Aleksandra Vučića samo smrt može odvojiti od vlasti. To ne tvrdi neki militantni opozicionar, nego lično diktator. Retko mu se dešava, ali u ovom slučaju govori istinu. I on zna da mu posle pada s trona nema života, bar ne na slobodi, zato svima, i svojim naprednjacima i normalnim građanima, preti da će se za ostanak na vlasti boriti do smrti.
– Možete da mi glavu na panju odsečete, ali neću da vam ispunim nijedan zahtev – odlučno je rekao Vučić u poslednjem junskom obraćanju javnosti.
Treba mu verovati, ne laže samo kad preti. Pokušavajući da se junači pred svojim plaćenim tzv. simpatizerima, Vučić je iskreno i tačno definisao stanje na srpskoj političkoj sceni. U jednoj rečenici objasnio je sve: 1. Vučić nije normalan čovek; 2. ne pada mu na pamet da dopusti održavanje izbora u demokratskim uslovima; 3. vlast će braniti nasiljem. Ako je, kao što kaže, spreman da rizikuje svoju ludu glavu, spreman je i da na panj stavi glavu svakog političkog i medijskog protivnika.
U toj izjavi Vučić je priznao sve što aktuelna opozicija skriva. On se hvali rešenošću da ne ispuni nijedan zahtev građana koji sedam meseci protestuju, a lideri opozicije to ignorišu jer ne žele da priznaju da nemaju snage, sposobnosti i volje da zaštite interese unesrećenog naroda. U početku protesta, kad se probudila nada u promene, građani su zahtevali sve i svašta: ostavku Vučića, Ane Brnabić i Nebojše Stefanovića, utvrđivanje odgovornosti svih učesnika u aferama „helikopter“ i Savamala, otkrivanje naručilaca i izvršilaca ubistva Olivera Ivanovića, zabranu izgradnje mini hidroelektrana u zaštićenim parkovima prirode, obustavu rada javnih izvršitelja, oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama Pink i Hepi i promenu uređivačke politike Javnog servisa… Na kraju, Savez za Srbiju je iz svega toga izvukao dva zahteva: promenu izbornih uslova i obavezu RTS-a da u svakom Dnevniku emituje petominutne priloge o aktivnostima opozicionih stranaka. I tako oktroisane uslove SzS nije podneo u ultimativnoj formi, nego kao predlog za dijalog s predstavnicima režima. Lideri Saveza nisu se ni potrudili da objasne smisao te ideje, ako on upošte postoji. Umesto toga, plasirali su floskule koje zveče, ali ništa ne znače.
– Dijalog mora da se otvori sa režimom, sa kim god da oni odrede. Ukoliko se to ne desi, nemamo uslova za izlazak na izbore. Na to nas obavezuje Sporazum sa narodom i tu neće biti odstupanja. Podržavamo dokument grupe stručnjaka i on je naš osnov za razgovore, ukoliko ih bude. Nema povratka u bilo koju skupštinu i njihova radna tela u Srbiji gde se uskraćuje prava opozicija i sprovodi uzurpacija od strane režima. Imamo zahteve pobunjenog naroda i tražimo dijalog o ispunjenju – naglasio je Borko Stefanović.
Stavove SzS nisu prihvatili ni neki njegovi istaknuti članovi. Narodni poslanici sa liste Demokratske stranke Radoslav Milojičić Kena, Gordana Čomić i Nataša Vučkovićučestvuju u radu skupštinskih odbora, suprotno odlukama stranke kojoj pripadaju, Saveza i Sporazuma čiji su potpisnici. Možda bi trebalo da SzS formira grupu za dijalog s neposlušnim poslanicima iz DS-a, koji bi, opet, za pregovore mogli da ovlaste Đorđa Vukadinovića, pošto i on, kao samostalni poslanik, učestvuje u radu Skupštine.
Ako u Narodnoj skupštini, centralnoj grani vlasti, ne mogu da vode normalan dijalog s vladajućom većinom, teško je očekivati da će to biti moguće u nekim ekspertskim sekcijama. Ako ne mogu da pregovaraju s Majom Gojković, zašto misle da će moći sa, recimo, Oliverom Zekić? Tek da bi predlog za dijalogom izgledao smislenije nego što jeste, opozicionari su zahtevali da počne najkasnije 9 meseci pre nego što budu održani redovni parlamentarni izbori. Na to su već dobili odgovor. Pošto je poslednji rok za izbore 19. april sledeće godine, a od pregovora nema ništa, očigledno je su zahtevi SzS unapred odbijeni.
