Vučićev gambit

0
1838

Ðorde VukadinovicKao što sam sugerisao pre mesec i po dana, ovi izbori su, barem kada je o pobedniku reč, bili odlučeni još u trenutu kada su raspisani – i da je postojala iole realna mogućnost da se završe drugačije, izbora ne bi ni bilo.

Bez obzira na to što se to prikrivalo zarad održavanja veštačke neizvesnosti i zarad mobilizacije biračkog tela SNS, neizvesnosti u pogledu naprednjačkog rezultata naprosto nije bilo i jedino je postojala dilema (ali je ona bila više zanimljiva kladioničarima nego što je imala neki opipljiv politički smisao) da li će osvojiti „samo“ 43-44, ili svih pedeset odsto glasova izašlih birača.

A posebno je svako licitiranje sa rezultatima postalo bespredmetno nakon što se Demokratska stranka pocepala u dve kolone na mesec dana pred izbore i kada vajne „patriotske snage“ nisu uspele da se dogovore o zajedničkom nastupu, uprkos realnoj opasnosti – koja se na kraju i obistinila – da svi mogu ostati ispod „crte“. Sve ostalo je bila stvar čiste tehnike koju igrač Vučićevog iskustva naprosto nije mogao propustiti da ne iskoristi.

Štaviše, čini mi se da je pobeda SNS čak za nijansu „preterana“, tj. kontraproduktivna, jer preveliku odgovornost baca u ruke SNS i njenog lidera Aleksandra Vučića. Takođe, mislim da nije dobro da više od 20 odsto građana nema svoje zastupnike u parlamentu, kao i to što u njemu neće sedeti niko ko bi predstavljao gotovo trećinu onih koji su skeptični i nepoverljivi prema evrointegracijama i aktuelnoj kosovskoj politici.

U stvari, kao što sam već rekao na drugom mestu (Svedok 14. januar 2014., Vreme 16. januar 2014., Vreme 6. mart 2014.), postoji jedno lakmus pitanje koje smo mi u NSPM-u patentirali pre petnaestak meseci i koje nepogrešivo prati, objašnjava – i odr(a)žava – Vučićev rejting. Pitanje glasi: “Šta mislite o aktuelnim hapšenjima i aktivnostima u borbi protiv korupcije“, a ponuđene opcije su bile 1) To je konačno pravi početak borbe protiv korupcije 2) To je politički obračun sadašnje vlasti sa članovima i finansijerima bivše vlasti i 3) Te aktivnosti služe vlastima za skretanje pažnje sa ekonomskih problema i prihvatanja nezavisnosti Kosova. Kada je to pitanje prvi put postavljeno tačno polovina ispitanika je glasala za opciju 1 („konačno pravi početak…“). U međuvremenu je taj procenat minimalno opadao, ali je i dalje više nego dovoljan da simbolu te borbe garantuje više nego ubedljivu izbornu pobedu. I to je manje-više bio kraj ovog izbornog turnusa. Sve ostalo je, kao što rekosmo, bila puka tehnika.

Da Vas podsetimo:  Kristina Nikolić: Utisci iz Prizrenske letnje duhovne škole

Da, znao sam (tj. znali smo). Diskretno sam to najavio i upozorio – a onda, najmanje mesec dana, nekada sam, a nekada u društvu Slobodana Antonića, pokušavao da to što znam predočim „patriotskim“ političkim akterima. Ali uzalud. S tim što su reakcije išle od ignorisanja i ili optužbi (pročitati ponovo polemički tekst N.Bakareca na moj apel), pa do izvinjavajućeg pravdanja kako to što predlažemo „na žalost, nije realno“. A, u stvari, svako je verovao da može sam (najviše DSS, pa su zato i bili najbahatiji), ili se barem nadao da će preći cenzus – ili makar napakostiti onim drugima.

Što se ostalih tiče, sve je u granicama očekivanog. Uprkos svim aferama i napadima, Dačićeva koalicija drži solidan rejting i držaće ga sve dok budu na vlasti (to neće biti baš tako dugo), ili dok im prirodnim putem ne odumre sve starije i nemoćnije biračko telo. URS ovoga puta naprosto nije imao nikakvih šansi. Demokrate su se „samoubile iz zasede“ u režiji (P)PV-a, dok su LDP i DSS platili danak svojoj „kooperativnosti“, tj, suzdržanosti da napadaju direktno Vučića, sve se nadajući da će za to biti nagrađeni koalicijom na republičkom, odnosno gradskom nivou. Na njihovu nesreću, to što bi možda moglo da prođe bez posledica kod SPS-ovih ili SNS-ovih glasača, nije prošlo kod njihovog, za srpske prilike, ipak natprosečno politički svesnog biračkog tela.

Radikali i dalje, sa sve nižom startnom pozicijom, čekaju „povratak Šešelja“, Dveri su pokazale znake političkog života, ali i lutanja, što je ipak bilo nedovoljno za prolazak u parlament (jedina šansa im je bio zajednički nastup, kao što im je, ponavljam, i privatno i javno, dobronamerno savetovano).

Da Vas podsetimo:  Problematično delovanje i radnje aktuelne rektorke Popović

Svi ostali su bili tu samo da čorba bude gušća i da ostalima skinu po neki procenat i povećaju broj „bačenih glasova“, te da tako Trijumfatorov trijumf bude još trjumfalniji.

Sve ovo, naravno, ne umanjuje razmere Vučićevog uspeha i veštinu kojom je, šahovski precizno, ma koliko to ponekad delovalo haotično, butalno i grubo, vukao po tabli političke figure, žrtvovao pione, konje i topove, postepeno zaokružujući „kralja“ i „kraljicu“ u liku Ivice Dačića i Tomislava Nikolića. Pa ih čak na kraju naveo da se međusobno bore, te u njemu traže zaštitu i saveznika.

Bez šale i bez potcenjivanja, Vučić – ili onaj ko ga savetuje i vodi – se još jednom pokazao kao vrhunski majstor političkog inženjeringa. I bez obzira na to što je u periodu svog meteorskog uspona i političkog „preumljenja“ (pre)često voleo da citira Maksa Vebera, definitivno se čini da je ipak neuporedivo bolji kao Makijavelijev sledbenik u shvatanju politike kao „veštine sticanja, održanja i uvećanja moći“, u čemu se pokazao kao pravi šampion. Političke kampanje su ono u čemu je Vučić zaista dobar i jedino što zaista voli i ume da radi. I u čemu se vežbao i kalio više od dve decenije. Zato on, evo, još malo pa dve godine državu i vodi kao da je neprestano u izbornoj kampanji i u vanrednom stanju – što na neki način i jeste slučaj. A da li i kako ume da vodi državu, gradi institucije, čuva demokratiju i poštuje kritičko mišljenje moći ćemo da vidimo vrlo brzo. U stvari, već vidimo. Ali se neki nadaju da će tobože, sada, kada je konačno jednom i sam pobedio na nekim izborima i kada je iživeo tu frustraciju i gubitnički kompleks, konačno pokazati svoje pravo, ljudsko, srpsko i državotvorno lice. (Što, naravno, nije sasvim nemoguće, ali je, otprilike, realno isto koliko i ono svojevremeno nadanje radikalskih navijača kako su se kumovi Toma i Voja „sve ovo dogovorili“ i da samo fingiraju međusobni sukob, da bi prevarili vlast i zapadnjake.)

Da Vas podsetimo:  Laboratorija Srbija: mržnja, hajka, nesanica…

U svakom slučaju, bez obzira na preterano i neukusno medijsko favorizovanje koje mu, dugoročno, može više štetiti nego koristiti, nema sumnje da SNS i Vučić lično („Budućnost u koju verujemo“) trenutno uživa bezuslovnu podršku negde između četvrtine (polovina od polovine koja je glasala), pa do trećine građana Srbije. Druga trećina podržava sve ostale, to jest, razbijene ostatke „Prve“ i „Druge“, to jest, „patriotske“ i „građanske“ Srbije. A treća trećina, razočarana u sve i ubijena u pojam, ne podržava nikog, ne veruje nikom, ničemu se ne nada, ne glasa i ne učestvuje u političkom životu. To je, u najkraćem, slika današnje „Vučićeve Srbije“.

I to je ta obeshrabrujuća politička i demografska osnova sa kojom se mora računati. I od koje mora otpočeti nacionalni oporavak – ili, pak, terminalna faza našeg definitivnog, državnog i nacionalnog iščeznuća.

Đorđe Vukadinović

NSPM

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime