Poseta Aleksandra Vučića Moskvi je poslednja šansa u ovoj deceniji da Srbija napravi strateški vojno- bezbednosni i ekonomsko -privredni dogovor sa Rusijom. Na takav dogovor se čeka od 2000. godine.
Ne smemo smetnuti sa uma da se ova poseta odigrava u uslovima rastućih bezbedonosnih izazova u bližem okruženju sa kojima se susrećemo. Približava se referendum u Republici Srpskoj, rastu tenzije u Raškoj oblasti, a o izbegličkoj krizi da i ne govorimo.
Pored toga, alarm za uzbunu je i taj što je Hrvatska već ušla u proces realizacije nabavke balističkih raketa kojima će moći da nišani veći deo teritorije Srbije. Dakle, poslednji je čas za Srbiju da nabavi savremeno naoružanje koje nam Rusi po izuzetno povlašćenim uslovima nude.
Posmatrano u tom kontekstu, nabavka savremenih vojnih sistema postaje sve manje opciona kategorija i sve više postaje uslov bez koga se ne može. Više niko nema pravo da zabija glavu u pesak i da se kocka bezbednošću građana Srbije ponavljanjem mantri o „miru i stabilnosti“. Srbiji je, pored zalaganja za mir koji je uvek bio iskren i nedvosmislen, neophodna i mera odvraćanja. Real politika, tragično istorijsko iskustvo dvadesetog veka kao i život na Balkanu uporno svedoče da ćemo bez ozbiljnijih mera odvraćanja ponovo biti komšijski glineni golubovi.
Sve mimo ovakvog razumevanja okolnosti u kojima se nalazimo je naivno verovanje u neki utopijski, obećani vrli svet u kome neće biti ozbiljnijih podela i sukoba. Mi u takvom svetu, nažalost, ne živimo. Takav stav je, dakle, bez uporišta u današnjem vremenu i za njega je vezana ona čuvena srpska sintagma „ma neće valjda“. A oni hoće, hoće i hoće.
Nabavka naoružanja u značajnom obimu – ponuda koja se ne odbija
Od vitalnog, životnog interesa za Srbiju bilo bi da se u Rusiji zaključe ugovori o nabavci sistema kao što je PVO sistem S-300 ili BUK, zatim ruskih vojnih aviona i helihoptera kao i balističkih raketa dometa do 300 kilometara (jasno je da će u prvo vreme javnost ostati uskraćena šta je tačno sve u Rusiji potpisano).
Dušebrižnici će odmah reći da sve to košta. Istina je , pomenuto naoružanje košta, ali neuporedivo manje od bezbednosti građana Srbije. Pogotovo treba imati u vidu da nam Putin nudi preferencijalne uslove koji su rezervisani isključivo za strateška partnerstva. Nezvanično, govori se i o poklonima u vidu MIG-ova 29 koji su u Rusiji zamenjeni novim verzijama MIG- ova i SUHOJA – a, a koji su nama od neprocenjive važnosti.
U pitanju je ponuda koja se ne odbija. Da budem potpuno precizan: ako se Aleksandar Vučić vrati iz Moskve bez ugovora o nabavci strateške vojne opreme i isto takvim dogovorom, to će značiti da je bezbednost Srbije u balkanskom buretu baruta do kraja žrtvovana na oltaru evrointegracija.
Nabavka savremene vojne opreme u ovom trenutku je silom prilika postala najvažnije političko i vojno bezbedonosno pitanje za Srbiju.
Prošnja – najveći privredno-poslovni adut Vlade Srbije
Put u Rusiju je ujedno jedna od poslednjih prilika da Srbija iskoristi deo mogućnosti specijalnog statusa, a sve u cilju poboljšanja ekonomske bilateralne saradnje sa Rusijom. Međutim, realno posmatrano, naš najveći problem nije niko spolja, već mi sami. Naime, opšte je mesto da sa naše strane nema konkretnih i ostvarivih projekata i poslovnih ponuda ka ruskoj strani, već se srpska poslovna ponuda svodi na “ trotters independent traders “ kombinacije (ko je gledao kultnu britansku seriju „Mućke“ zna o čemu govorim).Zato nema osnova za preveliki optimizam kada je u pitanju ekonomski aspekt ove posete te je njemu u ovoj analizi posvećeno manje prostora. Jedino ako i javno prošenje, kao što je to primer sa Fiatom, možemo svrstati u kategoriju ekonomske aktivnosti.
Na kraju moramo biti svesni činjenice da ukoliko se u Moskvi desi čudo, odnosno ako se ostvare pomenuti dogovori u nekom „ozbiljnijem“ obimu, to bi bilo shvaćeno kao ozbiljna neposlušnost prema ionako sve strožijim „mami i tati“ iz EU i NATO-a. Dakle, ulog je veliki.
Da li imamo izbora?
Srbija, po mom dubokom uverenju, više izbora nema, ali Vučić možda ima. Interesi Srbije sa jedne i opstanka Vučića na vlasti sa druge strane veoma često nisu podudarni. Što se Srbije tiče, jedan put je već viđen i proživljen. To je onaj u kome će naši zapadni „prijatelji“ nastaviti da nam stežu omču oko vrata u isto vreme milujući nas po glavi i pričajući nam bajke da je sve to za naše dobro i da je to cena evropske svetlije budućnosti. Prevedeno na srpski to je put u bezdan rasprodaje strateških resursa, zaduživanja i stalno novih i novih uslova i ucena kojima nema kraja.
Na kraju tog puta Srbija će biti pretvorena u najveći izbeglički kamp jugoistočne Evrope i bezbedonosnu crnu rupu na Balkanu. Ostaje samo pitanje da li ćemo se probuditi iz anestezije dok ne bude potpuno kasno ili ćemo i dalje verovati u Deda mraza.
Naredni dani će dati mnoge odgovore, a mnoge maske će i definitivno pasti.
Danilo Tvrdišić
NSPM
