Inteligencija je sposobnost prilagođavanja promenama. Aleksandar Vučić je nepromenjiv. Odrekao se stare ideologije, stranke, kumova, saradnika, prijatelja i, naravno, supruge. Međutim, ostao je isti, karakter mu je jači od inteligencije.
Vučić–radikal ni u čemu se ne razlikuje od Vučića-naprednjaka. U fanatačnoj želji da ispuni isključivo lične interese koristi istu primitivnu populističku demagogiju, iste šibicarske trikove i načine za manipulaciju lakovernim podanicima. Po istom mentalnom šablonu izaziva podele i sukobe u društvu. Kritičare vlasti opet naziva stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima, preti im i progoni ih, zloupotrebljavajući policiju, pravosuđe i medije. Protivnike ne bira, kao ni sredstva za njihovo uništenje. Kao svaki pravi vojskovođa, zna da nema velikih i malih bitaka, zato se s istom strašću obračunava sa stranim ambasadorima i anonimnim tinejdžerima koji mu se sprdaju na internetu.
Radikalska patologija, čije simptome vođa prezentuje na svakodnevnim konferencijama za novinare, izazvana je realnim problemima. Najozbiljniji među njima inicirani su sa Zapada. Medeni mesec je prošao, vašingtonski i briselski sponzori nisu zadovoljni ponašanjem svoje mlade, pa zatežu povodac. Za četiri godine vladavine, Vučić je ispunio sve što mu je naređeno. Obavio je sve prljave poslove oko utvrđivanja državnosti albanske države Kosova, uzeo je više od sedam milijardi evra kredita i Srbiju bacio u dužničko ropstvo, dokrajčio privredu i ozakonio mogućnost stranim kompanijama da za sitne pare kupe vojvođanske oranice. Uzalud, ni to mu ne garantuje zaštitu od procesa deratizacije, koji vode Sjedinjene Američke Države. Čišćenje balkanskih država od političkih simbola ratne i kriminalne prošlosti Amerikanci uspešno sprovode u Sloveniji i Hrvatskoj, a taj talas će se preliti na Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Makedoniju, Kosovo i ostatke Srbije. Rok je istekao za Izetbegovića, Dodika, Đukanovića, Tačija, Gruevskog i, logično, Vučića i njegov gang.
Navikao na spletkarenje s domaćim cicibanima, Vučić je potcenio Amerikance. Mislio je da mu je dozvoljeno sve što hoće i koliko hoće. Da stvari ne stoje baš tako uverio se prošle godine, kad je grupa kongresmena obavestila Stejt Department o spornim poslovima u vezi telekomunikacija, energije i medija, u čemu prednjače bata Andrej i kum Nikola Petrović. Tadašnji ambasador Majkl Kirbi, iskusni diplomata i obaveštajac, nije slučajno razglasio da Vučić svakog meseca iz Srbije u strane banke iznosi dva miliona evra. Šta mu je pripremljeno u Lengliju Vučić je shvatio kad je saznao da Amerikanci finansiraju pokret „Ne da(vi)mo Beograd“, koji će uskoro mutirati u „Ne damo Srbiju“, novu verziju „Otpora“, koji je već jednom najurio crno-crvenu pošast s vlasti. Pored svega, posebnu brigu mu zadaju upozorenja pojedinaca iz diplomatskog kora da je Kajl Skot u Beograd došao sa zadatkom da dovrši stari vašingtonski projekat preuređenja „postkosovske Srbije“, čiji prioritet predstavlja raščišćavanje političke scene. Kako to u praksi izgleda, Vučić je ukapirao kad mu je lično Skot rekao da ne putuje u Vašington, tamo nije dobrodošao.
To je bilo dovoljno da u vođinoj glavi ožive reči i slike iz 1998, kad je prvi put bio na vlasti i kad je predvodio propagandni i svaki drugi rat protiv SAD. Iz spomenara je izvukao stare optužbe: Amerikanci žele da porobe Srbiju i finansiraju napade na njega i, po običaju, na njegovu porodicu. U vreme NATO agresije „američki nacisti“, kako ih je nazivao, stavili su ga na „crnu listu“ i organizovali atentat. Pokušali su da ga ubiju 23. aprila 1999, kad je tomahavk razneo zgradu RTS-a u Aberdarevoj.
– Leri King, voditelj Si-En-Ena zakazao mi je intervju. Trebalo je da se uključim u program u trenutku kad je bomba udarila u zgradu državne televizije, baš u studio u kome je predviđeno da ja sedim. Eto, Amerikanci su, valjda, hteli da imaju direktni prenos ubistva ministra informisanja Srbije – tvrdio je morbidni Vučić, predstavljaju kao žrtvu sebe, a ne 16 radnika RTS-a.
Po istoj matrici, sada ponavlja lažnu kukumavku. Po Vučićevom naređenju, znak za juriš dao je dr Stefanović, koji je optužio Amerikance da preko svoje televizije N1, ispostave Si-En-Ena, prizivaju „balkansko proleće“, u kome jadnička Vučića čeka sudbina kakvu je imao Gadafi u „islamskom proleću“. (Čudi što se nije identifikovao sa Sadamom Huseinom, s njim je bio intimniji, od iračkog diktatora na poklon je dobio mali arapski posrebreni bodež.)
Uživljen u ulogu Tita, maršal Vučić se setio da se, u inat Obami, okrene Putinu. Nenajavljeno je otišao u Moskvu. I vratio se. Podvijenog repa.
Bez obzira na brojna otvorena pitanja između Amerike i Rusije, više nije moguće tražiti politički spas na toj klackalici. Da u toj igri neće uspeti, Vučiću je postalo jasno kad mu je lično Skot rekao da zna sve detalje o poseti Moskvi. Amerikanci znaju da je Vučić tamo sedeo dva dana, čekajući da se Putin odobrovolji i primi ga na razgovor. Znaju i da mu je Putin, na vapaj za finansijskom pomoći, odgovorio pitanjem: „Srbija ima više od četiri milijarde evra u bankama, zašto ne uzmete taj novac?“ Znaju i za Vučićev susret s Bogoljubom Karićem, kad je dogovorena strategija kako da se odbegli tajkun vrati u Srbiju i kako da se izvuče od odgovornosti za pljačku „Mobtela“. Što je najvažnije, znaju i za spremnost Rusije da investira u Srbiju čim se zadovolji jedan jedini uslov – da Vučić ode s vlasti.
U panici, ne časeći, pokrenuo je kontraofanzivu. Odredi njegovih internet-džihadista uvredama i pretnjama zasuli su targetovane neprijatelje: ambasadore Skota i Devenporta i njihove plaćenike Jugoslava Ćosića, Slobodana Georgijeva, Biljanu Lukić, Slavišu Lekića, Sašu Jankovića, Rodoljuba Šabića, nekoliko funkcionera Demokratske stranke i, usput, čak i autora ovog teksta. Naprednjački botovi su, imitirajući vođu, uzeli sebi za pravo da ocenjuju ko od prozvanih „nije dostojan da živi“. Policija i tužilaštvo, koji revnosno reaguju, hapse i progone sve koji bi takvu preteću poruku preko Fajsbuka ili Tvitera uputili vođi, nečinjenjem su podržali hajku.
Ozbiljnost svojih mentalnih poremećaja Vučić je pokazao organizacijom naprednjačkih demonstracija u Novom Sadu. Na ideju o kontramitingu Slobodan Milošević je došao u decembru 1996, posle devet godina vladavine, kad je pregrmeo ratove, sankcije i inflaciju, a kroz sve to vreme opozicija mu je duvala za vratom, podržana od svih zapadnih sila. Vučić, u potpuno drugačijim okolnostima, kad opozicija ne pruža nikakav ozbiljan otpor njegovoj samovolji, ne može da izdrži ni najmanje tenzije. Umesto mišića, u Novom Sadu je pokazao skicu svog problematičnog uma. Naprednjaci su demonstrirali protiv Radio-televizije Vojvodina, koju su prethodno očistili od nepodobnih novinara, i Bojana Pajtića, koji više nije pokrajinski premijer. Miting je bio lep, stranački turisti su se dobro oznojili, ali vredelo je. U matineu, publiku je zabavljao bend koji je pevao stari hit pop-grupe „Baltazar“. Kad je, cupkajući u petom-šestom redu, Nikolica Selaković čuo refren „dugo nam je smetala mala grupa pedera“, malo se štrecnuo, uplašen mogućnošću da to vođa njemu šalje neku poruku. Da ludilo bude potpuno pobrinuo se komičar Petrući, koji je vučićevske sendvič-saborce uveseljavao skečevima u kojima se rugao Vojislavu Koštunici! Više bi logike bilo da su Fiko ili Salveta imitirali Vučića, ali onog iz Srpske radikalne stranke, to bi moglo još nekako i da se objasni, ali uvrede na račun Koštunice…
Uporedo s tim, Vučić je priredio i nekoliko spektakularnih medijskih akcija. Za širenje paranoje, najavama atentata, državnih udara i revolucija, diktator je zadužio svoja dva glavna tupa oruđa, Pink i „Informer“. Na prvom kontramitingu, dok je bio JUL-ov jurišnik, Željko Mitrović je stao korak iza Slobe. Sad je u prve redove isturio Željka Cvijanovića, Dragana J. Vučićevića, Dejana Vučića Stankovića, zavetnika Stefana Stamenkovskog i slične kreature. Na komemorativnom skupu detaljno su satanizovani svi koji smatraju da Vučić nema pravo da zloupotrebljava službeni položaj i omogućava svojim mafijaškim odredima da u saradnji s policijom nekažnjeno okupiraju deo Beograda, hapse i zlostavljaju građane. U svojim emisijama na Pinku, a naročito na Tviteru, bivšeg muža gorljivo brani i Ksenija Janković-Vučić. Kivna je na aktiviste pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“. U svakoj polemici ponavlja mantru: „Vašu patku nećemo progutati“. Kao da joj neko zaista nudi da guta. Patku.
Na udaru su se našli opozicioni lideri, građanski aktivisti, Soroš i CIA. Naravno, i nepodobni mediji, prvenstveno „Tabloid“.
Pokušavajući da opet zameni teze i predstavi sebe kao žrtvu negativne propagande, Aleksandar Vučić je najavio osnivanje „Muzeja apsolutizma i Vučićeve diktature“. Vučić četiri godine sprovodi samovolju; potpisuje međunarodne ugovore koji negiraju naš pravni poredak; javno se hvali kako ga Ustav i zakoni ne zanimaju i ne mogu sprečiti da realizuje projekat „Beograd na vodi“; sa ciničnim osmehom poručuje penzionerima da u budžetu ima dovoljno para da im se penzije vrate na stari nivo, ali eto, on ne da, pa šta mu ko može; kad u helikopterskoj nesreći pogine sedmoro ljudi, Vučić se isprsi, preuzme odgovornost na sebe i zabrani istragu; na konferencijama za medije najavljuje hapšenja, optužuje i osuđuje koga hoće… Ko piše i priča o tome, taj smeta. Objavljivanje istine budi građane iz kolektivne hipnoze, a kad se probude – ustaće.
U strahu od neizbežnog svođenja računa, diktator je smislio trik kojim namerava da izazove sažaljenje javnosti i još jednom odigra ulogu ljudoždera-vegetarijanca.
– Iznajmićemo neku halu i u njoj ćemo napraviti „Muzej apsolutizma i Vučićeve diktature“. Videćete novine u kojima se na 62 od 64 strane govori o meni i mojoj porodici. Gde se vređam i nazivam prostitutkom i pederom. Takođe, u državnim novinama me porede sa Hitlerom – zavapio je Vučić.
Ideju vredi podržati. Vučić zaista zaslužuje muzej diktature. Magazin „Tabloid“ je dao veliki doprinos u borbi protiv zla koje on širi. Svaki broj tog časopisa predstavlja skicu buduće optužnice protiv vladara koji je svojom političkom prostitucijom stekao i opravdao nadimak kojim se opisuje njegov karakter. Ne samo na ulicama, stadionima i koncertima, ne samo u „Tabloidu“, već i deca u školi znaju kako da opišu diktatora. Nedavno je jedan đak na internetu objavio ispit iz srpskog jezika u kome je, na pitanje „On ne voli da gubi izbore – šta je ’on’ u rečenici“, tačno odgovorio: „On je peder“. Ako je „Tabloid“ bar malo doprineo širenju te istine, svaka mu čast.
Međutim, ove novine su u muzej diktature unele i Vučićevog brata, kumove, saradnike i ostale saučesnike u uništavanju Srbije. Nikola Petrović, Petar Panić Pana, Nebojša Stefanović, Aleksandar Vulin, Željko Mitrović i drugi čelnici naprednjačkog kartela zasluženo krase stranice „Tabloida“. Nikako ne treba zaboraviti i Vučićevoj tajnog savetnika Vladimira Popovića, zvanog Beba. Upravo Beba je kreirao ovaj napad na medije koji nerviraju diktatora.
U pokušaju da od kritike zaštiti svog crnogorskog klijenta, gospodara Mila Đukanovića, Popović je u novembru 2013. godine u Podgorici režirao višednevnu konferenciju pod nazivom „Riječ, slika i neprijatelj“. Na zidove i po podu hale u kojoj je održano neformalno suđenje kritičarima, istaknute su naslovne strane crnogorskih novina „Dan“, „Vijesti“ i „Monitor“, na kojima su crvenim markerom označeni nepodobni naslovi.
Koristeći iste metode, Beba Popović je svim svojim gazdama pravio medveđu uslugu. Zahvaljujući njegovim postupcima, brutalnim i besmislenim, Zorana Đinđića je uvukao u sukob s medijima. To je uradio i Đukanoviću, a očigledno uspeva i s Vučićem.
U maju 2003, kad je ukinuto vanredno stanje u Srbiji i zaustavljena policijska akcija „Sablja“, Popović je javno kukao što to nije potrajalo duže, bar pet godina. Na njegovu sreću i na opštu žalost, želja mu se ostvarila dolaskom naprednjaka na vlast. Vučić već četiri godine vlada u uslovima vanrednog stanja, zloupotrebljava policiju, pravosuđe i medije. Građane je pretvorio u taoce svojih politikantskih avantura i izazvao sukobe sa svim slojevima društva. Kako i ne bi, kad su ga izdali. Ko ne živi bolje, taj nije ispunio premijerova obećanja i zaslužuje kaznu.
U tom ludilu ima sistema. Vučić nije sposoban da osmisli i realizuje bilo šta korisno i kvalitetno, zato je, kao što ilustruje celokupna njegova privatna biografija i politička karijera, prinuđen da kreira haos. Samo u opštoj nesreći, u stradanju i destrukciji njegov primitivni populizam može da prevari lakoverne očajnike. Da bi stvorio prostor za svoje manipulacije, vođa namerno potencira sukobe svih sa svakim.
Ima mnogo saučesnika u zločinu koji se desio u Savamali, ali Vučić je onaj „kompletni idiot“ koji je naredio policiji da ne štiti građane od mafijaša pod fantomkama. Samo u njegovom interesu policija hapsi i progoni ljude koji na internetu napišu neku prejaku reč ili javno kažu da su gladni. Štiteći svoje lukrativne interese, Vučić ponižava i policajce i žrtve njihove torture. S istim ciljem podjarmio je veliki broj sudija, koji su prinuđeni da ne mare za zakone već za interese klana na vlasti.
Bahat i brutalan, Vučić se ostrvio i na društvenu elitu. Eksperte koji su ukazivali na greške u projektu „Beograd na vodi“ nazvao je „zatucanom većinom“ i „cvrčcima koji mogu samo da crvče“ dok on, „mrav“, tera po svom. Grupa naučnika, među kojima je bilo i onih koji predaju na evropskim univerzitetima, objavila je analizu doktorata Nebojše Stefanovića i utvrdila da se radi o plagijatu. Vučić je celu ekipu profesora demantovao tvrdnjom da „ništa gluplje od njihove analize u životu nije pročitao“. Okružen prevarantima s kupljenim diplomama, kritičare s visokim obrazovanjem nazivao je kvaziintelektualcima i lažnom elitom, a neke je optuživao i da „prizivaju krvoproliće i žele da uzmu pravdu u svoje ruke“, iako se nikada nije desilo da su intelektualci hapsili vlast. Uvek je obrnuto.
U radnom veku, mimo politike, nije uradio ama baš ništa. Jedini poslovni eksperiment, osnivanje dnevnih novina „Pravda“, imao je neslavan kraj. „Pravda“ mu je služila za reketiranje bogataša i političkih protivnika, pa i za pranje para. Zaradu, koja je stizala od prodaje na kioscima, trpao je u svoj džep, nezainteresovan za novinare, kojima je ostao dužan za šest plata. Tadašnji politički partneri Tadić, Đilas i Rakić štitili su ga od tužbi za brojne prevarne radnje. Na kraju, izdavačko preduzeće gurnuo je u bankrot, oprao ruke i rekao: „Nije bitna ’Pravda’, napraviću ’Informer’, pa idemo ispočetka“. Na isti način, s izvesnim istim konačnim ishodom, danas vodi Srbiju.
Bez dana radnog staža, najtežim kvalifikativima vređa radnike. Srbi su lenji, nezainteresovani, hoće sve na gotovo, smatraju da platu ne moraju da zarade već da je dobiju na poklon… „Srbi nemaju preduzetnički duh, ne žele ništa da rizikuju, da zasuču rukave i nešto sami naprave“, kaže najveći neradnik u savremenoj istoriji Srbiji.
– Otkud ti stan u „Ju biznis centru“?
– Država mi poklonila kad sam bio ministar protiv informisanja.
– Otkud ti stan u „Belvilu“?
– Tata mi kupio.
– Otkud ti zamak u Jajincima?
– Tata ga je napravio.
– Otkud tati stan na Vračaru?
– Uf, dobio ga je…
– Otkud tvojoj novoj ženi stan u „Belvilu“?
– Kupio joj ga je njen tata…
– Otkud tvom bratu stan?
– Tata mu je kupio…
Sve što ima stekao je političkim mahinacijama. I od tate, valjda, Anđelka. Pretpostavlja se da klan Vučića ima oko 1.000 kvadrata stambenog prostora, nekoliko stanova na luksuznim lokacijama i vilu u Jajincima, s legendarnim vinskim podrumom za koji vođa s ponosom tvrdi da vredi bar 200.000 evra, iz koga se izlazi u dvorište s košarkaškim terenom pokrivenim najskupljim tartanom. Dok upire prstom u lenje srpske proletere, koji balansiraju na ivici egzistencije, srećni kad u robovlasničkim okolnotima dobiju priliku da rmbaju ceo mesec za 200 evra, na diktatorovoj ruci cakli sat „Frenk Miler“, vredan 82.000 evra. Sve to priča na Pinku, na kome je direktorsku funkciju dobila bivša supruga Ksenija, koja se hvali njegovim poklonima – narukvicom od 30.000 evra i „verdu“ telefonom od 7.000 evra.
Pod Vučićevim režimom sve propada, raste samo stopa nezaposlenosti. Železnice Srbije otpustiće, navodno, 3.000, „Fijat“ 1.500, koliko i Ministarstvo unutrašnjih poslova. Prema sporazumu s MMF-om, iz javne oprave moraće da ode još oko 9.000 zaposlenih. S obzirom na sve podatke, logično bi bilo da Nacionalna služba za zapošljavanje preseli u kancelarije Srpske napredne stranke, samo tamo može da se, preko reda i veze, čak i bez stručnih kvalifikacija, dobije radno mesto.
Dok radnicima deli otkaze, Vučić svojim tajkunima poklanja pare iz budžeta. U dve tranše Željku Mitroviću je, preko Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza, poklonio je 3,9 miliona evra. Pink je, verovatno, nagrađen za izvoz režimske propagande.
Vučić ne bira sredstva u napadu na političke protivnike. Demolirao je Dragana Đilasa, kroz pravosudno i medijsko blato provukao je stotine funkcionera Demokratske stranke, predizborne kampanje pokretao je raznim „gromovima“ i „sekačima“, a na poslednjem mitingu naprednjaci su zahtevali lustraciju Bojana Pajtića i Saše Radulovića. Dok je novinare vređao da su „šljam“ i „ološ“, za političke konkurente je tvrdio da su „mrzitelji“, „vucibatine“ i „banditi“. Na takav rečnik je, verovatno, navikao u krugu svoje porodice, ali to ga ne opravdava u javnoj komunikaciji. No, da je spreman da s reči pređe na dela Vučić je dokazao najprljavijim napadom na lidera pokreta „Dosta je bilo“.
U statusu mandatara, pozvao je na razgovor Radulovića i besprizorno izvređao njega, njegovu suprugu, kumove i saradnike. Vučiću za to treba priznati hrabrost. Ko ima žene kakve su njegove, a naročito kumove mafijaše, ubice i lopove, teško bi se usudio da bilo koga vređa na taj način. U primitivizmu je otišao i korak dalje. Raduloviću je dao mapu Beograda s ucrtanim putem od sedišta „Dosta je bilo“ do bolnice „Laza Lazarević“. Možda je taj letak Vučiću pre razvoda dala Ksenija. Ili Tamara. Nema veze ko je autor, diktatoru će zatrebati ta mapa, makar kad padne s vlast.
Na koji način će Vučić braniti vlast direktno je objasnio njegov alter-ego Dragan J. Vučićević.
– Ili oni, ili Srbija – napisao je Vučićević.
Nije Vučić prvi apsolutista koji se vodi devizom „Država, to sam ja“. Nažalost, u tu patološku tvrdnju ne veruje samo Vučićević. Da je Vučić – Srbija ubeđeno je sve više mladih, koji jedini spas vide u bekstvu u inostranstvo, što dalje od Vučića, odnosno njegove Srbije. Koliko je taj trend uzeo maha, plašim se, uskoro ćemo u Srbiji ostati samo on i ja.
Ipak, istorija je puna diktatora koji nisu uspeli da vladaju kako i koliko dugo su želeli. U ratu protiv Srbije Vučić nema šanse. Da je u čitanje eseja Maksa Vebera uložio i napor razumevanja prepoznao bi mudro upozorenje: „Što u ratu ne odnese neprijatelj, odneće prijatelj“. Kad bude poražen, Vučić će sam snositi odgovornost. Plen, koji je osvojio za vreme vlasti, podeliće njegovi kumovi i naprednjački prvoborci, za koje će se već naći udomljenje u nekoj drugoj stranci, pod skutima nekog novog gospodara. Od sudbine se ne može pobeći. Naročito ako bolesnik odbija lečenje.
Predrag Popović
FSK
