OD 2008. godine je očevidan nedostatak demokratskog dijaloga vlasti i opozicije i široke društvene saglasnosti o najbitnijim državnim i nacionalnim ciljevima. Na to ukazuju opozicione stranke od kada su u tom statusu, kao što su to sa ne manje prava isticale danas vladajuće stranke dok su bile u opoziciji.
U takvim okolnostima predsednik Republike je nagovestio da će da pokrene širok „unutrašnji dijalog o Kosovu“ (valjda: i Metohiji!).
Kako se postaviti prema ovoj inicijativi?
Da li je dijalog neophodan? Jeste. Da li je trebalo da bude pokrenut mnogo ranije? Naravno.
Da li je poziv na dijalog odraz iskrene težnje predsednika da se nađe rešenje za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije? Rekao bih da nije.
Da li nagoveštava žurbu pod pritiskom Vašingtona i EU? Očigledno.
Da li je pristupanje dijalogu davanje legitimiteta već donetoj odluci o priznavanju nezavisnosti Kosova i podela odgovornosti? Ne, ako se takvoj odluci suprotstavlja, jeste – ukoliko se sa njom potpuno ili u osnovi slaže.
Najzad, da li treba učestvovati u tome i odazvati se pozivu predsednika na konsultacije? Apsolutno da!
Zašto da i zašto je protiv većina opozicionih stranaka koje su se do sada izjasnile, a ostale, snebivajući se, ćute?
Po mom mišljenju, dijalog o Kosovu i Metohiji, ukoliko se vodi u okvirima Ustava Srbije, a cilj mu je očuvanje teritorijalnog integriteta i obezbeđivanje opstanka i sigurnosti Srba na KiM, ima smisla samo ukoliko se Srbija odrekne politike evrointegracija i opredeli za političku neutralnost. Zašto?
Zato što ulazak Srbije u Evropsku uniju podrazumeva priznavanje nezavisnosti samoproglašenog Kosova.
Dovoljno je da se citira Pregovarački okvir o pristupanju Srbije EU, prihvaćen od strane Srbije januara 2014. godine, u kojem, između ostalog, stoji da se od Srbije zahteva: „…Kontinuirano angažovanje… u cilju vidljivog i održivog unapređenja odnosa sa Kosovom. Ovaj proces će obezbediti da obe strane mogu da nastave svojim evropskim putem, izbegavajući da jedna drugu blokiraju u ovim naporima, i treba postepeno, do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom, da dovede do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, u formi pravno obavezujućeg sporazuma u nameri da će obe strane biti u stanju da u potpunosti ostvaruju svoja prava i ispunjavaju svoje obaveze.“
Dakle, u okviru politike kojoj je prioritet ulazak u EU rasprava može da se vodi samo o vidu formalnog priznanja nezavisnosti Kosova i ni o čemu više.
Zato društveni dijalog o KiM, da bi to zaista bio, da bi se stvorile pretpostavke traganja za rešenjem pitanja KiM, mora najpre da bude rasprava o prekidu evrointegracija i redefinisanju odnosa Srbije i EU.
Upravo zato – da bi se istina isterala na čistac, razvejale zablude o patriotskom karakteru vlasti, ali i nekih opozicionih stranaka koje za takve slove, da bi se učinio možda poslednji pokušaj da se građani trgnu i stanu u odbranu države, da bi se, uostalom, personalizovala odgovornost za posledice daljih političkih odluka i koraka, potrebno je odazvati se na poziv Aleksandra Vučića, čvrsto i jasno mu izneti svoj stav i predlog rešenja.
Oni koji imaju stav i koji imaju predlog rešenja za očuvanje teritorijalne celovitosti Srbije tako će i da učine.
U dijalogu će, naravno, da učestvuju i oni koji se slažu sa politikom sadašnje vlasti kojoj je strateški cilj članstvo u EU, pa su tako već izneti predlozi kojima je zajedničko priznavanje nezavisnosti Kosova, bilo podelom (Dačić), unovčavanjem ustupka (LJajić) ili obezbeđivanjem teritorijalne i personalne autonomije Srbima na KiM (Varadi).
Otuda su u velikom problemu evrofilne opozicione stranke koje sa predsednikom Vučićem dele uverenje o neophodnosti ulaska Srbije u EU i nastavka „briselskog dijaloga“, a time i priznavanja nezavisnosti Kosova.
Kako da odu na razgovor sa nekim kome su na rečima oštra opozicija i ogole činjenicu da se sa njegovom politikom slažu?
Zato će kukavički potražiti izgovore u atmosferi netolerancije, urušavanju institucija, nefunkcionisanju pravne države, katastrofalnim medijskim prilikama… i drugim, sasvim opravdanim prigovorima vlasti, ali sasvim nevažnim kada je u pitanju iznošenje stava o očuvanju države Srbije, o Kosovu i Metohiji.
Sa druge strane, neke opozicione stranke koje se zalažu za očuvanje teritorijalne celovitosti Srbije imaju problem da prihvate poziv predsednika Republike posle gromoglasnih izjava da ga kao predsednika ne priznaju.
Ostaje samo nejasno: kakva će biti forma nagoveštenog dijaloga, odnosno da li će predsednik Republike da se opredeli za takvu kojom se on unapred u potpunosti obesmišljava.
Dragan Maršićanin, savetnik predsednika Demokratske stranke Srbije
www.fakti.org
