Vučićev vapaj

0
1024

Fotografije-citalaca-Predrag-Trokicic-6Izborna kampanja se polako zahuktava. Mnogi u stvari misle da iz nje nikad nismo ni izlazili, ali da sad u to ne ulazimo. Prošle izbore je aktuelni apsolutni favorit osvojio sloganom „svom snagom u reforme“. Dakle od naroda je dobio mandat da uradi ono što je obećao, da sprovede odlučne promene. Ali evo, nije se još čestito ni zalaufao, a već se izduvao. Pa je, pošto je u međuvremenu malo trenirao na lokalu, ponovo raspisao izbore. Što da ne, kad mu izgleda ništa tako dobro ne ide.

Šalu na stranu, jer s reformama nema šale, glavna poruka s nedavno završenog „srpskog Davosa“, Kopaonik biznis foruma, bio je u stvari Vučićev vapaj okupljenim ekonomistima i biznismenima: „molim vas, podržite reforme“.

U pogrešnu je crkvu, međutim, još uvek aktuelni, mada oficijelno samo tehnički, premijer došao da se moli. Tu molbu je Aleksandar Vučić trebalo da uputi sa skupštinske govornice, kako one narodne, na Trgu Nikole Pašića, tako i, još više, one partijske, na skupštini svoje stranke, ali je on njeno održavanje, iz nepoznatog razloga, stalno odlagao. Jer, naprednjaci tako čvrsto drže sve poluge vlasti u Srbiji da nema te sile koja sme da im zasmeta. Tako da ako ima mangupa koji pružaju otpor napretku – a ima ih, tu je premijer nesumnjivo u pravu – oni su, kao i obično, u njegovim sopstvenim redovima.

Mogao je Vučić, recimo, da šapne svom partijskom drugu Aleksandru Obradoviću, do nedavno prvom čoveku Elektroprivrede Srbije, da malo snažnije prodrma okoštale strukture u najvećoj srpskoj kompaniji (36.000 zaposlenih) i da uvede malo (više) reda u njeno poslovanje, a ne da ona postaje sve veća pretnja po državni budžet. Malo je verovatno da bi mu, sad već bivši generalni direktor, to odbio.

Da Vas podsetimo:  Od lekova zavisno oko dva odsto stanovništva Srbije

Ili recimo, mogao je da Željku Sertiću, svom duplom kolegi – i po stranačkoj i po ministarskoj liniji – dobaci da završava već jednom tu privatizaciju. I ne bi tu tražio nikakvu uslugu, nego naprotiv, samo doslednu primenu zakona. U stvari, naša javnost je, na osnovu zvaničnih informacija koje su do nje dopirale, sve do pre neki dan živela u uverenju da je rešavanje sudbine takozvanih preduzeća u restrukturiranju s poslednjim danom prošle godine praktično završeno i da je ostalo još samo njih jedanaest, koja su često iz nejasnih razloga dobila titulu – strateška. „Kad ono međutim“, čusmo ovih dana da u stvari nije završeno ni pola posla. Od 80.000 zaposlenih u toj masi od 550 preduzeća, rešena je sudbina tek njih 25.000; blizu dve trećine radnika još je na belom hlebu, ni na zemlji, ni na nebu.

Moglo bi se ovde navesti još dosta sličnih primera, ali konačno i najvažnije – mogao je premijer tu molbu da uputi i samome sebi. Jer, kako je javno priznao pred 800 svedoka na pomenutom naučnom i stručnom savetovanju, on je glavni krivac što Telekom Srbija nije privatizovan. Jeste da je iskušenje bilo veliko i da je otpor najglasnijeg dela javnosti bio jak, ali obaveza političara je da se odupre pritiscima. Pogotovo ako je lično uveren da čini pravu stvar, ako je to obećao biračima i ako to zemlji donosi dugoročnu korist. Što su sve uslovi koji su u Vučićevom slučaju ispunjeni. Ako premijer ne veruje sam sebi, kako će mu drugi verovati.

Lako je primati osvajače zlatnih medalja. Po neku valja i sam zaraditi.

Mijat Lakićević

Peščanik.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime