Sa današnjeg aspekta potpuno je nevažno da li je Šekspir samo vešto izbegavao da piše o vladavini u svojoj domovini. Sentenca je preživela i gotovo da nema dana da se ne koristi u svakodnevnoj komunikaciji u Srbiji. Razlozi su više nego jasni.
Trulež i zadah se oseti na svakom koraku. Ne mislim samo na poslednjih pet godina, smrad je dugotrajniji. Menja se intenzitet, i ništa više. Napredni danas, žuti i crveni juče, i to je nebitno. Političke ideje su nebitne. Pa samo danas, ujedinjene u vlasti, imamo liberale i levičare, monarhiste i republikance, anglofile i rusofile….i kako onda da ne smrdi? Samo igre radi, tu nisu, a komotno bi mogli biti i svi ostali. Višepartijski sistem jednopartijskog karaktera. Bilo je u istoriji sličnih primera. Ljudi su bežali, a narodi ili nestajali ili opstajali na nekom drugom mestu. Ne moraju svi da imaju državu ali je važno da prežive. Iz ove perspektive to je i naš izbor. A da li mora biti tako?
Politička scena u Srbiji je zbir običnih torova, oivičen kočićima i žicom. Ti kočići se vremenom pomeraju, malo je većina u jednom, malo u drugom, ali sve što se dešava dešava se unutra. Taj mali procenat privilegovanih siguran je od opasnosti, a vukovi uvek biraju lakše žrtve. Van tih torova živi većina, povremeno bleji i ona. Navija za ove ili one, aplaudira dok im deca beže u vražiju mater, čuvajući tako sopstvenu glavu. I tako igra traje. Da ne bude zabune, ne zameram ja onima unutra, oni su sebe rešili. Da li je to civilacijsko rešenje potpuno je sve jedno. Mene čudimo mi, mi na vetrometini, mi koji nemamo ništa, a opet mi koji jedini imamo moć da to promenimo.
Zašto mi ćutimo? Ako je politika zagađena, da li je zagađen i svaki drugi vid ljudskog organizovanja? Ja baš o tome hoću, ali često nemam sa kim!
Izmišljanje tople vode je pogrešno. Treba samo da saberemo ono što imamo. A imamo 7 miliona ljudi od kojih većina živi van torova. Nismo mi bez obaveza. Mi treba da sejemo i žanjemo za one unutra. Koliko god delovalo nestvarno, mi smo razlog zašto oni postoje a ne obratno. Mi hranimo njih, a ne oni nas! Iako nas uče da je obratno. Mi smo i profesori i lekari, mi smo i ratari i stočari, mi smo zanatlije i trgovci, vojnici i policajci…., nas ima više, a opet služimo manjini. Kada god je sistem pokušavao da većinu podredi manjini, manjina je znala da se organizuje. Na isto imamo pravo i mi. Ali izgleda da smo se i mi zarazili.
Ja sam član sindikata. Za mene je sindikat organizacija koja kolektivno treba da rešava pojedinačne probleme. Ako mi sejemo, prvo mi i da jedemo. Ali, kao što rekoh, i mi smo se zarazili. Sindikati su nam postali mali torovi sa malim i sitnim interesima. Čast izuzecima, a sve ih je manje. E sada, ako do onih prvih ne možemo, ove smo MI PRAVILI. Mi smo ih birali da brinu o našim pravima i potrebama. Sada kada vidimo da to ne rade, mi aplaudiramo i navijamo. Moć navike!
Danas u Srbiji postoje dva velika, reprezentativna sindikata, a sve mi se više čini da oni sa sindikatima nemaju ništa zajedničko. Postoje i oni manji, esnafski, ali i oni su se zarazili. U prosveti imamo 4 takva. 4 sindikata, 4 lidera, i gomilu propuštenih šansi i poraza! Bez cilja i strategije (bar tako deluje), vozaju nas pravdajući se politikom kao ograničavajućim faktorom. A sve je suprotno. Da je politika drugačija sindikati ne bi ni predstavljali značajnu potrebu. Nama politika ne sme biti izgovor već motiv da se bolje organizujemo!
Ovih dana se pregovara oko Posebnog kolektivnog ugovora, a od 100 hiljada zaposlenih u oblasti obrazovanja tek nekoliko pojedinaca zna o čemu se „pregovara“. Uz dužno poštovanje svim kolegama, za to smo mi odgovorni. Niko drugi. I nije to samo kolektivni ugovor, tu su i zakoni i kršenje istih, to je prisila i omalovažavanje, to je sve ono zbog čega nam sindikati i trebaju. A njih nema! Nepotrebna je dalja elaboracija, svi mi to znamo, ali niko ništa ne čini da se to promeni! Zbog ličnih interesa pojedinaca mi smo se opredelili da navijamo i da se hvalimo ko je od njih lepši, rečitiji…a ne vidimo da navijamo za sopstvenu propast.
Tako da, trulež je svuda oko nas. Trula je politika ali su truli i oni koji od politike treba da nas čuvaju. Da ne bude zabune, ovi nije kritika nekih drugih, ovo je i samokritika! Vidim šta se dešava, pišem ponekad, pričam ponekad, ali rezultat se nije promenio. Mogu da se pravdam da nisam imao dovoljnu podršku, a možda je u pitanju i nedostatak kvaliteta. Nije ni važno, činjenice pobeđuju, a svi gubimo. Umesto što čekamo Mesiju trebali bi se pogledati u ogledalo. Ako pogledamo pošteno, verovatno nam se neće svideti ono što vidimo. Ali to bi bio prvi korak u ozdravljenju. Ako nam je do toga uopšte i stalo.
Dušan Kokot
dusankokot.blogspot.rs
Slazem se,lepi,i ja sam trula!