Uz sve to, protesti su postali veće opterećenje za opoziciju, nego za vlast. Da bi se rešili tog tereta, mudraci iz SzS poručili su, preko Branislava Lečića, da bi najbolje bilo kad bi se privremeno prekinuli, makar do jeseni. Leto je, vrućina, odmori, studenti se razišli… Kao u parodiji Beketove drame, Beograđani ipak šetaju svake subote, ali umesto Godoa, s bine im se obraća opet Lečić.
Tragikomediju upotpunjavaju opozicioni restlovi. Glumac Nikola Kojo prvi je osporio tapije Dragana Đilasa na komandnu ulogu u opozicionom bloku. Na tom kritičkom talasu formirala se grupa „Samoodbrana“, u kojoj se nalaze Predrag Koraksić, Duško Petričić, oba Bakića, Dragoljub i Jovo, Rale Milenković, Želimir Žilnik, Vida Petrović Škero, Dubravka Stojanović, Filip David i Dušan Teodorović. Ta družina se istovremeno brani od naprednjaka, ali i sumnjivih saboraca iz Saveza. Žestoko kritikuju Vučića, a peckaju opozicionare.
– Kandidati sa bilo koje izborne liste ne smeju da imaju zajedničke fotografije iz prošlosti sa Dušanom Spasojevićem, Kumom, Petrom Panićem Panom i Mišom Bananom – napisao je akademik Teodorović na Tviteru.
Pošto ne zadovoljava te izborne uslove, reagovao je Sergej Trifunović, koji je upitao da li može da se kandiduje akademik čija supruga je bila članica Jugoslovenske levice. Dvojica vrlih opozicinara tviteraški dijalog su završili blokiranjem.
Vučić uživa u sukobima među opozicionarima. Pokušavajući da bude vickast, građanima se ruga pošalicom kako na ulicama ima više prosjaka, nego protestanata. Za Đilasa tvrdi da je već otišao na letovanje u neki grčki luksuzni hotel, dok Vuk Jeremić u Kembridžu obilazi školske drugove. Boško Obradović pre podne poziva na sabornost i dijalog, uveče preti ulicom, a noću kuka da mu režim sprema hapšenje. Pri tom, Vučić pomno prati kretanje rejtinga. I nedeljni izveštaji daju mu razloge za zadovoljstvo. Njegov i rejting SNS-a prestao je da pada, a lideri i stranke Saveza za Srbiju ne rastu.
Tako to izgleda na prvi pogled. Kad bi mu inteligencija, prirodno ograničena, dozvoljavala, Vučić bi, na drugi pogled, shvatio da ima mnogo ozbiljnih razloga za brigu.
Svesno ili slučajno, Savez za Srbiju je primenio strategiju „defanzivne realnosti“,jedinu moguću u ovom trenutku. Prilika za konkretniji i žešći otpor režimu nije iskorišćena u aprilu, kad je oko 80.000 ljudi došlo na protest u Beogradu. Posle toga, postalo je jasno da ne postoji energija koja bi mogla lako i brzo da dovede do promena. Iza izjava o dugim cevima ne stoji nikakva realna snaga, nego samo dug jezik. Duštvo je obolelo od apatije. Naprednjački batinaši u Novom Sadu su pretukli dvojicu studenata, a njihove kolege su se odvažile na jedan protest i ništa više. Nisu ih podržali ni profesori. Sa istom vrstom ravnodušnosti, nastavnici su posmatrali proteste đaka zbog krađe tekstova, kao da ih ne zanima što vlast uništava temelje obrazovnog sistema. Pred godišnje odmore, proleteri su skinuli pelene i opustili se na radničkim sportskim igrama. Kad su se vratili kućama, slegali su ramenima, ne znajući kako deci da objasne da ni ove godine neće ići na more. U Srbiji ima 24.000 sindikata, a radnici imaju prava kao u vreme robovlasništva. Umesto na političku pobunu i klasnu borbu, radnici maštaju o bekstvu u inostranstvo. Od borbe za egzistenciju odustali su i seljaci. Poneki, kad se baš iznervira, motornom testerom poseče svoj voćnjak. Većina ćuti i trpi. U 2012. godini, poljoprivrednici su dobijali 12.000 dinara subvencije, dizel gorivo je koštalo 139 dinara, a kilogram pšenice 22,50 dinara. Ove godine, naprednjačka vlast je subvencije smanjila na samo 4.000 dinara, cena dizela je skočila na 164, a pšenice pala na 16,50 dinara. Pored toga, subvencije su namenjene samo politički podobnim gazdama. Razlozi za pobunu postoje, ali poljoprivrednici umiru u tišini. U istom stilu na onaj svet odlaze i penzioneri. Deo najstarije populacije, oni primitivniji, potpali su pod uticaj režimske propagande, pa veruju da samo Vučiću mogu da zahvale na crkavici koju dobijaju. Obrazovaniji deo zna da je penzija stečena imovina, a ne milostinja, ali ni oni nemaju snage i volje da se odupru naprednjačkoj pljačkaškoj hordi.
U takvim okolnostima, Vučiću se čini da je nedodirljiv, da će zaista ostati na vlasti dok ga zdravlje služi, pa i kasnije. Još dok je bio u radikalima, Vučić je dugo i uporno analizirao greške zbog kojih su s vlasti padali Slobodan Milošević, Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i Boris Tadić. Naravno, zaključio je da to ne može njemu da se desi, pametniji je od svih njih zajedno. Za razliku od Miloševića, koji je oboren jer se protivio zapadnim silama, Vučiću to ne pada na pamet. Da, lagaće i zavlačiće vašingtonske i briselske mentore, ali nikad neće negirati njihove stavove, a kamoli da im se suprotstavi. Neće ni ponoviti Đinđićevu naivnost u odnosima s mafijašima. Đinđić je, pre i posle petooktobarskog puča, upotrebljavao žestoke momke s beogradskog asfalta. „Guske su spasle Rim, ali kasnije nisu vladale njime“,govorio je Đinđić. Prevario se. Kao nadoknadu za te usluge, surčinsko-zemunskim mafijaškim gusanima dao je prst, a oni su prvo hteli celu ruku, da bi mu na kraju uzeli glavu. Vučiću ne može da se dogodi takva greška. On nije saradnik, nego vođa svih kriminalnih gangova. Koštunica i Tadić su najdalje otišli u zloupotrebi vlasti, ali nisu znali da je sačuvaju. Prvi je, dureći se na koalicione ortake i glasače, vratio premijerski mandat narodu, a drugi je, posle poraza na izborima, mirno predao vlast. Dakle, nikakve sličnosti s Vučićem.
Uveren da ne može da napravi nijednu grešku svojih prethodnika, aktuelni vladar zanemaruje sve ostale pouke iz prošlosti, pa i onu najvažniju – vlast ne smenjuje pojedinac, nego većina nezadovoljnih građana. Milošević nije pao zbog Đinđića i Koštunice. U zimu 1996/97, Miloševićev režim doživeo je težak poraz, prvo na lokalnim izborima, a zatim od demonstranata koje je predvodila koalicija „Zajedno“. Međutim, i posle gubitka vlasti u Beogradu, Nišu i još dvadesetak gradova, Đinđić i Koštunica su zajedno imali duplo niži rejting od Vojislava Šešelja, a trostruko niži od Miloševića. Ipak, tri godine kasnije, došli su na vlast.
I danas, promene ne zavise od pojedinaca. Ni od Đilasa, Jeremića ili nekog drugog opozicionog lidera, nego od naroda. Da je pametan, Vučić bi znao da „defanzivni realizam“ nije ništa drugo do zatišje pred buru. Što je najgore po njega, u ovom zatišju glasnije se čuju njegove patološke uvrede i pretnje. Preslab da obuzda vlastiti karakter, Vučić predstavlja najslabiju kariku u lancu kojim je vezana sudbina Srbije. Kad dođe do pucanja, to neće biti zbog smrtonosnog doktora Zlatibora Lončara, deformisane Zorane Mihajlović, slinavog dr Nebojše Stefanovića,agresivnog Gorana Vesića ili korupmirane ekipe oko Ane Brnabić i Siniše Malog.Zločinački mehanizam naprednjačkog režima raspašće se samo zbog Vučića.
Kad dođe stani-pani, nikome neće biti važno u kakvim su odnosima Đilas i Jeremić, što se Trifunović slikao zagrljen s Vučićevim kumom Panićem, da li je Teodorovićeva supruga bila u JUL-u i kakav mazohizam vodi Vukadinovića i Čomićku na skupštinsku deponiju. U odnosu na nesreću u kojoj se nalazi Srbija, svi oni su potpuno beznačajni. Njihov posao obaviće Vučić, on će isprovocirati narod da zaboravi na strah i izađe na ulicu, pa da tera do kraja, do oslobođenja.
Sad, dok misli da se izvukao iz škripca i obezbedio opstanak na tronu, Vučić poručuje da ni za živu glavu neće pristati ni na kakve zahteve. Kad narodu pukne trpilo, Vučić će, prekasno, shvatiti da niko ne traži njegov pristanak na bilo šta. Umesto zahteva, njemu će se upućivati samo obaveštenja kad i u kojoj sudnici mu je zakazano ročište, na koje će biti sprovođen u bukagijama.
