Da li se ovo Aleksandar Vučić izmotava ili je krajnje ozbiljan? On i njegova SNS, kaže, „započeli su mnoge poslove, povukli mnoge teške poteze i pokrenuli Srbiju sa mrtve tačke“. On ne navodi koi su to „mnogi poslovi“, valjda zato što gotovo nikakvih poslova u 2013. godini nije bilo. Ipak, istina je da su aktuelne srpske vlasti, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, povukle „mnoge teške poteze“. Koji su to potezi? Tiču li se takvi „teški potezi“ srpske ekonomije i razvoja društva uopšte? Ne, nije to u pitanju. Vučićevi „mnogi teški potezi“ odnose se samo na jednu stvar – na poteze usmerene ka priznanju natovsko-šiptarske paradržave Kosovo. Bukvalno, uz asistenciju Ivice Dačića i predsednika Nikolića, Vučić je ispunio sve zahteve Angele Merkel, koji su istaknuti još u 2011. godini ondašnjem predsedniku države Borisu Tadiću, a koji su kasnije dopunjavani odlukama (ultimatumima) nemačkog Bundestaga.
Rezultat takvih Vučićevih „mnogih teških poteza“ jeste samoamputacija Kosova i Mettohije, odnosno, dobrovoljno ukidanje države Srbije na jednom značajnom delu vlastite teritorije. Mnoge države u svetu gubile su delove zemlje ili su bile potpuno pokorene u ratovima, ali, ovo je izgleda jedinstven slučaj da neka država sopstvenom voljom preda deo državne teritorije neprijatelju. Teško je navesti primer zemlje u svetu koja se ikada odrekla vlastitog suvereniteta, a da joj je još taj suverenitet garantovan međunarodnim pravom. Zvanično (de jure) Kosmet je i danas u sastavu Republike Srbije, države koja je članica Ujedinjenih nacija, ali praktično (de facto) stvari stoje drugačije – jer je aktuelna srpska vlast (trijumvirat Vučić, Dačić, Nikolić) udarila međunarodnu granicu u odnosu na svoju južnu pokrajinu i odrekla se i ono malo državne vlasti koju je Srbija doskora imala na severnom delu Kosova i Metohije.
U svakoj normalnoj, pravnoj i zdravoj državi „mnogi teški potezi“ o kojima s ponosom govori Aleksandar Vučić bili bi okarakterisani kao čin veleizdaje. Niko nema prava da potpiše, prihvati ili potpomaže procese koji vode dezintegraciji zemlje. Uostalom, Krivični zakonik Republike Srbije u članu 306. reguliše takvu materiju: „Građanin Srbije koji potpiše ili prizna kapitulaciju ili prihvati ili prizna okupaciju Srbije ili pojedinog njenog dela, kazniće se zatvorom najmanje deset godina.“
Druga stvar, koja iznenađuje i začuđuje, jeste da Vučić smatra da bi bilo od „izuzetnog značaja“ da pred građane Srbije (on i SNS) izađu sa nekakvom „platformom, vizijom, akcionim planom“. Ovde se postavlja pitanje, da li Aleksandar Vučić uopšte zna šta priča? Zar SNS nije imala platformu, viziju i akcioni plan kada je izašla na izbore 2012. godine. Istina, takva platforma najpre je publikovana na engleskom jeziku, ali to sada nije toliko važno (Vučić je poliglota, koji, eto, zna engleski, a i svake godine, kako se sam hvalio, uči po jedan novi strani jezik). Sada, nakon godinu i po dana, Vučić (kao da se tek sada probudio iz zimskog sna) odlučuje da pravi „konkretan plan“, u kome će narodu izložiti svoju „viziju“, koja ne bi trebalo, veli on, da bude „spisak lepih želja“.
Dakle, nakon silnih meseci u kojima ništa nije rađeno, Aleksandar Vučić je odnekud poželeo da bude „odgovoran“ barem u „budućem radu“. Naravno, prvi potpredsednik vlade i šef svih obaveštajnih službi provlači kroz svest svog „voljenog naroda“ onu mantru za naivne (i lakomislene) koja glasi „vama je to sve poznato“. Šta je „poznato“ uopšte nije bitno, jer je važno da se kaže, „pa znate vi mene“, „zar bih ja radio nešto što nije dobro za Srbiju“. Čovek, koji se „izlečio od „sarkazma i cinizma“, bolesnog stanja u kojem je, po vlastitom priznanju, tavorio decenijama, sada bi, ovako bunovno osvešćen, da prezentuje „akcioni plan za narednih nekoliko godina“.
Ipak, podsvest (ona cinično-sarkastična) nije mogla da se ne probije kroz naslage Vučićevog „vizionarskog bunila“. Zato Alek završava svoju najnoviju poruku srpskom narodu onako kako je i započeo svoju vladavinu – a to je ono „šta bi bilo kad bi bilo“. Vučić bi, eto, voleo da se „prihvatimo više posla, da više radimo, a manje da pričamo, i jedni druge optužujemo“. Ili drugim rečima: narode sami ste krivi ako vam budućnost bude nesrećna. To jeste, džabe vam Vučićeva „vizija“ i „akcioni plan“, ako nastavite da lenstvujete i izležavate se kao trutovi.
Svoju prazničnu poruku svom „ljubljenom“, ali „nezahvalnom“ narodu, Vučić završava izmenjenom formom one narodne „use i u svoje kljuse“ ili „sami oblikujete ovakvu ili onakvu sudbinu“. A da ne bi nimalo zaostao sa svojim „političkim ocem“ Tomom (onim koji je počeo brozovski da „građanstvuje“), Aleksandar Vučić baca „čini“ po Srbiji u stilu „najvećeg sina naših naroda i narodnoosti“: Narod koji ima ovakvu omladinu ne treba da brine za buducnost!
M. Šurlan
Praznična poruka Aleksandra Vučića
Dragi prijatelji,
Za nama je 2013. godina u kojoj smo započeli mnoge poslove, povukli mnoge teške poteze i pokrenuli Srbiju sa mrtve tačke. Želim da vam se zahvalim na trpeljivosti i strpljenju, zato što znate da radimo težak posao i što verujete u nas. Želim da vam se zahvalim na podršci, radu, istrajnosti, i da vam obećam da ćemo, u svakoj narednoj godini, raditi još napornije.
Smatram da je od izuzetnog značaja da u 2014. godini izađemo pred građane Srbije sa platformom, vizijom, odnosno akcionim planom Srpske napredne stranke, za vreme koje je pred nama. Jasno je da smo upravo mi najodgovorniji za budućnost našeg naroda i naše zemlje. Zato želim da izađemo sa konkretnim planom, da ljudi tačno vide šta je naša vizija i da objasnimo kako ćemo je ostvariti, da to ne bi bio samo spisak lepih želja.
Dakle, s jedne strane, imamo odgovornost u dosadašnjem radu i poziv na još veću odgovornost u budućem radu, što su već poznate stvari, a sa druge strane, imamo novinu – akcioni plan za narednih nekoliko godina, sa kojim ćemo izaći pred građane Srbije.
Ovo pišem zato što je naš posao da još više podižemo lestvicu, da se ponašamo mnogo odgovornije nego što su se ponašali svi drugi, čak odgovornije nego što smo se i sami ponašali. Važno je da se stalno preispitujemo, da budemo samokritični i da se korigujemo, jer samo tako možemo da napredujemo.
Verujem da će Srbija u 2014. godini biti bliži Evropskoj uniji, da će nastaviti izvanrednu saradnju sa Rusijom i Kinom i mnogim drugim zemljama, sa Emiratima. Uveren sam da ćemo moći da izmenimo brojne zakone, kojima ćemo, pre svega, još snažnije privlačiti strane investitore. Iako je 2013. već bila tri puta bolja od 2012. godine, očekujem da naredna godina bude najmanje dva ili tri puta bolja nego 2013. godina, po pitanju direktnog upliva stranih investicija.
Voleo bih da se svi, u narednoj godini, prihvatimo više posla, da više radimo, a manje da pričamo, i jedni druge da optužujemo. Moramo biti svesni toga da budućnost zavisi od nas samih.
Želim vam svako dobro i srećne praznike, da ih provedete u radosti sa svojim porodicama, i poručujem vam da, dok ima ljude poput vas, Srbija ima i dobru budućnost.
Aleksandar Vučić, decembar 2013.
