Vučićev crnogorski scenario

Za izbore 2022. strategija vlasti u Srbiji je jasna i već viđena – cilj je da se pretvore u trku za lidera opozicije, dok predsednik Aleksandar Vučić ostaje neprikosnoven. I to ne samo neprikosnoven u dobijanju drugog mandata, nego i u nameri da desetinama godinama vlada kao Milo Đukanović u Crnoj Gori.

Spori ali sigurni povratak u vladu Đukanovićeve partije DPS godinu i po dana nakon što je izgubila parlamentarne izbore, potvrđuje žilavost tamošnjeg hibridnog koncepta vladanja.

To je mešavina ruskog samodržavlja, vladara nesmenjivog na izborima sa jedne strane, koji raspolaže jakom strankom, dok je sa druge strane višepartijska opoziciona scena, spolja nalik onakvoj kakva postoji u većini evropskih država. U istoj državi postoje dva različita politička sveta, i uprkos utisku žestoke podeljenosti i suprostavljenosti, uspevaju da traju u tom obliku dugi niz godina.

Zato su u toku pripreme za hibridni ishod i na aprilskim izborima u Srbiji. Vučić bi trebalo, kako ruski uzor nalaže, da u prvom predsedničkom krugu neupitno pobedi, i to po mogućstvu sa 60 odsto glasova, ili blizu toliko. U svakom slučaju sa više od 55 odsto, koliko je imao na izborima 2017.

Evropska pravila pak važiće za opoziciju – tu bi svi takmaci trebalo da budu izjednačeni. I svi bi, odreda kao kandidati desnice, centra ili levice, trebalo da se bore ne protiv Vučića, već protiv Zdravka Ponoša, kao lidera opozicije koga ne priznaju.

Ponoš je najavljen kao favorit opozicione koalicije Ujedinjena Srbija, ali umesto da opoziciona javnost, koja toliko ističe autoritarne crte Vučićeve vlasti, prihvati i podupre stvaranje referendumske atmosfere, ona pribegava suprotnom nagonu. I refleksno osporava referendumsko raspoloženje za i protiv (Vučića i Ponoša), preispitujući sve što joj padne napamet.

Baš kao da postoji u jednom drugačijem evropskom višepartijskom sistemu, bez decenijskog vladara koji je „iznad“ političke scene. Kao da postoji u sistemu poput onog u Francuskoj ili u Nemačkoj, gde su snage vlasti i opozicije zaista izjednačene, gde su razlike između stranaka i kandidata po nekoliko procenata, i gde su zato u igri finese, detalji i gafovi.

Time se ispunjava najvažniji Vučićev cilj – da u javnom mnjenju kampanja ne počinje time što postoji nepsorno priznat drugi kandidat sa kim će ga meriti i upoređivati. Postoji samo on – Vučić, a zatim daleko od njega svi ostali, međusobno jednako slabi i suprotstavljeni oko mrvica podrške.

Otuda je Ponoš taj kome se odmah nalazi glavni protivkandidat, a ne Vučiću. Zanimljivo je da taj izbori nije pao na Boška Obradovića, ipak su Ponoš i on bili godinu i po dana u istoj koaliciji Savez za Srbiju, pre nego što je vođa Dveri otišao svojim putem, već na kandidatkinju, predsedicu Zavetnika.

Iako je prilikom demonstracija ispred RIK-a posle referenduma 16. januara Milica Đurđević Stamenkovski, izjavila da njeni Zavetnici, ne izvode obojene revolucije, upravo joj je dopalo izvođenje „obojene kontrarevolucije“. S tim što ta „obojena kontrarevolucija“ nije okrenuta protiv Vučića i SNS, nego za svaki slučaj, protiv Ponoša ukoliko ipak uspe da odskoči u kampanji ili izvede neki nepredviđeni manevar.

Kandidatura Zavetnice trebalo bi da njenoj stranci zauzvrat garantuje i preskakanje cenzusa i ulazak u parlament, shodno važećem iskustvu da se rezultat stranke uvek povećava kada ima predsedničkog kandidata.

Sigurno na to računaju i drugi najavljeni kadnidati, kako na ostaloj desnici od Boška Obradovića, preko Miloša Jovanovića iz DSS, i drugih (radikali) pa sve do Borisa Tadića, koji bi trebalo da predstavlja levi centar.

Vučić bi dakle, na ovim izborima uz osvajanje novog legitimiteta na predsedničkim izborima, trebalo da dobije i ono što mu je nedostajalo prethodnih godinu i po dana, a to je parlamentarna opozicija. Naravno, razbijena u što manje poslaničke klubove i što zavađenija u neprestanoj borbi za opozicioni, a ne vladarski tron.

Hibridni sistemi ne uspevaju uvek da zadrže ravnotežu dva politička sveta, tako da na izborima 3. aprila, može stvar ispasti drugačije nego što iskustvo nalaže.

Jer, kao što je bojkot koje su sprovele SSP i NS, stranke koje su kandidovale Ponoša, „potopio“ na izborima 2020. sve opozicione učesnike ispod cenzusa, tako bi to i u 2022. moglo nešto slično da se ponovi. Moglo bi da prevlada uverenje među tvrdim jezgrom opozicionih birača, da ipak treba glasati za onog ko deluje da je najjači u opoziciji kakav god da je. Ukoliko sem tog tvrdog jezgra, većina birača koji su protiv vlasti zbog mnoštva kandidata i odsustva jasnog ili-ili glasanja, odstane kod kuće, svi će proći katastrofalno.

I svi se mogu ujediniti u osporavanju izbornog postupka, a to opet znači i osporavanje Vučićevog legitimiteta, s tim što ovog puta rešenje u vidu obećanja „imaćemo opet izbore kroz godinu dana“ (kakvo je bilo 2017. i 2020.) ne bi prošlo tako lako.

Uz to, zametak osporavanja izbornog postupka već se „postavio“ u obliku protestnog kampa ekoloških aktivista Save Manojlovića i ekoloških udruženja, ispred Predsedništva Srbije. Oni su zaposeli taj prostor preteći da će ometati izbore ako se vlast ne obaveže na trajnu zabranu litijuma. Kao i sa decembarskih blokada, mogu se lako povući. Ali, mogu lako i ostati i omasoviti se.

autor:Jasmina Lukač

https://demostat.rs/