Dok se to ne desi, Vučić će nastaviti po starom. Nastaviće da laže, vređa i krade. U njegovoj laboratoriji zabluda uvek ima dovoljno repromaterijala za sve vrste populističkih trikova. U svakodnevnim stend ap seansama, vođa svoje lakoverne podanike zasipa obećanjima kao niko pre. Na jednoj njegovoj konferenciji za medije čuje se više laži nego što su izgovorili svi srpski političari u poslednje tri decenije. Laže čim zine. I to bez griže savesti.
Po Vučićevom naređenju, pokradene su pare koje su iz evropskih fondova stigle 2014. za sanaciju posledica poplava i za pripremu odbrane od takvih elementarnih nepogoda. Nestalo je 170 miliona evra, a obična junska kiša izazvala je humanitarnu katastrofu u celoj Srbiji. Najteže je pogođen Beograd, posebno naselja s leve obale Dunava. Potopljene su kuće i njive, izlile su se septičke jame, naneta je ogromna šteta, a Vučić je i tu nesreću iskoristio za svoje propagandne akcije. Posetio je Borču, Kotež i Krnjaču. Očajne građane utešio je šeretskom tvrdnjom da je voda u gradskom vodovodu ispravna, samo nije za upotrebu. Dok su mu stranački aktivisti aplaudirali, obećao im je hitnu izgradnju kanalizacije. Sendvičari su se obradovali, kao da su zaboravili da ih je to lagao i pre dve i po godine, pred predsedničke izbore. Tada su u Krnjači postavljene table s obaveštenjima da počinju radovi na izgradnji kanalizacione mreže. Rok za završetak radova bio je 19. decembar 2017. Dok je trajala kampanja, nekoliko bagera je raskopalo jednu ulicu i otvorilo kanal, što je izazvalo pucanje zidova na kućama. Majstori su zatrpali kanal, skinuli table i otišli kući. Kanalizacija nije napravljena, ali nema veze, Vučiću je ta predstava donela većinu glasova istih jadnika, kojima danas opet prodaje istu laž o izgradnji kanalizacije.
U tom stilu, na Vidovdan je organizovao otvaranje aerodroma “Morava” u Kraljevu. Kompletan državni vrh, plus Milorad Dodik, čestitao je Vučiću novi infrastrukturalni uspeh. Svi su znali da aerodrom nema upotrebnu dozvolu i licencu i da pre novembra neće početi s radom, ali to ih nije sprečavalo da hvale vođu i njegovu viziju. Stotinak najuticajnijih državnih funkcionera je pristalo da učestvuje u horor-komediji, a nijedan nije istupio i rekao – mrš, magarče, ne ponižavaj narod. Zašto je to tako, objasnio je Tomas Man još 1933. godine, kad je opisao Vučićevog političkog i moralnog pretka Adolfa Hitlera: “On ne razgovara, on drži govore, kmeči kao baba o svojoj ugroženosti. Oko sebe je okupio najgori malograđanski šljam, koji zna da može da prifitira samo u takvom sistemu.” Kao nekad nemački, tako danas srpski šljam aplaudira babi koja kmeči i besomučno laže o kanalizaciji, aerodromima, železničkoj pruzi Beograd – Budimpešta i “hiljadama mostova” koje je izgradio u svojoj mašti i na naslovnim stranama Kurira i Informera.
Žene, lekari i Vučić znaju koliko laž može da bude korisna. Vučić je 1997. godine, u Šešeljevoj predsedničkoj kampanji, obećavao da će radikali cenu hleba spustiti na tri dinara. Svi su se smejali toj brutalnoj laži, ali Šešelj je pobedio. Ekspresno je prodao pobedu, no to nije promenilo Vučićev utisak da se isplati lagati. Naviku, koje se pristojan svet stidi, on je prihvatio kao osnovni supstrat svog političkog delovanja.
S tim će nastaviti sve dok mu glava, kao što sam najavljuje, ne padne na panj. Dok se to ne desi, Vučić neće prihvatiti zahteve naroda za slobodom i normalnim životom. Bez obzira na opasnost koju nosi ta borba, ishod je unapred poznat. Diktator je osuđen na propast, ne zna se samo s koliko žrtava će biti plaćena sloboda. Tu cenu je već odredio Vučić. Glavu daje, ali vlast ne.
Predrag Popović
Izvor: predragpopovic.wordpress.com
