Ultimatum povodom KiM otvorio je i pitanje – imamo li uopšte državu?

REČ NA PREDSTAVLJANJU „SVETOSAVSKOG PROGLASA ZA SPAS KOSOVA I METOHIJE“

* I statut ZSO dolazi iz nemačke NVO Fridrih Ebert. Pravi se statut koji treba da se prihvati u pregovorima, a mi nismo učestvovali u pisanju tog statuta. To je neprihvatljivo!

* Nastao je svojevrsni savez Aleksandra Vučića i zagovornika nezavisnosti Kosova koji pripadaju građanističkoj ideološkoj grupaciji, o tome govorim već godinama

* Poziv da se ostvari državno i nacionalno jedinstvo je mogućnost koju treba da damo Vučiću i naprednjačkom režimu da izbegne odgovornost za katastrofalnu politiku i posledice te politike na Kosovu i Metohiji i ne samo tamo

* Ove reči Isidore Sekulić iz 1940-te aktuelne su i danas: „Ostaje nam koncentracija duha i pameti i disciplina morala. Stara naša kosovska metafizika! Imamo da se usredsredimo u biću, jeziku, moralu i Bogu. Mali smo i sami smo, ali to ne smeta da se borimo protiv svakog neprijatelja u sebi i da budemo među onima koji stoje i opstaju zato što su među najboljima. Objavimo, dakle, usredsređivanje najboljega u sebi. Čekanja i odlaganja nema. Svaka generacija nosi zadatak i rezeprezentaciju otadžbine“

__________________________________________________________

Marinko VUČINIĆ

OVO je ultimatum i tako ga treba zvati, jer svako drugo ime daje manevarski prostor za kombinacije predstavnika režima.

Drugo, neshvatljivo je da razgovaramo o sporazumu. Imamo pregovarača koji deset godina pregovara i dobijamo sporazum u čijem sastavljanju nisu učestvovali predstavnici ni Beograda ni Prištine.

Radi se o sporazumu koji je serviran i možemo i moramo da ga tumačimo kao ultimatum.

Isto tako, i statut ZSO dolazi iz nemačke NVO Fridrih Ebert. Pravi se statut koji treba da se prihvati u pregovorima, a mi nismo učestvovali u pisanju tog statuta. To je neprihvatljivo.

Hteo sam da kažem nešto o ulozi nezavisnih i režimskih medija u stvaranju atmosfere za prihvatanje nezavisnosti Kosova kao uslova da budemo na pravoj strani istorije. Tome smo svedoci svaki dan.

Neću da navodim citate, ali neverovatno je da su građanističke reakcije na sporazum iste kao i kod predstavnika režima. Imamo zahtev koji dolazi zajednički – da se treba prihvatiti sporazum bez obzira na cenu i da se treba dati podrška Aleksandru Vučiću. Čak se prenose izjave evropskih parlamentaraca da će Srbija biti Iran, ako ne prihvatimo sporazum.

Nastao je svojevrsni savez Aleksandra Vučića i zagovornika nezavisnosti Kosova koji pripadaju građanističkoj ideološkoj grupaciji, o tome govorim već godinama.

Treća stvar o kojoj bih nešto rekao je poziv da se ostvari državno i nacionalno jedinstvo. To je mogućnost koju treba da damo Vučiću i naprednjačkom režimu da izbegne odgovornost za katastrofalnu politiku i posledice te politike na Kosovu i Metohiji i ne samo tamo. Taj poziv na raspravu ne može biti osnov za stvaranje državnog jedinstva, jer ovakav način lične vladavine ne stvara politički prostor za uspostavljanje političkog jedinstva. Ne možemo stvarati državno jedinstvo sada kada smo dovedeni u katastrofalnu pregovaračku poziciju.

Mislim da se sada postavlja pitanje: da li uopšte imamo državu. Jer,čujemo:ne možete rušiti Vučića, rušimo državu. Pa mi nemamo državu, imamo oblik lične vladavine koji sad već prerasta u autokratiju, a videćemo na šta će na kraju izaći. Prema tome, radi se o vladavini jednog čoveka koji je uzurpirao ustavna ovlašćenja i razorio sve demokratske principe i načela.

Interesantno je da se Vučić u svojim nastupima, Vučić nigde ne poziva na rezoluciju 1244, da ne govorimo da ne pominje mogućnost veta Rusije u SBUN. To apsolutno ne dolazi u obzir.

Četvrto, ovaj sporazum je pokazao ko je ko na našoj političkoj sceni. Dobili smo da znamo ko je konstruktivna opozicija i njegovi omiljeni opozicionari. A svako ko dovede u pitanje ovaj sporazum, žigoše se u režimskim medijima, kao pripadnik radikalne desnice, klerofašista i to od strane predstavnika i vlasti i „konstruktivne opozicije“.

Još jednom se potvrdilo da pitanje KiM nije pitanje političkog pragmatizma nego našeg narodnog opstanka i identiteta. To je svima jasno. Ali, šta sad da se radi?

Treba nam jedinstvo u odbrani KiM, a dozvolite da citiram iz teksta Isidore Sekulić „Usredsređujemo se“ koji je napisala 1940-te: „Naša je briga mali narod, usamljeni smo mnogo. I potrebnije nam je od svih organizacija, usredsređenje i odsustvo rasejanosti i zaboravnosti. Ostaje nam koncentracija duha i pameti i disciplina morala. Stara naša kosovska metafizika! Imamo da se usredsredimo u biću, jeziku, moralu i Bogu. Mali smo i sami smo, ali to ne smeta da se borimo protiv svakog neprijatelja u sebi i da budemo među onima koji stoje i opstaju zato što su među najboljima. Objavimo, dakle, usredsređivanje najboljega u sebi. Čekanja i odlaganja nema. Svaka generacija nosi zadatak i rezeprezentaciju otadžbine.

Rasejanosti ne sme biti. Usredsređenje neka je prioritet, bez obzira šta nosi noć i dan, jer će i oni proći. Mali smo, ali ako se usredsredimo – celi smo.

Ne uzmičimo pred velikim narodima. Ne pregibajmo se nigde. Ni jednom narodu ne pripada pohvala do kraja, pa, prema tome, ni pokuda“

Mislim da je njena poruka jasna. Ovde se radi o dostojanstvu, intelektu i moralu. O hrabrosti i posvećenosti.