Aleksandar Vučić je izuzetno pametan, vredan i snalažljiv. Takvu predstavu o sebi formirao je na osnovu bujne mašte. Realnost je bitno drugačija.
Vučićeve prave osobine najjasnije su ogledaju na primeru “Pravde”, njegovih dnevnih novina, prvog samostalnog posla. Umesto pameti, upotrebio je lukavost. Osnovao je preduzeće u kome je samostalno donosio sve odluke, a nije uložio ni jedan jedini svoj dinar. Vredno je otaljavao obaveze. Bez obzira na posledice po poslovanje firme, uvek se radije prepuštao popodnevnim dremkama nego traženju rešenja. Koliko je snalažljiv i vešt u biznisu videlo se kad je uspeo da diletantskim potezima uništi novine u trenutku kad su imale sasvim solidan tiraž.
Ipak, moram priznati, Vučić “Pravdu” nije osnovao s namerom da leči vlastite komplekse, kao što sada radi preko svih režimskih medija. Pre nego što se, nažalost, politički angažovao, oprobao se u novinarstvu. Nije uspeo. Čak i u porodici i intimnom okruženju imao je mnogo bolje novinare, počev od mame Angeline, pa obe supruge – Ksenije Janković i Tamare Đukanović – sve do televizijskih voditeljki s kojima je bio u burnim vezama. No, svoje novine napravio je isključivo zarad trgovine s političarima i tajkunima.
Moderniji i prilagodljiviji od svog političkog oca Vojislava Šešelja, Vučić je shvatao koliko znači imati makar jedan i makar kakav medij u svom vlasništvu. Znao je da mu “Pravda” neće doneti prednost u medijskom nadmetanju s političkim protivnicima i nepoverljivim bogatašima, ali ona mu je poslužila da se uključi u trgovinu informacijama, ideologijom, tuđim sudbinama. Vlasništvo nad novinama omogućilo mu je da se brani od medijskih udara, kao i da ih sam zadaje.
U tome je ostvario zapažen uspeh. Zastrašeni mogućnošću da budu kompromitovani, gotovo svi politički konkurenti brzo su pristali na saradnju, pre svih Boris Tadić, Miodrag Rakić i, naročito, Dragan Đilas. Preko javnih preduzeća i institucija koje su kontrolisali, lideri Demokratske stranke u “Pravdu” su upumpavali tuđe pare, a dobijali su ličnu i političku zaštitu. Veliku korist imao je i od Vojislava Šešelja, Ivice Dačića, a naročito od tajkuna Stanka Subotića Caneta, Željka Mitrovića i Milana Beka
Od kuma Šešelja – ni dinar
Na svoj rođendan, 5. marta 2007, Vučić je objavio prvi broj “Pravde”. Po dizajnu, izboru tekstova i načinu plasmana, “Pravda” je izgledala kao dnevno izdanje radikalskog biltena “Velike Srbije”. Na prvih desetak strana poslagani su intervjui s Tomislavom Nikolićem, Draganom Todorovićem i, naravno, Vučićem. Redakcija pod vođstvom Đorđa Martića nije razumela namere osnivača. Vučić nije hteo da pravi novine za Srpsku radikalnu stranku, nego isključivo za sebe.
Posle tri dana, pozvao me da preuzmem funkciju glavnog i odgovornog urednika. Lako smo se dogovorili. On je pristao na moje uslove, znao je da ih neće ispuniti. Znao sam i ja, ali nije me to mnogo zanimalo, pošto sam nameravao da u tim novinama ostanem najduže tri meseca. Nisam imao dilema ni oko Vučićevih ambicija, razumeo sam da je u izdavački posao ušao kako bi ojačao lične a ne stranačke pozicije na političkoj sceni.
Uzalud sam to naglašavao ljudima iz vrha SRS-a, nisu želeli da veruju. Dragan Todorović, tadašnji potpredsednik SRS-a, jednom prilikom se drznuo da sam sa sobom naruči intervju. Kad sam to saznao, nazvao sam ga i upozorio da ne može tako da se ponaša.
– Pa, ja sam mislio da su ovo naše, radikalske, novine – rekao je dobroćudni Todorović.
– Ne, “Pravda” nije radikalski već vučićevski list – objasnio sam mu.
– Zar to nije isto?
– Nije – rekao sam mu istinu, koja se kasnije potvrdila u praksi.
Srpska radikalna stranka ni na kakav način, posebno ne finansijski, nije pomogla poslovanje “Pravde”. Čak ni u izbornim kampanjama Vučić nije hteo da naplaćuje reklamu svojoj stranci. Međutim, preko novina dodatno je popravio pozicije kod Šešelja. Sa zastarelim, davno prevaziđenim, smislom za odnose s medijima, Šešelj je i tada, kao i danas, bio uveren da nije potrebno ulagati u novine, pošto svi mediji ionako moraju da odvajaju prostor za njegovu ultra-značajnu pojavu. Iz haške ćelije “Pravdom” se bavio samo verbalno, tek da pohvali ili kritikuje, bez želje da i jednim dinarom pomogne. S druge strane, da bi osvojio vođine simpatije, Vučić je u svom preduzeću zaposlio Nikolu Šešelja. Najstarijem Vojislavljevom sinu obezbedio je redovnu platu, zdravstveno i penziono osiguranje, bez ikakvog uslovljavanja i radnih obaveza. Znajući Šešelja, siguran sam da se nije ni zahvalio Vučiću.
Nisu ni drugi radikali. Iako im je bilo stalo da se medijski eksponiraju, ponašali su se nadmeno, s iritantim kompleksom više vrednosti. Ponekad bi ih Vučić smirivao, ali najčešće je to zadovoljstvo svođenja na pravu meru prepuštao meni. Siročići, nisu shvatili koliko su beznačajni za Vučića. Dok su oni širili zabludu o vlastitoj vrednosti, Vučić je delovao po bazi. Za zvanične osnivače svog izdavačkog preduzeća izabrao je Nemanju Stefanovića, brata Nebojše dr Stefanovića, kuma Nikolu Petrovića, aktuelnog gospodara Srbije, i izvesnog Jugoslava Petkovića, tada saradnika Đorđija Nicovića, a danas direktora SDPR-a, državnog preduzeća za trgovinu oružjem. Posle prvoborca Đorđa Minkova, na mestu direktora “Pravde” Vučić je postavio Anu Stefanović, suprugu aktuelnog ministra policije, kleptomana i falsifikatora. Svako od njih imao je veći uticaj na “Pravdu” i na odluke Srpske radikalne stranke nego Centralna otadžbinska uprava I sve vojvode zajedno.
S tako definisanim odnosima, Vučić od Šešelja i radikala nije imao nikakvu finansijsku korist, ali preko novina nametnuo se kao najuticajniji i najznačajniji stranački lider.
Rasprodaja Legije i Kosova
Aleksandar Vučić je tvrdio da su osnivački kapital u “Pravdu” investirali Nikola Petrović i Dušan Stupar. Petrović jeste mešetario po “Pravdi”, ali ne verujem da je dao pare, nije tome sklon. No, o njemu nešto kasnije. Za Stupara ne znam. Osim povremeno Vučić, nikada ga niko nije pominjao, niti su se novine bavile s njim na bilo koji način. O njemu sam imao samo saznanja iz medija – bio je visoki funkcioner Državne bezbednosti, iz koje je najuren zbog zloupotrebe službenih dokumenata, kasnije je postao direktor “Univerzal Holdinga” i član vlasničkog konzorcijuma u pančevačkoj “Azotari”. Tokom istrage zloupotreba u “Azotari”, kojima je državni budžet oštećen za 8,3 miliona evra, Stupar je uhapšen i u pritvoru je proveo tri meseca.
Iako je u “Pravdu” investirano malo novca, zahvaljujući solidnom uspehu na tržištu u prve dve godine nije bilo potrebe za finansijskim injekcijama. Međutim, upravo tada, kad su novine imale najveći tiraž, Vučić je povukao nekoliko katastrofalnih poslovnih poteza. Teško zarađene pare proćerdao je na megalomansku nagradnu igru i skupu reklamnu kampanju. Suicidna avantura završena je katastrofom, nije bilo para ni za otplaćivanje nastalih dugovanja štampariji, za zakup poslovnog prostora i, naravno, za plate radnika. Od tog fijaska “Pravda” se nikada nije oporavila. Štamparija “Borba” sudskim putem tražila je nadoknadu duga od 660.000 evra, a nije poznato za koliko je kasnije zakinuta Štamparija “Politika”. Istovremeno, više od 50 stalno zaposlenih radnika i honorarnih saradnika “Pravda pressa” ostalo je bez nekoliko mesečnih plata.
Kad je prigustilo, Vučić se za pomoć obratio najbližim saradnicima – Draganu Đilasu i Stanku Subotiću Canetu.
Preko Grada Beograda i “Telekoma” Đilas je u “Pravdu” tokom 2009-10. uneo oko dva miliona evra. Ne samo što je novine svog drugara pomagao parama iz gradskog budžeta, Đilas je čak pristao da to radi na nezakonit način. Kad se račun “Pravda pressa” našao u blokadi, Vučić je osnovao drugo preduzeće “Pravda plasman”, na čiji račun je Grad uplaćivao ogromne sume, navodno za reklamu. Obojica su znali da time čine krivično delo, ali, takođe, znali su da za to nikada neće odgovarati.
Vučić i Đilas su sarađivali od samog starta “Pravde”. Na proslavi stotog broja svojih novina, u junu 2007, najvažniji Vučićev gost nije bila Jadranka Šešelj, čak ni Ceca Ražnatović nego Đilas.
U “Pravdi” sam objavio mnogo tekstova koji su nervirali ili direktno štetili Vučiću. Bez mnogo mrmljanja, on je uvek lako prelazio preko toga. U najdublju depresiju upadao je samo kad bih pustio nešto što se nije svidelo Đilasu. Pristajao je na najsramnija poniženja, u koja je uvlačio svoje novine i mene.
Iako je, u privatnim razgovorima, na pomen Đilasa sipao najteže optužbe i uvrede, bilo je dovoljno da ga “žuti kriminalac” nazove, pa da “Pravda” prekine feljton iz Legijinog romana, prestane s objavljivanjem fotografija panjeva posečenih platana u Bulevaru kralja Aleksandra ili da se ne stopiraju informacije o lošem stanju u zdravstvenim ustanovama pod kontrolom grada.
I negativne kampanje vodili su sinhronizovano. Đilas je preko “Pravde” udarao po svojim stranačkim kolegama Božidaru Đeliću, Draganu Šutanovcu i Vuku Jeremiću. Da se oni ne sete otkud vetar duva, dostavljao je Vučiću podatke o vili koju je Đelić kupio za 2,5 miliona evra, Jeremićevom novom stanu od 600.000 evra i Šutanovčevim preduzetničkim akcijama. Zauzvrat, Vučić je preko Đilasa u “Presu”, čiji glavni urednik je tada bio Dragan J. Vučićević, aktuelni režimski klovn iz “Informera”, razotkrivao prljave rabote Tomislava Nikolića.
U jednom razgovoru, početkom 2010, obavestio sam Vučića o podacima do kojih sam došao o Nikolićevoj kupovini ogromnog stana kod kineske ambasade.
– Pošalji mi to što imaš, da pokažem Tomi – rekao je Vučić.
I, pokazao mu je. Preko “Presa”, koji je vrlo detaljno obradio priču o tome kako je skromni Nikolić isplatio ogromne pare za stan u “pametnoj zgradi”.
Pored tih ličnih, Vučić je pravio i ozbiljne političke ustupke. Na zahtev Demokratske stranke “Pravda” ustupila prostor kritici tzv. Ahtisarijevog plana za Kosovo i Metohiju.
– Osnivanje Euleksa i prebacivanje nadležnosti iz Ujedinjenih nacija u institucije Evropske unije ne znači ništa drugo nego zaokružavanje državnosti nezavisnog albanskog Kosova. Nažalost, mi ne smemo da se bavimo s tom temom, Đilas je obećao da će avansno uplatiti 300.000 evra, a ako to ne stigne moraćemo da ugasimo novine – lagao je Vučić, s osmehom odbacujući moj predlog da se više brinemo kako da osvojimo podršku čitalaca, nego dragog gradonačelnika.
Vučić nije mario za radnike “Pravde”, brinuo je samo za sebe. Tačnije, za svoj rejting kod stranih diplomata. Već u poodmaklom stadijumu transformacije iz velikosrpskog nacionaliste u evro-atlantskog fanatika, cenzurom tema poput Euleksa, Vučić je dokazivao moralno-političku podobnost novim gazdama, a usput i Đilasu.
Uostalom, urednici i novinari nisu imali velike vajde od para koje su uplaćivala javna preduzeća pod kontrolom DS-a. Baš kao ni od para koje je Stanko Subotić davao svom novom političkom favoritu Vučiću.
Mafijaš Cane, Vučićev ortak
Iako je Tadićev režim vodio najžešći progon “kralja duvanske mafije”, Vučić je uspevao da sedi na obe stolice, da istovremeno sarađuje i sa “žutima” i sa Canetom. Dokazujući tačnost narodne mudrosti da umiljato jagnje dve majke sisa, Vučić je to radio i Tadiću i Subotića.
Godinama je tvrdio da je Subotić, zvani Cane Žabac, šef najopasnije mafije u Evropi, da švercuje duvan i drogu i da je naručio ubistvo policijskog generala Radovana Stojičića Badže. Na svaku takvu izjavu, Subotić je odgovarao tužbom. Međutim, Vučić je prestao s medijskim satanizovanjem tek kad je upoznao Nikolu Petrovića.
U proleće 2009, zahvaljujući crnogorskom biznismenu Ratku Kneževiću, srpska javnost je saznala da su se Vučić I Nikolić još 2007, kad su se predstavljali kao tvrdi radikali, tajno viđali sa Subotićem i Milom Đukanovićem. U sred afere, dok je javno demantovao te informacije, predstavljajući ih kao zaveru koju su upleli Srđan Šaper, Maja Gojković i Radomir Živanić, zvani Baja Plavi, Vučić je tajno priznavao grešku.
– Pa, šta ako sam se video sa Canetom. Nema veze što je za njim raspisana poternica, ja nisam vlast, ne mogu ništa da mu sredim ili da mu obećam. Tadić ga juri, neka ga on hapsi, neću ja – govorio je Vučić, iako je bio vrlo nezadovoljan što su mediji razotkrili tu spregu.
U svom okruženju, nije krio da ga je sa Canetom povezao Nikola Petrović. Na njihovu žalost, Canetovi interesi nisu branjeni u “Pravdi”. Uzalud je Petrović slao desetine mejlova sa zahtevom za objavljivanjem Subotićevih tirada, odbio sam da to radim. Zahvaljujući toj neposlušnosti postao sam arhineprijatelj Canetovih najagresivnijih slugu i najbližih Vučićevih saradnika Nikole Petrovića i Vladimira Popovića, zvanog Beba.
Vučić i Subotić su bili strpljivi, nisu se mnogo obazirali na probleme u saradnji preko “Pravde”, imali su ozbiljnijeg posla. Subotić je podržao Srpsku naprednu stranku, koja je, odmah po dolasku na vlast, uzvratila povlačenjem poternice i omogućavanjem da se brani sa slobode. Na kraju, naprednjačko pravosuđe je oslobodilo Subotića optužbe za šverc duvana.
I Milanu Beku, srpskom tajkunu broj dva, isplatio se dolazak SNS-a na vlast. Beko, kao i Miroslav Mišković, oduvek su svim strankama davali precizno dozirane donacije. Prema tvrdnjama radikalskih čelnika, oni su sa šest miliona evra finansirali puč koji su izvršili Nikolić i Vučić.
U vreme “Pravde” oba tajkuna su uživali Vučićevu zaštitu. Posebno Beko, za koga je Vučić tvrdio da je “mnogo opasan”, ali i da “neće dobro proći”. Kao i uvek kad se nađe pred nekim superiornijim, Vučić se i Beku šlihtao na najprimitivniji način. Potpuno besmisleno hteo je da spreči objavljivanje pisma Slobodana Radulovića, koji je Beka optužio za saučesništvo u otimačini “C marketa”.
Zahvalnost za tu drugarsku brigu, Beko je uzvraćao zakupljujući reklamni prostor u “Pravdi”. Mišković to nije radio, ali ne verujem da ga je Vučić podržavao besplatno.
Po istom šablonu, aktuelni srpski vladar sarađivao je i s drugim bogatašima, pre svih sa Željkom Mitrovićem i Predragom Rankovićem Peconijem. Naravno, Mitrovića je uvek više cenio, dok je Peconiju otvoreno pretio “Pravdom” kao močugom.
Pretio je i Ivici Dačiću, tadašnjem ministru unutrašnjih poslova. Zbog Dačićeve izdaje, kojom ga je sprečio da 2008. postane gradonačelnik Beograda, Vučić je pokazao da u sebi ima bar malo ljudskosti. U pravedničkom besu, žestoko se svetio “dokazanom lažovu”. Čak je za “Pravdu” napisao svoj najbolji autorski tekst “Kako su me lagali Dačić i Antić”. (Tekst mi je poslao s internet adrese Tamare Đukanović, s kojom se tajno venčao pet godina kasnije.) Na Vučićev zahtev, urednici i novinari “Pravde” uz svaki pomen Dačićevog imena imali su obavezu da prilepe titulu “dokazani lažov”.
Vučić se junačio koliko je mogao. Kad je prigustilo, i pred Dačićem je pokleknuo.
U jeku režimskog lova na Darka Šarića, optuženog za rukovođenje najjačim narko-kartelom na ovim prostorima, na naslovnoj strani “Pravde” objavio sam naslov “Šarići se kriju kod socijalista” i ilustraciju ulaza u zgradu SPS-a, u kojoj su braća Šarić iznajmili prostor za svoj noćni klub “Vanila”. Tekst je potkrepljem dokazima o tome kako je SPS poslovni prostor izdao firmi njihovog funkcionera Aleksandra Nikačevića, koji je, suprotno ugovoru, dao u podzakup Šarićevom preduzeću.
Dačić se opasno pomamio. Nekoliko puta me zvao i zahtevao da iz drugog izdanja izbacim tu priču. Pretio je kako će, ako to ne uradim, raskrinkati sve prljave poslove familije Vučić, kako Aleksandra, tako brata Andreja i tate Anđelka. Tvrdio je da ima dva paketa dokaza protiv njih.
– Zovi Vučića, zapreti mu, popustiće – rekao sam Dačiću.
Poslušao me. Ne znam čime je konkretno zapretio Vučiću, ali uspeo je. Tekst o Šarićevoj “Vanili” u sedištu SPS-a nestao je s naslovne strane “Pravde”. Jedna njegova verzija pojavila se tri godine kasnije u Vučićevom “Informeru”.
Aleksandar Vučić je tvrdio da mu je “Pravda” treće dete. Odmah po dolasku na vlast, pustio ga je niz vodu. Umesto jednih novina, pod kontrolu je preuzeo sve. Njima upravlja na isti način kao “Pravdom”. Od novinara napravio je ropski poslušne društveno-političke radnike zadužene za lečenje njegovih nagomilanih kompleksa. Preko svih medija trguje s političarima i tajkunima, širi atmosferu straha, objavljuje poternice i presude svim nepodobnim pojedincima.
Pod njegovom upravom Srbija će doživeti sudbinu “Pravde”. Kad se avantura završi, država će otići u stečaj, građani u bedu, a on će novim lažima skrivati stare zločine. Takav scenario može da se spreči samo na jedan način – smenom vlasti i odbacivanjem Vučića na đubrište istorije, gde mu je i mesto.
