Vučićeva Srbija se ustvari odrekla Kosova i Metohije – na marginama ohridske prevare –

Aleksandar Vučić odista nije potpisao predaju Kosova i Metohije albanskim secesionistima, nego je samo „prihvatio“. Žozep Borelj je rekao da su se Vučić i Kurti dogovorili o aneksu za sprovođenje Sporazuma od 27. februara. U prvom stavu aneksa piše: „Kosovo i Srbija se u potpunosti obavezuju da će poštovati sve članove Sporazuma i ovog aneksa“. Time je Visoki predstavnik EU skinuo i poslednji sloj zaštitne maske sa lica jednog predsednika, koji je javnost zamajavao svojim burleskama tipa – potpisao-nepotpisao, Sporazum je otvoren za raspravu, jedino je sigurna Zajednica srpskih opština (ZSO) i slično.

Da krenemo od ovog poslednjeg, inače predsednikovog keca u rukavu. Lako je primetiti da se ni u Sporazumu ni u aneksu ne pominje Zajednica srpskih opština. U oba dokumenta – tačka 7 Sporazuma i stav 4 aneksa – govori se o „samoupravi za srpsku zajednicu na Kosovu“. Bez obzira što se u nastavku teksta poziva na „relevantne prethodne sporazume“, ova promena naslova jasno upućuje na inovaciju briselskih sporazuma (koji se takođe eksplicitno ne pominju), kao zadatak „primene“ tačke 7.

Razume se, ZSO je sama po sebi bedna koncesija za ono što je Vučić predao Albancima briselskim sporazumima (2013, 2015). Štaviše, ZSO je faktički bio doprinos zvanične Srbije definitivnoj secesiji, tj. priznanju tzv. Kosova. Ni ta bedna koncesija nije dobijena, jer ju je Kurti odbio. Zato je legendarni Lajčak išao po pokrajini sa nekih „petnaest modela lokalne samouprave u Evropi“, kao da nešto kao „model samouprave“ uopšte postoji. Već je ćutanje naših zvaničnika povodom ove Lajčekove šarade upućivalo na definitivnu kapitulaciju, koja je obavljena takođe bez potpisivanja. Niko Lajčaka nije pitao – hej čoveče, o čemu pričaš ako ZSO smatraš albanskom obavezom. To ćutanje bilo je rečiti znak zapadnim učesnicima da je sa srpskim rukovodstvom na čelu sa Vučićem sve u redu.

Kada je tema o „samoupravi za srpsku zajednicu na Kosovu“ uglavljena, prešlo se na temu primene krajnjeg rešenja, što je, kao što smo od Borelja čuli, Vučić prihvatio. Ovo već spada u priču o hipnozi pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Pošto je sve stavljeno na ovu ludu kocku, trebalo bi da ne znamo o čemu se zapravo radi i da se prepustimo ovoj zloćudnoj anesteziji kako ne bismo osetili operaciju na otvorenom srcu Srbije. Kako izgleda ovaj hiruški zahvat, možemo da čitamo u tekstu aneksa. To je postupak obrade našeg obamrlog tela posle čega treba da se probudimo kao ljudi bez nacionalnog identiteta, prosto kao elementarni ljudi bez istorijskih svojstava. U aneksu, kao očekivanom nastavku Sporazuma, taj košmar prikazan je kao naš put u EU.

U stavu drugom aneksa stoji: „Strane napominju da će EU posrednik odmah nakon usvajanja Sporazuma i ovog aneksa započeti proces izmena merila za poglavlje 35 za Srbiju…“. Eto mesta koje svedoči da se ubica vraća na mesto zločina. To mesto je 21. januar 2014. godine i usvajanje Pregovaračkog okvira EU za pristupanje Srbije Uniji. Tu su utvrđena pregovaračka poglavlja zaključno sa poglavljem 35, koje se ovde reinkarnira. U čl. 23 Pregovaračkog okvira nalazi se ona nikad nezaboravljena obaveza Srbije da sa „Kosovom“ potpiše pravno (čitaj: međunarodnopravno) obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa. Taj dokument Srbija je prihvatila kao obavezu zaključkom svoje tadašnje, suštinski sadašnje, vlade. Nije čudno što u tački 6 Sporazuma od 27. februara autori podsećaju Srbiju na tu davno prihvaćenu obavezu s tim što se za formalno prihvatanje tog sporazuma o priznanju podrazumeva i njegovo potpisivanje. Sve do tada, na delu je proces utvrđen Sporazumom od 27. februara i njegovim aneksom od 18. marta.

Ovde treba podsetiti da je EU dopustila Srbiji da započne proces pristupanja tek pošto je Vučić izručio „Kosovu“ sedam zahteva iz Prvog briselskog sporazuma (april 2013), a nije dobio ni onaj jedan o ZSO koji Albanci nisu hteli da primene. Nezaboravan događaj iz početne faze izdaje jeste nasilje u njegovoj režiji, u četiri severne opštine (novembar 2013) nad Srbima kaji su masovno bojkotovali prve lokalne izbore po „kosovskom“ izbornom zakonu. Tako je započeo put Srbije ka fatamorgani zvanoj Evropska unija.

