Vučićev udžbenik o „obojenim revolucijama”: Pobeda nad izmišljenim neprijateljem

Najavio je predsednik Srbije da će do Vidovdana napisati „bestseler” koji će se “u celom svetu prodavati u desetinama miliona primeraka”. I kod „braće” Kineza, i kod Orbana (da mu se slučajno ne bi dogodilo isto), i u mnogim drugim „slobodarskim zemljama”. U knjizi, koja bi, kako je sam najavio, trebalo da bude udžbenik, Aleksandar Vučić pisaće o tome kako je „pobedio obojenu revoluciju”. Nije baš kristalno jasno kako je mogao da „pobedi” nešto što se nije ni desilo, ali to će, ako se najave obistine, u knjizi sigurno objasniti tako da „narod razume”. Do tada, Istinomer piše šta bi moglo i šta verovatno neće pisati u Vučićevoj knjizi o „pobedi nad obojenom revolucijom”.

„I da vam kažem, sad se spremam da do Vidovdana napišem knjigu kako sam pobedio obojenu revoluciju u Srbiji, jer revolucije u Srbiji neće biti. I da vam ponovim – revolucije u Srbiji neće biti”, rekao je Aleksandar Vučić, početkom februara, u obraćanju građanima u Kikindi.

Ekskluziva. Pošto su on i drugi predstavnici vlasti, mejnstrim mediji i „analitičari” na televizijama s nacionalnom pokrivenošću više puta rekli da na ulicama širom Srbije vidimo „pokušaje obojene revolucije”, bilo je izgleda potrebno da se već izbledeli spin osveži u očima javnosti. One koja kod studenata i njihovih zahteva pre bilo kakve revolucije, vidi evoluciju.

Od tog, 8. februara, predsednik je u nekoliko navrata pominjao knjigu o spektakularnoj „pobedi nad obojenom revolucijom”, pa je vremenom i pretvorio u udžbenik.

„A vi što ste organizovali u Srbiji pokušaj obojene revolucije, uništiću vas u celom svetu, jer moj udžbenik o tome kako sam pobedio obojenu revoluciju biće najčitaniji bestseler u celom svetu”, poručio je Vučić sa bine u Sremskoj Mitrovici. Posebno je naglasio potom da će se udžbenik „prodavati u Kini”. Posle par dana je u šali pitao i mađarskog premijera Orbana „ko je najbolji izdavač” u njegovoj zemlji, a negde između Kine i Mađarske, zahvalio se ruskom šefu diplomatije Lavrovu zbog toga što je „osudio pokušaje obojene revolucije” u Srbiji.

Kad smo već kod Lavrova…

Na prvim stranicama predsednikovog udžbenika svakako bi posebna zahvalnost morala da bude upućena Moskvi. Jer je upravo tamo skuvan narativ o „obojenim revolucijama” kao zapadnom zlu. I bez obzira na poreklo negativnog prizvuka, iste manipulacije odomaćile su se i u Srbiji. Predstavnici vlasti i njima naklonjeni mediji „obojenu revoluciju” videli su u protestima „Srbija protiv nasilja”, zatim protestima nakon izbora u decembru 2023. godine, protestima protiv iskopavanja litijuma tokom leta 2024, pa i sada – posle pada nadstrešnice i besa zbog 15 stradalih. Svaki put, dakle, kada bi građani tražili da insitucije rade svoj posao.

Kako je „uništavao” i kako će „uništiti”?

Posle reči zahvalnosti, predsednik bi se verovatno upustio u objašnjavanje svoje „pobede”. Počeo bi od negiranja da se na ulicama traži odgovornost i pravna država. Odmah bi proteste povezao s onima „spolja” koji ne mogu da podnesu „ekonomski napredak” Srbije, njenu „slobodarsku, samostalnu i nezavisnu” politiku, to što „ne da” Kosovo i neće da uvede sankcije Rusiji.

Zasluge za sve bi ponovo pripisao sebi, u inat transparentima i porukama „nisi nadležan”. O rušenju nadstrešnice ne bi (mnogo) pisao, jer bi to čitaoce moglo navesti na činjenicu – da je proteste pokrenuo 1. novembar 2024. godine. Umesto toga, pisao bi o „rušenju vlasti novcem koji dolazi spolja”. Takvom manipulacijom, prenetom na papir koji nije tabloidni, Vučić bi još jednom pokušao da objedini sve „dežurne neprijatelje” i „strane plaćenike” na jednom mestu – opoziciju, kritički nastrojene medije, nevladine organizacije i druge političke neistomišljenike. I optuži ih za pokušaj destabilizacije i „rušenje” Srbije – „obojenu revoluciju” po instrukcijama zapadnih država i obaveštajnih službi.

Napisao bi (verovatno) da je „pobedio” istinom, radom, borbom za „bolji život” i “srećne ljude” u Srbiji. To bi, pretpostavljamo, mogao da bude uvod u poglavlje s uputstvom za trijumf. Ispostavilo bi se onda, tek između redova, da se „borba” svodi na targetiranje studenata, profesora, novinara, aktivista, na manipulacije i obmanu javnosti, na desetine i stotine obraćanja, deklaracije kojima se uz Dodikovu pesmu Vojvodina čuva od nepostojećih napada. Kao sredstvo za „pobedu” predsednik može da navede čitavu propagandnu mašineriju – medije koji prate i pojačavaju njegove narative, plejadu „analitičara” koji rade isto, mrežu botova i naloga za targetiranje, pa i ugrožavanje bezbednosti onih koji javno istupaju s mišljenjem drugačijim od Vučićevog.

Kakva pobeda?

Kako su metode predsednikove „borbe” s nezadovoljstvom na ulicama vidljive i podsećaju na Miloševićev model obračuna sa političkim protivnicima, medijima, civilnim društvom, možemo da pretposavimo kako će izgledati skoro ceo udžbenik. Ipak, kraj za sada ostaje enigma, jer – kako se uopšte piše o pobedi nad nečim što se nije desilo?

„Obojenim revolucijama” zovu se masovne demonstracije koje su, početkom 2000-ih u postkomunističkim državama, dovodile do smene autoritarnih režima. Ti režimi su opstajali pod „demokratskom fasadom”, pri čemu je održavanje izbora bilo ključ tog privida demokratije. Do „obojenih revolucija” dolazilo je nakon što vlast, poražena na izborima, nije priznavala rezultate. Masu je tako na ulicama predvodila opozicija, s ključnim zahtevom koji se odnosio na prihvatanje izborne volje birača.

I ne samo da odgovara opisu, već se 5. oktobra 2000. godine u Srbiji zaista i desila „obojena revolucija”. Srbija, međutim, nije jedina zemlja u kojoj je na taj način došlo do promene vlasti. Slični primeri viđeni su u Gruziji 2003. i Ukrajini 2004. godine, a sam pojam vezuje se i za neke druge zemlje.

Predsednik, dakle, o stvarnim „obojenim revolucijama” ne bi mogao da piše, jer – niti su studente i građane na ulice sada izveli pokradeni izbori, niti su u prvim redovima opozicioni lideri i njihove stranke. Osim što priča o „obojenim revolucijama” nije utemeljena ni po svojim osnovnim karakteristikama, ona bi mogla, na neki način, da zvuči i kao priznanje da pored Srbije može da piše – izborni autoritarizam.

Udžbenik bi tako, ako zaista osvane u knjižarama, mogao da bude samo još jedno pakovanje spina, kojim se beži od odgovornosti i činjenice da studenti i građani traže da se nadstrešnica ne ponovi.