Bivši novinar ratnog Kanala S sa Pala na privremenom radu kao premijer Srbije, upodobljavanjem RTV Vojvodine napokon dobija medijsku igračku koja mu nedostaje u kolekciji, smatra Dragoslav Dedović.
Kao vrhovni Glodur iz senke, aktuelni srpski premijer će se do daljeg na vojvođanskim ekranima danonoćno sučeljavati sam sa sobom. Time će dokazati ono što se u Srbiji odavno zna: njegova kolekcionarska strast prema medijima duboko je ukorenjena u njegovom vaspitanju i karakteru.
Majka beše novinarka. Mlađani Vučić beše ratno-paljanski novinar. A potom i navodni uposlenik nekih marketinških agencija. Pa Miloševićev ministar informisanja koji kundači medije. Ili član upravnog odbora stranačkog glasila Radikala „Velike Srbije“. Malo li je?
Vremena su se promenila. Vremena su evropska. Premijer je Evropejac. Srbija poplavila pa joj se osule žute zvezdice. Za ponekog sa Zapada to ne izgleda kao anomalija, već kao napredak. Možda bi naprednjaštvo zaista i bila neka vrsta napretka, da nije nekoliko neugodnih pokazatelja.
Mediji su slobodni, kaže premijer. Mediji su stranački plen, kažu činjenice. Neće biti stranačkog zapošljavanja, kaže premijer. Radna mesta – od direktora do čistačice –ostala su stranačka prćija, govore fakti. Borimo se protiv korupcije, kaže premijer. Protiv njihove korupcije, dok naši i dalje kraduckaju, kaže običan čovek, spreman da to prizna samo ako ima pogrešnu partijsku knjižicu.
Policija i pravosuđe su profesionalni i nezavisni. Kaže. Zna se ko. A svi ostali koji nikako da dobiju pristup pravdi ne kažu ništa. Stenju i trpe.
Biće novih investicija, otvaraju se radna mesta. Kaže. Gromoglasno najavljuje. Raskrčena je ledina za Belgrade Waterfront. Sve to čuva paramilicija. U ponekom srpskom gradu raščišćen teren za nemački lanac supermarketa. Ali građani nikako da uđu kroz vrata te virtuelne samoposluge.
A čim se neko dokopa stranog radnog mesta mora da se prilagođava kiparskim, azijskim, zapadnim, ruskim menadžerima. Neki od njih donesu u Srbiju svoje kulturne navike. Recimo, kad ste na bolovanju istaknu vašu sliku na crnu tablu i dole napišu razlog odsustva. Hemoroidi. Ili nešto gore. Nema porodiljskog. Nema vikenda. Ideš na odmor kad ti kažu. Ponekad moraš da klekneš pred šefom. Ili da se, da prostiš, upišaš pre nego što ti odobre pauzu.
To je nama naša borba dala.
Zato su mediji u Srbiji tako značajni. Oni bi morali da ukazuju na raskorak između propagandne političke projekcije i stvarnosti, a ne da budu ta projekcija. Vlast bi, obrnuto, da obezbedi monopol na medijsku režiju. Vučić, vrhovni krotitelj tigrova, zna kako se krote mediji. Sve po zakonu, kaže. Ako, treba rasterati šljam, asistira Šešelj.
Princip je poznat već skoro pet vekova. Protestanti i katolici su u Nemačkoj okončali svoj tridesetogodišnji rat dogovorivši se oko načela – cuius regio, eius religio! Čija je vlast na nekoj teritoriji, toga je i vera. Znači, Vučić jamio Vojvodinu, ima da svi javno ispovedaju njegovu veru!
Da taj „šljam“ ne bi više uznemiravao građane pitanjima otkud fantomke na beogradskim ulicama, da ih ne sekira socijalnim problemima, ili, daleko bilo, da ne priupita seća li se premijer Pala. Da ne čačka mečku. Imate rijalitije. Žutilo. Šta biste vi još?
Zato će i ovaj slučaj nežnog kundačenja, sve po zakonu, izgleda, s vremenom pasti u sveopštu tranzicionu amneziju, u bure bez dna koje guta naše pamćenje.
Nezvanični vlasnik, direktor i glavni i odgovorni urednik „Evropske Srbije“ (tako ćemo za ovu priliku nazvati konglomerat upodobljenih i uvlakačkih medija), skraćeno Glodur, previđa koliziju sa načelima svojih uzora. Sa ovakvim postupkom prema javnom servisu, Merkelova ne bi opstala ni dan na vlasti. Ali Glodur ima naprednjački recept: kuneš se u Berlin, radiš kao Putin, blag si prema Kosovu.
Jedino što očekuje jeste zahvalnost.
Recimo, da mu skandiraju: Vučiću, Gloduru!*
* Ako predsednik Srbije može da se dativom umesto vokativom obrati ruskom predsedniku – Predsedniče Putinu / pravilno: Putine – smem i ja stilski iskriviti srpsku gramatiku. Vučiću, Gloduru! Lepše je nego – Glodure!
Dragoslav Dedović
DW.COM
Pored svega lošeg, Vučiću se mora priznati jedno. Pokazao je koliki je uticaj medija na formiranje javnog mnjenja. Pokazao je koliko je Demoktratski izborni sistem pogrešan.
Ljudi koji si neobrazovani i neinteligenti, u demokratskom sistemu, odlučuju o stvarima koje ne poznaju. I dok je to u nekim drugim životnim sferama jasno, da ne može svako da se pita kako će se nešto raditi, u izbornoj se to dopušta. Doduše na kraju ni ne donose oni stvarno odluke već onaj koji je uspeo da kontroliše medije.
Pošto apsolutna demokratija nikad neće stvarno oživeti (iako je to danas zbog dostupnosti interneta lako izvodljivo), Vučić nam daje najpribližniji uvid kako bi to izgledalo. Kada bi apsolutna demokratija postojala, brzo bi pokazala koliko je takav sistem pogrešan. Demokratija ne znači slobodu, apsolutnu slobudu ni sad niko nema i ne treba da je ima. Sve dok se ne razdvoje pojmovi slobode i demokratije, demokratija nikad neće upitna.