U aneksu je taj put trasiran famoznom metodom štapa i šargarepe. Ali, dok je štap stvaran, šargarepa je imaginarna ako pod njom podrazumevamo članstvo Srbije u EU. Ono je sa današnjeg gledišta nemoguće zbog stanja u Uniji koje obeležava parmanetna kriza njenog sistema. Ona onemogućava bilo kakvu reformu Unije bar sa apstraktnim izgledima za stvarno proširenje. Zato njena šargarepa za Srbiju, po aneksu, nije članstvo nego „donatorska konferencija u roku od 150 dana“.Ona bi se održala samo ukoliko Srbija i „Kosovo“ ispune sve preuzete obaveze iz Sporazuma i aneksa. To za Srbiju znači da, prema tački 2 Sporazuma, svoje odnose sa „Kosovom“ treba da uspostavi u skladu sa načelima UN o suverenitetu, teritorijalnom integritetu i nezavisnosti Kosova, te da se, u skladu sa t. 4, ne protivi učlanjenju „Kosova“ „u bilo koju međunarodnu organizaciju“. Pored ove dve odredbe, koje bodu oči svojom jasnoćom, ovde postiji i niz drugih koje upućuju na klasičan međunarodnopravni odnos dveju država. Dakle, ni ta šargarepa nije sigurna ukoliko Srbija od sutra ne počne manifestno da tretira „Kosovo“ kao državu sa svim njenim atributima koje ta propala kvazi-država ne bi imala kada je Srbija ne bi priznala. I, najzad, da bi zapečatila režim svog starateljstva nad Srbijom, EU u datom aneksu poletno preti Srbiji (i „Kosovu“ doduše, ali samo je ono ovde dobitnik) rečima: „Kosovo i Srbija su primile k znanju da svako nepoštovanje svojih obaveza iz Sporazuma, ovog aneksa i prethodnih sporazuma o dijalogu može imati direktne negativne posledice po njihove procese pristupanja EU i po pitanju finansijske pomoći koju dobijaju od EU“.

Ako se rasudno čita ova odredba, jasno je da je prvi uslov (proces pristupanja) imaginaran, dok je drugi (finansijska pomoć) realan ali sa direktnim ucenjivačkim dejstvom. Kada bi, krajnje apstraktno zamišljeno, Vučić istupio pred javnost sa ovakvim objektivnim stavom, mogli bismo to da prihvatimo ili neprihvatimo, ali bi bilo jasno da predsednik ne igra otužnu igru prevare zajedno sa preostalom ohridskom trojkom. Ali, da se vratimo objektivnoj stvaranosti, to je nemoguće. I što je još gore, takva nemogućnost je politički zacementirana. Ne igra Vučić ovu igru prevare od juče, nego od leta 2012. kada su radikali (pardon, naprednjaci) sa socijalistima napravili svoju drugu vladu (prva je bila od 1997. do 2000. godine). Već u septembru 2012, kada je Skupština usvajala novu vladu, javnost je saznala da su koalicioni partneri ukinuli ministarstvo za Kosovo i Metohiju i dotadašnji vladin resor sveli na kancelariju. Sve ostalo išlo je gvozdenim zakonom naprednjačko-socijalističkog napredovanja. Ono što su samo neki tada videli kao zacrtan pravac, danas je carstvo prevare i laži koje, kao i svako tog tipa, pretenduje na večnost.

Ovde leži razlog političkog cementiranja sadašnjeg stanja. Za zapad, Vučić nije čovek jednog zadatka. Taj zadatak je jedan samo u simboličkom smislu – da prevede Srbe iz sopstvene istorijske samobitnosti u zapadnobalkance.Ovaj ciljni posao sa krajnje negativnim simboličkim značenjem ima više postupaka i faza i mi smo sada ušli u poslednju. Ako Vučić definitivno obavi posao sa Kosovom i Metohijom, to će ga u očima zapadnih činioca samo preporučiti da nastavi sve do krajnjeg cilja – pretapanja Srba u zapadnobalkance. Zapadni političari niti imaju niti će imati boljeg i to dobro znaju.

Ovaj realističko-mračni scenario jeste upozorenje za sve one koji smatraju da će posle ovog navodno nužnog a prljavog posla uslediti svetla zora tzv. evropske Srbije. Apsolutno ne. Šta zapad misli o demokratskoj Srbiji sa vladavinom prava itd. pokazao je u svom kontinuiranom dejstvu od gotovo jedne i po decenije. Bio je u stanju da svojim kolonijalističkim marifetlucima stavi pod kontrolu čitav pro-EU pogon. I u skladu sa tim da zameni jednog koncilijantnog evropejca, Borisa Tadića, za hiperuslužnog Vučića, jer ovaj prvi nije odgovorio krajnjim zahtevima koje mu je krajem avgusta 2011. uručila Angela Merkel. Potom je nastala grčevita potraga za idealnim čovekom Srbije i on je pronađen u superoptimalnom izdanju. Ne znam šta bi evropejski Srbi dobili podržavajući Vučićeve antinacionalne bravure, osim lične koristi. Možda neku vrstu korbača za disciplinovanje večitog predsednika u nemogućem scenariju njegovog opiranja. Pa on takvu priliku nikada ne bi dopustio ispunjavajući maksimalno tuđe zahteve i ruinirajući Srbiju, njen ustavni poredak i njen nacionalni identitet.

Posle Sporazuma i aneksa, za Srbiju se ne postavlja pitanje zapad ili istok, nego Srbija sa sobom ili bez sebe.

autor: SLOBODAN SAMARDžIĆ