu temu.
Pri tome, ni malo im nije skrenula pažnju, niti ih dirnula, tragi-komična priča o rasejanom atentatoru koji seje zolje po Beogradu. I plačljivo-besna Vučićeva faca. Davno su oni apsorvirali razne Bebe i aktivnosti „Ministarstava za istraživanje ruda i gubljenje vremena“.(5)
A, ti Vučiću, sada vidi kuda ćeš…
Dragan Milašinović
www.fsksrb.ru
____________________________
Uputnice:
– www.teleprompter.rs/vucic-dahlan-dukanovic-medunarodna-kriminalna-trojka-sa-balkana.html
– www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2501292/vucic-uhvaceni-ljudi-koji-su-pripremali-nelegalne-aktivnosti-za-teritoriju-crne-gore.html
– isto
– Državljanin je Crne Gore, gde je i stalno nastanjen.
– Američka špijunska agencija iz satiričnog stripa „Alan Ford“
