Bio sam gost kod dvojice profesora… koji su slušali predavanje… filozofa. Jedan od njih je predavanje, a time i …filozofa, smatrao oštroumnim, a drugi ga je smatrao maloumnim, i obojica su bili u stanju da svoje stavove obrazlože i učine ih neoborivim. (Tomas Bernhard, Imitator glasova, 38)
Još jednom o (ne)spojivosti funkcije šefa države i i šefa stranke
1. „Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije“ (član 111. Ustava). „Političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi“ (član 5. stav 4). „Niko ne može vršiti (pojačao Z. T.) državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ii privatnim interesima“ (član 6). A Aleksandar Vučić je istovremeno i predsednik Republike i predsednik SNS-a. Da se Vlasi ne (do)sete, državno poglavarska funkcija je, budući javna, okrenuta navodno isključivo spolja, prema svim građanima, a ona stranačko-liderska, tobože samo prema unutra, ka članstvu partije. A demokratski je i civilizacijski standard da državni, odnosno javni poslovi moraju bezuslovno da budu i organizaciono i funkcionalno razdvojeni od ostalih. Da bi se objektivno, nepristrasno, odgovorno i delotvorno obavljali u opštem, javnom interesu, a ne u bilo čijem pojedinačnom, partijskom, porodičnom, koterijskom ili drugom grupnom interesu. Da se ti i takvi interesi, javni i nejavni, međusobno ne mešaju, ne prelivaju, ne prepliću – ni u pogledu korišćenog vremena, ni u govoru i temama, ni u putovanjima, ni u sredstvima (novcu, automobilima i drugom). Jer ako se kojim slučajem tako nešto dogodi, dospevamo na teren duboke zloupotrebe visoke državne/javne funkcije i teških povreda Ustava.
Pa da li je onda Vučić već poduže u flagrantnom sukobu interesa? Samom činjenicom svog dvostrukog predsednikovanja, nije. Ali jedino pod uslovom da te funkcije, bar jednu od njih, uopšte aktivno ne obavlja. A on, baš naprotiv, te funkcije vrši svakodnevno, medijski i neposredno, hiperaktivno, bez kraja i konca. Obe. Jasno i drastično protivno Ustavu. Čak se često i ne zna koju kada upražnjava, da li obe istovremeno, odnosno u kom momentu se jedna završava a započinje druga. I tako u krug. Sve prema njegovom sopstvenom nahođenju. (Jedan raniji predsednik, svestan ovog sukoba interesa, oglasio je pompezno da stranačko liderstvo kobajagi zamrzava. Što takođe beše svojevrsno zamajavanje građana.)
2. I tako dođe ovdašnji građanin/građanka jednog skorog dana da glasa. Prođe formalnosti, pa stane pred one kutije i gleda istaknute izborne liste. I pročita da je predsednik države nosilac političke opcije koja mu/joj inače nije nimalo prirasla za srce. Pa onako nušićevski odluči da ipak glasa za predsednikovu listu, jer kontrolne oči vrebaju sa svih strana. A i zna čoveka s televizije, od korone nas je nedavno izbavio zatvarajući nas dobrano u kuće. Valjda Vučić zna šta je za naš napaćeni narod najbolje. A ako glasam protiv predsednika, možda počinim i neko krivično delo, čak i izdaju domovine, a onda ko zna šta sve može da me snađe. I tako se birač(ica) namah presaldumi, pa s mukom i strahom glasa za predsednikovu listu. Uz uzdah olakšanja ili kajanja, ne znam.
3. Rečju: bilo bi i ustavno i stvarno krajnje vreme da se predsednik Republike povuče s mesta lidera SNS-a. U suprotnom, neka šef države Aleksandar Vučić imenom i prezimenom formalno bude promovisan u konosioca, tj. sunosioca svih prijavljenih izbornih lista. Da narod lepo vidi da je on predsednik svih građana Srbije. Ili treba primeniti još čistije rešenje: da se ni na jednoj listi uopšte ni rečju, ni slikom ne nađe, jer je šef države po slovu Ustava iznad svih političkih podela. Tako bi se građani pri glasanju osetno slobodnije opredeljivali kome će iz ponuđenog političkog menija pokloniti poverenje.
Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.
ZORAN R. TOMIĆ
Izvor: pescanik.net
