Do nedavnog Vučićevog intervjua na TV Prva sam bio u naivnoj zabludi da Telekom Srbije vodi dobro plaćeni menadžment, koji sam krivio za loše rezultate ove nekada najuspešnije srpske firme.
Ali ne, Vučić nas već sedam dana ubeđuje kako se on bori i brine o Telekomu, da zahvaljujući njemu Telekom nije više ovca za šišanje i kako ne dozvoljava pljačku državne i narodne imovine.
Kaže Vučić i da „ima ljudi koji hoće da brinu o svojoj zemlji i da ne ulaze u dilove sa lopovima i tajkunima“. Šta onda predstavlja ugovor između Telekoma i Žeželjeve firme Wireless Media kojim Telekom samo za nastavak saradnje sa Žeželjevim “brendom” unapred plaća 38 miliona evra, na osnovu čega imovina Žeželjeve firme sa dva miliona evra raste na 40 miliona evra, zahvaljujući samo jednom ugovoru?
O istim tim “lopovima”, “reketašima” i „ludacima“ koji „upropastiše Telekom“ je pre godinu dana na tviteru pisao i Željko Mitrović, svestan da kada se toliki budžeti izdvoje za sve Žeželje, Kopernikuse i Joksimoviće, za njega ostaju samo mrvice “državne i narodne imovine”.
Vučić ide i dalje, pa kaže kako je napad na avans od 38 miliona evra Igoru Žeželju u stvari napad na 3.000 radnika Telekoma, koji bi po njegovim rečima bili „uništeni“. Istina je potpuno suprotna – Telekom je 2012. godine imao 9048 zaposlenih, da bi, zahvaljujući Vučićevoj „borbi i brizi“, 2019. godinu završio sa 6.767 zaposlenih, a to je urađeno upravo da bi se u bilansima firme stvorio prostor da se SNS miljenicima i tajkunima uplaćuju milionski avansi za izradu medijskih sadržaja, koje će Telekom otkupiti po tržišnim cenama.
Zahvaljujućim ovom genijalnom poslovnom modelu, finansijski položaj Telekoma je iz godine u godinu sve gori. Sećate se samohvalisanja zbog rasta EBITDA (dobit pre obračuna amortizacije, kamate i poreza), jednog od ključnih pokazatelja uspešnosti poslovanja? Ono što su izostavili da kažu je činjenica da su 2019. godine promenili računovodstvene standarde, pa troškove emitovanja sadržaja i troškove lizinga sada knjiže kao amortizaciju, a ne kao troškove proizvodnjih usluga, čime su veštački uvećali EBITDA firme. Tako je, zahvaljujući računovodstvenoj gimnastici, EBITDA porasla za 73 miliona evra, ali su sa druge strane, troškovi amortizacije povećani za 100 miliona evra, što je za posledicu imalo manju poslovnu dobit za 27 miliona evra, manju neto dobit za 56 miliona evra, pa samim tim i značajno lošiji finansijski rezultat u odnosu na prethodnu godinu.
Tačno je da se EBITDA najčešće koristi i kao pokazatelj za procenu vrednosti firmi, pa nas je Vladimir Lučić, jedan od direktora Telekoma, nedavno edukovao kako se vrednost Telekoma računa kao 8 puta EBITDA minus dug. Samo nam ni on ni Vučić nisu objasnili zašto su za Kopernikus, Avcom i Radijus Vektor platili 315 miliona evra, ako su po tom istom obračunu vredeli samo 52 miliona?
Javnosti predstavljaju da su upravo ove preplaćene akvizicije bile ključne za jačanje tržišne pozicije Telekoma, ali finansijski rezultati opet pokazuju nešto potpuno suprotno – Telekom se u poslednje dve godine zadužio preko milijardu evra, a u istom periodu povećao prihod za tri miliona evra! Nema dovoljno ni za desetinu godišnje kamate.
Na kraju, ko ima koristi od Vučićeve „borbe i brige“ za Telekom?
U odnosu na 2015. godinu smanjen je broj radnika za dve hiljade ili 22%, dobit manja za 105 miliona evra ili 78%, gotovina na računu manja za 83 miliona ili 79%, ali su zato dugovi povećani za milijardu evra i prestala isplata dividende državi i građanima jer više nema odakle…
Za čije interese se Vučić onda bori?
Za Telekom, državu i građane-akcionare sigurno ne.
Dušan Nikezić,
predsednik odbora za finansije Stranke slobode i pravde
Izvor: direktno.rs
